Архиве категорија: Издаваштво

Последња објављена књига

Летопис Борске парохије и цркве

Летопис

Андреја Ђорђевић, Летопис Борске парохије и цркве, приредио и предговор написао Слободан Љ. Јовановић, Општина Бор, Народна библиотека Бор, 2008 / формат: 30 cm; повез: картон; обим: стр. 143

О књизи

Летопис Борске парохије и цркве (1925–1968) је приређен и припремљен за штампу 2004. г. као издање Народне библиотеке Бор, а одштампан је почетком 2008. године. Ово издање Летописа стручно је приредио историчар Слободан Љ. Јовановић и обухвата период од 1925–1940. г, време службовања борског пароха Андреје Ђорђевића који је и аутор Летописа. Књига садржи уводни текст приређивача, транслитерован текст Летописа, напомене, завршни текст борског пароха Милорада Стојановића који је наставио писање Летописа, затим факсимил оригиналног рукописа и посебан прилог са фотодокументационим материјалом. Оригинални рукопис је, нажалост, изгубљен, а фотокопија рукописа у повезу чува се у Рукописној збирци Завичајног одељења Народне библиотеке Бор на сигнатури Р-1. Оно што се поуздано зна о оригиналном рукопису је то да га је проф. др Цветко Костић по први пут користио за време својих истрживачких посета Бору 1959, 1960. и 1962. г. и цитирао у својој студији Бор и околина. «Летопис Борске парохије и цркве писани је историјски извор и спада у подгрупу наративних извора. Дакле, то је приповедајуће хронолошко представљање тока догађаја или регистровање догађаја који су следили један за другим. Оно је, наравно, преломљено кроз призму хришћанског гледишта, али је, ипак насупрот томе, изненађујућа објективност и самокритичност аутора, која самом тексту даје снагу документа. На пример, прота Андреја у Летопису на првих 14 страница детаљно описује историју до 1925. г, дакле све важније догађаје у Бору, друштвени живот, али и духовно стање народа, обичаје, житеље, виђеније људе, као и рад Француског друштва Борских рудника и осталих месних световних и религијских институција. Прота Андреја се, као што се може уочити, и сам бавио научним радом и дошао до појединих извора (писаних и усмених), који су му разоткрили прошлост и поднебље на којем ће боравити све до 1940. г. На тим страницама се може приметити систематичност и вештина аутора у проналажењу, коришћењу и тумачењу извора који ће га припремити за будући рад. Све „прилике и неприлике” до дана када је званично отпочет Летопис описане су на првих 14 страница Летописа, а то је период од 1903. до 1925. г. када је он сам постао сведок и учесник живота у Борском руднику. Оваква врста историјских извора по критици писаних извора покушава да о некој друштвеној појави створи одређену слику, изнесе нека сазнања, мишљења и ставове. Они често описују, али не објашњавају. У овом случају брижно вођен летопис није без заснованих и вредних објашњења појединих друштвених феномена и критичних ситуација у ондашњем друштвеном животу, које са ове временске дистанце свакако не бисмо могли исправно схватити. Аутор Летописа надаље исписује странице свога живота, искуства, образовања, ангажованости и бриге за своје ближње. Летопис поред наративног, описног и хронолошког карактера, поседује и несумњиву документациону вредност, јер се у њему налазе статистички подаци, рачуни, инвентари, прилози и дарови, описи имања и парцела, спискови чланова појединих локалних управа и удружења, спискови трговачких и занатлијских радњи, спискови начињених штета услед природних непогода, бирачки спискови, одлуке, наредбе, разна акта… Поред наведених документационих вредности који припадају сфери јавног живота, у Летопису се могу наћи и подаци о приватном животу житеља, тако да је он заиста незаобилазна грађа у сваком дубљем и темељнијем историјском или етнолошко-антрополошком истраживању.» (Драган Стојменовић, «О Летопису Борске парохије и цркве», Бележница бр. 15, Народна библиотека Бор, 2006, стр. 63–64)

Борска бележница – Миклош Радноти

Наслов: Борска бележница
Аутор: Миклош Радноти
С мађарског превео: Данило Киш
Предговор: Александар Тишма
Година издања: 1979.
Миклош Радноти, Борска бележница, Народна библиотека Бор, Књижевна омладина Бор, Самоуправна интересна заједница културе Бор, 1979/ формат: 21 cm; повез: картон; обим: стр.54

