КРАТКЕ приче : зборник радова са књижевног конкурса Народне библиотеке Бор / [приредиле Јелица Живковић и Божица Кочбашли]. – Бор : Народна библиотека : Штампа, радио и филм, 1998 (Бор : Cepprint). – 54 стр. : слика аутора ; 20 cm
Тираж 500. – Аутори заступљени у зборнику: Милен Миливојевић, Иван Илић, Саша Д. Ловић, Светислав Стевановић, Раде Стојковић, Живота Урошевић, Јасна Јојић, Миодраг Ђурђевић, Драган Тешовић, Станиша Милосављевић, Тибор Страк.
– Стр. 3-4: Предговор / Приређивачи.
Завичајна библиографија
Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку: монографске публикације
Аутор: Весна Тешовић
Година издања: 2004
О књизи
Весна Тешовић, Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку: Монографске публикације, Библиотека Завичајна библиографија, књ. 1, Народна библиотека Бор, Бор, 2004/ формат: 21 cm; повез: броширан; обим: стр. 130
Борски празник
На нашим просторима библиографија се, од својих почетака у 18. веку до данас, чешће, спонтаније и инвентивније појављивала као резултат истраживачких напора појединаца него колектива, па је ту привилегију персонализовања потврдила и Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку, којом су обухваћене монографске публикације. Нипошто не можемо рећи: „само монографске публикације“, јер нам је блиско сазнање колико је морало бити предано и пожртвовано ангажовање аутора Весне Тешовић и разумевање борске библиотеке, да се књига у овом облику представи јавности.
Библиографију, нарочито завичајну, и тешко је и лако дефинисати. Све се у основним поставкама чини јасним, прихватљивим и логички објашњивим, а опет скоро сваки наслов побуђује недоумице, упитаност, захтева педантно, предано и поуздано истраживање. „Књиге имају свој живот. Оне су сведочанство времена, али, чини ми се, и више од тога“, писала је Десанка Максимовић. „Наше време је сигурно и паметније и вредније у књигама него у стварности. Можда се многи одговори налазе у књигама које нисмо стигли да прочитамо.“ За завичајце Бора ова библиографија нуди увид непристрасног зналца у књиге настале на територији Бора, о Бору, или од борских стваралаца, тако декларисаних по пореклу или по животном случају. Живот Бора и Борана, књигом хронолошки праћен од 1918. до 2000. године, згуснут међу корице ове библиографије, нуди знање, информације, искуство и ужитак стрпљивим читаоцима, који се тој потрази несметано могу препустити, јер им пажњу не одвлаче грешке, несистематичност, недоследност, нестандардизованост описивања или непотпуност и непромишљеност индекса. Напротив, библиографија Весна Тешовић има све саме одлике: прегледност, јасност, тачност, поузданост података, бројност индекса који задовољавају радозналост сваког читаоца, исцрпност и сажетост уводне речи и разуђеност описа привредног, културног и политичког живота Борана у скоро стогодишњем периоду у закључној Хронологији.
И још је једна позитивна особина ове библиографије: скромност аутора, који је свестан чињенице да „постати задовољан собом значи крај стваралаштву“, те своје дело квалификује као сегмент будућих библиографских истраживања која ће обухватити серијске публикације и прилоге у њима.
Препоручујући библиографију Боранима, поклањамо им „златни пресек“ њиховог
завичајног стваралаштва.
Десет писаца – десет разговора
Наслов: Десет писаца – десет разговора
Аутор: Бранимир Ћосић
Приређивач и писац поговора: Јован Пејчић
Уредник Библиотеке Епифанијум: Горан Миленковић
Година издања: 2002.
Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора, приредио и поговор написао Јован Пејчић, Библиотека Епифанијум, уредник Горан Миленковић, Народна библиотека Бор, Бор, 2002/ формат: 21 cm; повез: картон; обим: стр. 278
О књизи
Поклон српској књижевној баштини
Народна библиотека Бор је 2002. године објавила друго и допуњено издање књиге Десет писаца – десет разговора познатог спрског књижевника Бранимира Ћосића (1903-1934). Књига се појавила после 70 година, допуњена недостајућим, десетим разговором, са Божидаром Ковачевићем. Књигу је приредио и исцрпним поговором обогатио Јован Пејчић. Бранимир Ћосић је своје књижевне разговоре водио са истакнутим књижевним и културним посленицима: Бором Станковићем, Вељком Петровићем, Сибетом Миличићем, Душаном С. Николајевићем, Милошем Црњанским, Григоријем Божовићем, Густавом Крклецом, Миланом Ракићем, Станиславом Винавером, Божидаром Ковачевићем, а занимљива су и његова сведочанства о започетим, а неоствареним разговорима са Ивом Андрићем, Богданом Поповићем, Јованом Дучићем, Милицом Јанковић, Лујом Војновићем. Таква каква јесте, по мишљењу Јована Пејчића, представља парадигму за жанр књижевног интервјуа у српској књижевности, штиво које се не може више заобилазити као узор за сличне књижевне подухвате. Богата у документарном, вредан узор у поетичком и естетичком смислу, писана зналачки и препознатљиво у књижевнотехничком смислу, књижевноисторијски релевантна, ова књига наћи ће своје читаоце у проучаваоцима књижевности и националне културе, али и у онима који желе да, дружећи се са људима и њиховим речима садржаним у готово 280 страница овог књижевног бревијара, буду у дослуху са трептајима времена које се, оживљено, на срећу није заувек изгубило. Народна библиотека Бор поклања ову књигу књижевној баштини српској, уз велико задовољство. Велику радост за нас представља и то што је Министарство културе откупило део тиража за фондове српских библиотека.
Последња објављена књига
Летопис Борске парохије и цркве
Андреја Ђорђевић, Летопис Борске парохије и цркве, приредио и предговор написао Слободан Љ. Јовановић, Општина Бор, Народна библиотека Бор, 2008 / формат: 30 cm; повез: картон; обим: стр. 143
О књизи
Летопис Борске парохије и цркве (1925–1968) је приређен и припремљен за штампу 2004. г. као издање Народне библиотеке Бор, а одштампан је почетком 2008. године. Ово издање Летописа стручно је приредио историчар Слободан Љ. Јовановић и обухвата период од 1925–1940. г, време службовања борског пароха Андреје Ђорђевића који је и аутор Летописа. Књига садржи уводни текст приређивача, транслитерован текст Летописа, напомене, завршни текст борског пароха Милорада Стојановића који је наставио писање Летописа, затим факсимил оригиналног рукописа и посебан прилог са фотодокументационим материјалом. Оригинални рукопис је, нажалост, изгубљен, а фотокопија рукописа у повезу чува се у Рукописној збирци Завичајног одељења Народне библиотеке Бор на сигнатури Р-1. Оно што се поуздано зна о оригиналном рукопису је то да га је проф. др Цветко Костић по први пут користио за време својих истрживачких посета Бору 1959, 1960. и 1962. г. и цитирао у својој студији Бор и околина. «Летопис Борске парохије и цркве писани је историјски извор и спада у подгрупу наративних извора. Дакле, то је приповедајуће хронолошко представљање тока догађаја или регистровање догађаја који су следили један за другим. Оно је, наравно, преломљено кроз призму хришћанског гледишта, али је, ипак насупрот томе, изненађујућа објективност и самокритичност аутора, која самом тексту даје снагу документа. На пример, прота Андреја у Летопису на првих 14 страница детаљно описује историју до 1925. г, дакле све важније догађаје у Бору, друштвени живот, али и духовно стање народа, обичаје, житеље, виђеније људе, као и рад Француског друштва Борских рудника и осталих месних световних и религијских институција. Прота Андреја се, као што се може уочити, и сам бавио научним радом и дошао до појединих извора (писаних и усмених), који су му разоткрили прошлост и поднебље на којем ће боравити све до 1940. г. На тим страницама се може приметити систематичност и вештина аутора у проналажењу, коришћењу и тумачењу извора који ће га припремити за будући рад. Све „прилике и неприлике” до дана када је званично отпочет Летопис описане су на првих 14 страница Летописа, а то је период од 1903. до 1925. г. када је он сам постао сведок и учесник живота у Борском руднику. Оваква врста историјских извора по критици писаних извора покушава да о некој друштвеној појави створи одређену слику, изнесе нека сазнања, мишљења и ставове. Они често описују, али не објашњавају. У овом случају брижно вођен летопис није без заснованих и вредних објашњења појединих друштвених феномена и критичних ситуација у ондашњем друштвеном животу, које са ове временске дистанце свакако не бисмо могли исправно схватити. Аутор Летописа надаље исписује странице свога живота, искуства, образовања, ангажованости и бриге за своје ближње. Летопис поред наративног, описног и хронолошког карактера, поседује и несумњиву документациону вредност, јер се у њему налазе статистички подаци, рачуни, инвентари, прилози и дарови, описи имања и парцела, спискови чланова појединих локалних управа и удружења, спискови трговачких и занатлијских радњи, спискови начињених штета услед природних непогода, бирачки спискови, одлуке, наредбе, разна акта… Поред наведених документационих вредности који припадају сфери јавног живота, у Летопису се могу наћи и подаци о приватном животу житеља, тако да је он заиста незаобилазна грађа у сваком дубљем и темељнијем историјском или етнолошко-антрополошком истраживању.» (Драган Стојменовић, «О Летопису Борске парохије и цркве», Бележница бр. 15, Народна библиотека Бор, 2006, стр. 63–64)
Борска бележница – Миклош Радноти
Наслов: Борска бележница
Аутор: Миклош Радноти
С мађарског превео: Данило Киш
Предговор: Александар Тишма
Година издања: 1979.
Миклош Радноти, Борска бележница, Народна библиотека Бор, Књижевна омладина Бор, Самоуправна интересна заједница културе Бор, 1979/ формат: 21 cm; повез: картон; обим: стр.54
О књизи
Песме преведене и објављене у овој књизи потичу из масовне гробнице у селу Абда на крајњем северозападу Мађарске. Приликом ексхумације, после рата, оне су нађене у стражњем xепу панталона на једном од двадесет два тела људи убијених пушчаним и револверским мецима, претежно у потиљак. Тело под бројем 12, у чијем је стражњем xепу панталона нађена свешчица са ћирилички одштампаним насловом “Авала 5”, идетнификовано је као леш др Миклоша Раднотија (Миклóс Раднóти), а песме уписане у ту свеску као последња остварења овог мађарског песника.
Свеску је Радноти купио у Србији, у Бору, од једног сељака, и све у њој садржане песме написао је као принудни радник у борском руднику за време окупације, што објашњава и осмишљава њихово објављивање на српском језику бригом Народне библиотеке у Бору.
Радноти је у Бор доспео 1. јуна 1944. године као припадник такозване радне службе, у коју је Хортијева, па затим Салашијева Мађарска мобилисала Јевреје да би, исцрпљујућим радом у ратним подручјима, самлела њихову живу снагу и евентуални отпор. У овом случају она је послала 1500 тих својеврсних робова на послугу немачкој организацији “Тодт”, у замену за испоруке бакра и хрома, које нису никад уследиле. Они су градили пругу, која неће бити изграђена у току рата. Али, главна сврха њиховог одашиљања у удаљену Србију била је, ипак, постигнута: без одговарајуће хране и без довољно одмора у баракама пуним вашију и стеница, мучени су тешким физичким послом, коме већина није била вична ни дорасла, кажњавани за прекршаје кундачењем, везивањем и стрељањем.
Раднотију је ово био већ трећи наврат присилног рада и он му се подвргао са осећањем катаклизме…
… У Бору се Радноти утопио у безимено робље, не свративши на себе никакву посебну позорност. Крхке телесне грађе, али здрав, некад страстан планинар, смучар и веслач, одолевао је како-тако тешким условима рада у логору, али је слабио. Није имао новаца, ни вредносних ствари којима би обезбеђивао допунску исхрану уз лошу и изгладњујућу логорску храну, нити је, као човек књиге и мисли, умео да се укључи у трампу и црну берзу, која је у свим логорима, слично корову на буњишту, бујала. Сем двојице-тројице упућених, нико од његових сулогораша, а да о стражарима и не говоримо, није знао да је тај роб, што тегли прагове и шине посрћући под псовкама и ударцима, један од најзначанијих мађарских песника…
… Ту, изнад Жагубице, чије је име забележио уз датуме настанка песама, у стешњености логорског кревета на спрат, у неком кутку, на трави, где се издвојио удова обамрлих од напора и исцрпљености, настајали су његови најлепши и најпотреснији стихови, најлепше и најпотресније песме мађарске књижевности у том њеном драматичном тренутку обрачуна и плаћања за мегаломанске заблуде. Све су оне, увериће се читалац, делови једног непрекидног лирског извештаја о страдању и суочавању са страдањем, о откинутости од живота и његових аркадијских радости у стварању и зрењу; једно усамљеничко, али видовито, загледање дна епохе фашизма у последњим његовим трзајима.
(Из предговора “Последње песме Миклоша Раднотија”
Александра Тишме, Борска бележница, Бор 1979)
УСИЉЕНИ МАРШ
Луд је ко се сруши па устане после станке
и с болом скитничким покрене колена, чланке,
па ипак иде даље, на крилу сулуде песме,
залуд га мами јарак, остати ипак не сме,
и питаш ли га зашто? даће ти ваљда одговор шкрт,
да жена га чека и нека мудрија смрт.
Ал ипак луд је свако ко се нада бољој смрти;
над домом му се давно још само ветар врти,
зид је већ порушен, поломљњен шљивик лежи,
и од страве ноћ се над домом му јежи.
О, како бих веровати мого да није само кратак
сан све то што вреди и да имам дом за повратак;
о, кад би га било! и ко негда на свежој веранди
зујале би пчеле мира док се пекмез хлади,
а башту би облио умирућег лета ход,
међ грањем би се љуљао зрели, голи плод,
чекала би ме Фани пред плотом тим што пева,
и падале би сенке тромога поподнева –
све ће то можда бити! месец је високо пропет!
Не пролази, пријатељу, зовни ме! устаћу опет!
Бор, 15. септембар 1944.
Пут књиге у борском крају
Наслов: Пут књиге у борском крају
Аутор: Слободан Љ. Јовановић
Година издања: 1990.
Слободан Јовановић, Пут књиге у борском крају, ЈП Штампа, радио и филм, Народна библиотека Бор, Бор, 1990/ формат: 25 cm; повез: броширан; обим: стр.189
О књизи
Инспирисан великим културним јубилејима Бора и околине: 120. годишњицом од оснивања прве читаонице у борском крају и 80. годишњицом од оснивања Социјалистичке читаонице у Злоту, аутор је стрпљиво истраживао, анализирао и синтетизовао обиља података о књизи, облицима бављења књигом и читањем, првим друштвеним и политичким институцијама које су у центар интересовања и рада стављале књигу и њен значај за свеколики напредак. У свом раду аутор се није зауставио само на истраживањима архивске грађе, која иначе значајно потврђује констатације о почецима и развоју просвете и културе у Србији, посебно у Борском крају. Он је користио и већи број објављених публикација, зборнике, статистичке годишњаке, те секундарне изворе, чиме је успео да непотпуне и непознате податке о раду са књигом и о културној прошлости борског краја презентира новим, потркрепљеним тумачењима, било да се ради о информацијама из старе периодике, о списковима пренумераната или о изворима какви су мемоарска грађа или музејске збирке и локални архиви…
…Не залазећи у детаље, не инсистирајући на приказивању и препричавању архивске и друге грађе, аутор у главним цртама представља укупна збивања, не изостављајући ниједан сегмент образовања, културе и просвете. Обиље података и чињеница до којих је дошао или које је анализирао, С. Јовановић излаже поступно, јасно правећи синтезе и закључке…
…Тиме се и поред постојања више зборника и пригодних публикација посвећених великим јубилејима Тимочке крајине публикација Слободана Јовановића издваја као прва ове врсте, која у распону од 120 година прати развој културних прилика у борском крају…
(Из рецензије др Десанке Стаматовић)
Делијованом ка увиру
Наслов: Делијованом ка увиру
Аутор: Живко Аврамовић
Година издања: 1996
Живко Аврамовић, Делијованом ка увиру, Културнопросветна заједница Општине Зајечар, Народна библиотека Бор, 1996/ формат: 20 cm; повез: броширан; обим: стр.48
О књизи
И трећа поетска књига Живка Аврамовића Тимоку и Крајини посвећена и једино могућа, враћа нас, уморне и неспокојне, „на извор воде непресушне“. Тај живи кладенац бистроумног и исцелитељског пунџилског потока, чије капи песникове чобанице – хајдучице крију као „у недрима злато у марами росу“, претаче се у искричаве ниске стихова који дамарају у „Каменим посветама“, „Привиђењима“, у „Кругу пријатељском“ збирке Делијованом ка увиру.
(Из рецензије Сергија Лајковића)
Истина у погледу Румуна у Србији
Тихомир Р. Ђорђевић, Истина у погледу Румуна у Србији: права истина о „заборављеним Румунима“ у Србији у делу етнолога др Тихомира Р. Ђорђевића, приредио са коментарима и написао поговор „Тихомир Р. Ћорђевић и Власи“ мр Радомир Д. Ракић, Народна библиотека Бор, Бор, 2006/ формат: 20 cm; повез: броширан; обим: стр. 87
О књизи
После читавог века од обрављивања најпре чланка, па књижице др Тихомира Р. Ђорђевића, Кроз наше Румуне, пред нама је њена допуна и објашњење – текст истог аутора из 1919. године Истина у погледу Румуна у Србији.
Невелик по обиму, овај прилог је веома значајан и по садржају, као и по поводу свог настанка. Написан је због проблема насталих око разграничења Румуније и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у области североисточне Србије, наиме округа: тимочког, крајишког, пожаревачког и моравског. Све се то дешавало у предвечерје Мировне конференције у Паризу 1919. године, која је требало да озваничи границе међу државама на Балкану после Првог светског рата. У својству секретара Етнографско-историјске секције српске делегације, на чијем је челу био, тада већ у Европи и свету знаменит антропогеограф Јован Цвијић, др Тихомир Р. Ђорђевић, један од оснивача наше етнолошке науке (чије се стогодишње утемељење на Филозофском факултету у Београду, иначе, прославља управо ове, 2006. године), био је задужен за проблематику српско-румунских етничких односа и распростирања. Омалена брошура Истина у погледу Румуна у Србији, написана и штампана на енглеском и француском језику, све досад је, до 2006. године, остала непреведена на српски језик. По нашем мишљењу, за њено превођење вероватно није имало неког посебног интереса, а ни разлога – после завршене Конференције у Паризу, када се чинило да су се смирили “духови великорумунских аспирација“, који су, те 1919. године и подстакли Ђорђевића да “појасни“ неке своје ставове изречене у свом путопису Кроз наше Румуне, писаном далеке 1905. године, и да су заувек ућуткани силином аргумената и чињеничним стањем које је успешно одбрањено у Паризу…
(Вера Станисављевић-Ракић, „Актуелно и век касније“,
Бележница бр. 15, Народна библиотека, Бор, 2006, стр. 66-68)
КИШОБРАН : The Best of 2007
КИШОБРАН : The Best of 2007, приређивачи Милен Миливојевић, Бранислав Бане Димитријевић, Ана Јанковић, Бор, Народна библиотека, 2008/ формат 20 цм; повез: броширан; обим: стр. 104
О књизи
Када је пре скоро 10 година Народна библиотека Бор покренула свој лист, био је то јасан заокрет ка једном много активнијем учешћу у животу локалне заједнице, са крајње отвореним намерама: да у недостатку правог градског гласила, лист библиотеке буде тај који ће, осим стручних, библиотечких, бележити и многе друге теме значајне за сам град – почев од завичајних тема, па самим тим подсећања на разне значајне историјске догађаје и личности – све до културних догађаја који обележавају нашу свакодневицу. Све је више интересовања, па и простора за књижевне теме – приказе, критике, есеје, преводе, необјављену поезију и прозу.
Даљим ширењем тема и и све већим бројем сарадника, указала се потреба за још једним видом комуникације са одређеним циљним групама. Захваљујући спонзорима, успели смо да одштампамо 1. специјални број Бележнице, који је посвећен једном својеврсном медијском феномену – интернету и блогу – који има све бројније кориснике, па је и та чињеница била довољна да се окренемо и овој циљној групи не бисмо ли повећали „домет“ свог деловања.
Пројекат „The Best of Кишобран“ настао је када и сам књижевни блог „Кишобран“. Након јасно израженог опредељења зашто је направио свој блог (…“због блогера који воле књижевност, писаца који воле да блогују, због оних који пишу, али не знају да ли је то добро, због оних који мисле да добро пишу, али не знају где би то објавили…“, итд.), његов власник, аутор и уредник Бранислав Бане Димитријевић је упутио и стални позив онима који пишу да своје прилоге шаљу да буду објављени на „Кишобрану“, јер ће се они најуспелији једном годишње наћи и међу корицама књиге. Тако је и било. Након годину дана постојања „Кишобранa“ и веома успешног рада који се мери великим бројем прилога различитих аутора, великим бројем посета, објављен је зборник Кишобран: the Best of 2007 (уредник специјалног издања и приређивач Бранислав Бане Димитријевић, остали приређивачи Милен Миливојевић и Ана Јанковић, Народна библиотека, Бор, 2008) и то као специјално издање Бележнице, листа Народне библиотеке Бор.
Верујем да ова заједничка књига Народне библиотеке Бор и „Кишобрана“ има посебан значај у години у којој се организује трећи сусрет блогера у региону BLOG OPEN, и то управо у Бору.
Ана Јанковић
Нове књиге
НОВИ НАСЛОВИ ДОМАЋИХ АУТОРА
- Јовица Аћин, Голи демони
- Јаша Томић, Сабрана дела
- Саша Хаџи Танчић, Меланхолија
- Владан Матијевић, Застрашујући рај
- Матија Бећковић, Кажем ти тихо
- Матија Бећковић, Мисли
- Мирослав Јосић Вишњић, Приче из трапа
- Боро Драшковић, Поглед пролазника
- Васа Павковић, Доктор Батут против надрилекара
- Девет заборављених приповедача (пр. Васа Павковић)
- Давид Албахари, Марке
- Новица Тадић, Незнан
- Саша Радојчић, Ништа и прах
- Александар Гаталица, Дневник поражених неимара
- Младен Марков, Тескоба
- Александар Тишма, Писма Соњи
- Јовица Аћин, Шетње по крову
- Горчин Стојановић, Apocalypso
- Мирјана Бобић Мојсиловић, Срце моје
- Милорад Павић, Друго тело
- Душан Радовић, Баш свашта (сабрана дела)
- Станислав Краков, Живот човека на Балкану,
- Гордана Залад, Зашто баш ја
- Како писци пишу
- Српска књижевност 18. и 19. века (хрестоматија), књига прва
Нове књиге
Избор наслова из области педагогије, педагошке психологије, дидактике и методике наставе
БЈЕРКВОЛ, Јан-Руар
Надахнуто биће: дете и песма, игра и учење кроз животна доба / Јан-Руар Бјерквол. – Београд, Плато, 2006.
Иако потиче од професора музике, ова књига се у ствари, на популаран и макар у норвешкој врло утицајан и далекосежан начин бави педагошком психологијом, говорећи о важности игре и спонтаног стваралаштва као кључним капацитетима које не треба каналисати него подстицати. Музика и певање као концепти који утичу на развој креативности без обзира на даље професионално усмерење детета овде су понуђени као едукативне смернице. Питајући се како деца уче, аутор покушава да наведе на прилагођавање наставе деци, и критикује обрнуту праксу коју препознаје као врло распрострањену, ако не и доминантну.
ХЕНТКОВСКИ, Даријуш
Из школе : да ли ученика пустити са ланца / Даријуш Хентковски. – Београд, Clio, 2005.
Стр. 230-234: Предавања од крви и меса или како уважити ученике / Ана Пешикан.
Ова књига се превасходно бави односом наставника и ученика, не на теоријско-методолошком, већ на психолошком плану, поткрепљујући своје ставове низом сведочанстава стварних ученика и наставника из Пољске, одакле аутор потиче. Полазећи од идеје да само школовање подразумева врло болно суочавање индивидуе са стандардизујућом образовном институцијом, аутор покушава да схвати прави смисао реакција, коментара и захтева ученика и да укаже на проблеме у комуникацији који су врло чести при суочавању наставника и ученика. При том није битно да се да за право једној или другој страни, јер примери показују да на обе постоје колико тачне дијагнозе толико и прозвољне, афективне и непримерене опаске, без обзира на разлику у емотивној и интелектуалној зрелости. Други део књиге бави се дидактичким проблемима и нуди неке интересанте идеје везане за начин излагања градива и динамизацију процеса његовог усвајања, који би тиме постао не само занимљивију него и продуктивнији. Трећи део књиге бави се школском свакодневицом са психолошког, али и етичког становишта.
ЛЕМИШ, Дафна
Деца и телевизија : глобална перспектива / Дафна Лемиш. – Београд, Clio, 2008.
У складу са поднасловом књиге, ауторка разматра питањима односа деце према телевизији, улоге овог феномена у њиховом животу, потенцијалних и стварних користима и негативних ефеката, могућности саображавања телевизијског програма едукативним и педагошким циљевима итд. са разних аспеката. „Централно место за гледање телевизије“ бави се местом овог феномена у друштвеном и породичном животу – како телевизија организује расподелу времена и понашање у породици, које све улоге телевизија има у друштву, итд. пита се ауторка. Анализа односа детета и телевизије тиче се и когнитивне и развојне индивидуалне психологије – разумевање начина на који телевизија функционише и њене спреге са економијом, политиком, и другим интересним сферама, њеног односа према реалном свету и према реципијентима њених производа јесте процес који се може и треба да усмери. Како телевизија изграђује поглед на свет, како конструише слику света, социо-економских и политичких тј. класних, расних и родних односа и функција у њему предмет је поглавља под називом „Телевизија и социјално конструисање реалности“. Како се затим под утицајем овог медија та слика преноси у свет и утиче на поступке, ставове и свакодневно понашање деце, колико подстиче насиље а колико просоцијално понашање такође је тема ове књиге. Други део је више педагошки усмерен и испитује потенцијалне и стварне користи за учење и образовање које телевизија може да понуди, уз питање колико се ова могућност заиста и примењује. Разматрање неопходности медијске писмености, као обавезног предмета, и педагогизације телевизијских програма за децу задире и у „Импликације у вези са образовањем и полтиком“.
ФУЛЕР, Грејем
Како научити страни језик / Грејем Фулер. – Београд, Финеса, 2006.
Познавање неког страног језика, а енглеског поготово, једна је од кључних компентенција нашег информатичког и глобалистичког доба. Овај приручник на концизан и пријемчив, али и систематичан, начин излаже неке нестандардне технике које учење страног језика, а које често и многима представља готово несавладиву препреку, може учинити не само бржим и лакшим, већ и ефектнијим и смисленијим. Књига је намењена онима који по први пут уче неки страни језик те се бави неким општим лингвистичким феноменима, појавама у језику и односу језика којих они који познају само свој матерњи нису уопште или су недовољно свесни. Такође је намењена и наставницима који предају почетницима у учењу страног језика.
БОК, Дерек
Универзитет на тржишту : комерцијализација високог школства / Дерек Бок. – Београд, Clio, 2005.
Стр. 191-196: Универзитет као хипермаркет / Србијанка Турајлић.
Да је високошколство већ дужи низ година тржишно орјентисано, нарочито у појединим земљама света, и да „послује“ по законима тржишта јесте чињеница, која из разних разлога може наићи на негодовање, па чак и етичку, педагошку, идеолошку критику. Али шта заиста подразумева комерцијализација високог школства и његовог претварања у хипермаркет, у коме појединачни универзитети постоје као брендови за којима потражња расте или опада у складу са менаџерским и маркетиншким успесима или промашајим, колико или можда и више у складу са њиховим образовним резултатима? Почело се са комерцијализацијом спорта на универзитету, који је требало да буде извор финансијских средстава за побољшавање наставе и услова за наставу, а постао је циљ сам за себе. Затим су компаније почеле да улажу у научно-истраживачки рад универзитета, који је тако постао роба, што је у многим случајевима довело до поступака који су савим супротни формалним и неформалним правилима понашања у академској и научној сфери. Затим је само знање постало роба, са девизом да је савремено друштво „друштво знања“ и да је знање најзначајнији и најрентабилнији ресурс. Инсистира се на тзв. перманентном образовању, што значи да човек током читавог професионалног живота треба да „купује“ додатне квалификације, што може бити добро уколико се одржи квалитет и, наравно, бесмислено уколико се са образовањем и знањем поступа као са сваком другом, материјалном, робом на тржишту, нарочито оном које се гради путем Интернета. Анализирајући стање и перспективе, аутор покушава да понуди и нека могућа решења проблема са којима се они који се теоријски или практично баве образовањем суочавају.