О књизи

Песме преведене и објављене у овој књизи потичу из масовне гробнице у селу Абда на крајњем северозападу Мађарске. Приликом ексхумације, после рата, оне су нађене у стражњем xепу панталона на једном од двадесет два тела људи убијених пушчаним и револверским мецима, претежно у потиљак. Тело под бројем 12, у чијем је стражњем xепу панталона нађена свешчица са ћирилички одштампаним насловом “Авала 5”, идетнификовано је као леш др Миклоша Раднотија (Миклóс Раднóти), а песме уписане у ту свеску као последња остварења овог мађарског песника.
Свеску је Радноти купио у Србији, у Бору, од једног сељака, и све у њој садржане песме написао је као принудни радник у борском руднику за време окупације, што објашњава и осмишљава њихово објављивање на српском језику бригом Народне библиотеке у Бору.Миклош Радноти
Радноти је у Бор доспео 1. јуна 1944. године као припадник такозване радне службе, у коју је Хортијева, па затим Салашијева Мађарска мобилисала Јевреје да би, исцрпљујућим радом у ратним подручјима, самлела њихову живу снагу и евентуални отпор. У овом случају она је послала 1500 тих својеврсних робова на послугу немачкој организацији “Тодт”, у замену за испоруке бакра и хрома, које нису никад уследиле. Они су градили пругу, која неће бити изграђена у току рата. Али, главна сврха њиховог одашиљања у удаљену Србију била је, ипак, постигнута: без одговарајуће хране и без довољно одмора у баракама пуним вашију и стеница, мучени су тешким физичким послом, коме већина није била вична ни дорасла, кажњавани за прекршаје кундачењем, везивањем и стрељањем.
Раднотију је ово био већ трећи наврат присилног рада и он му се подвргао са осећањем катаклизме…
… У Бору се Радноти утопио у безимено робље, не свративши на себе никакву посебну позорност. Крхке телесне грађе, али здрав, некад страстан планинар, смучар и веслач, одолевао је како-тако тешким условима рада у логору, али је слабио. Није имао новаца, ни вредносних ствари којима би обезбеђивао допунску исхрану уз лошу и изгладњујућу логорску храну, нити је, као човек књиге и мисли, умео да се укључи у трампу и црну берзу, која је у свим логорима, слично корову на буњишту, бујала. Сем двојице-тројице упућених, нико од његових сулогораша, а да о стражарима и не говоримо, није знао да је тај роб, што тегли прагове и шине посрћући под псовкама и ударцима, један од најзначанијих мађарских песника…
… Ту, изнад Жагубице, чије је име забележио уз датуме настанка песама, у стешњености логорског кревета на спрат, у неком кутку, на трави, где се издвојио удова обамрлих од напора и исцрпљености, настајали су његови најлепши и најпотреснији стихови, најлепше и најпотресније песме мађарске књижевности у том њеном драматичном тренутку обрачуна и плаћања за мегаломанске заблуде. Све су оне, увериће се читалац, делови једног непрекидног лирског извештаја о страдању и суочавању са страдањем, о откинутости од живота и његових аркадијских радости у стварању и зрењу; једно усамљеничко, али видовито, загледање дна епохе фашизма у последњим његовим трзајима.

(Из предговора “Последње песме Миклоша Раднотија”
Александра Тишме, Борска бележница, Бор 1979)

УСИЉЕНИ МАРШ

Луд је ко се сруши па устане после станке
и с болом скитничким покрене колена, чланке,
па ипак иде даље, на крилу сулуде песме,
залуд га мами јарак, остати ипак не сме,
и питаш ли га зашто? даће ти ваљда одговор шкрт,
да жена га чека и нека мудрија смрт.
Ал ипак луд је свако ко се нада бољој смрти;
над домом му се давно још само ветар врти,
зид је већ порушен, поломљњен шљивик лежи,
и од страве ноћ се над домом му јежи.
О, како бих веровати мого да није само кратак
сан све то што вреди и да имам дом за повратак;
о, кад би га било! и ко негда на свежој веранди
зујале би пчеле мира док се пекмез хлади,
а башту би облио умирућег лета ход,
међ грањем би се љуљао зрели, голи плод,
чекала би ме Фани пред плотом тим што пева,
и падале би сенке тромога поподнева –
све ће то можда бити! месец је високо пропет!
Не пролази, пријатељу, зовни ме! устаћу опет!

Бор, 15. септембар 1944.

Пут књиге у борском крају

Наслов: Пут књиге у борском крају
Аутор: Слободан Љ. Јовановић
Година издања: 1990.
Слободан Јовановић, Пут књиге у борском крају, ЈП Штампа, радио и филм, Народна библиотека Бор, Бор, 1990/ формат: 25 cm; повез: броширан; обим: стр.189

О књизи

Пут књигеИнспирисан великим културним јубилејима Бора и околине: 120. годишњицом од оснивања прве читаонице у борском крају и 80. годишњицом од оснивања Социјалистичке читаонице у Злоту, аутор је стрпљиво истраживао, анализирао и синтетизовао обиља података о књизи, облицима бављења књигом и читањем, првим друштвеним и политичким институцијама које су у центар интересовања и рада стављале књигу и њен значај за свеколики напредак. У свом раду аутор се није зауставио само на истраживањима архивске грађе, која иначе значајно потврђује констатације о почецима и развоју просвете и културе у Србији, посебно у Борском крају. Он је користио и већи број објављених публикација, зборнике, статистичке годишњаке, те секундарне изворе, чиме је успео да непотпуне и непознате податке о раду са књигом и о културној прошлости борског краја презентира новим, потркрепљеним тумачењима, било да се ради о информацијама из старе периодике, о списковима пренумераната или о изворима какви су мемоарска грађа или музејске збирке и локални архиви…
…Не залазећи у детаље, не инсистирајући на приказивању и препричавању архивске и друге грађе, аутор у главним цртама представља укупна збивања, не изостављајући ниједан сегмент образовања, културе и просвете. Обиље података и чињеница до којих је дошао или које је анализирао, С. Јовановић излаже поступно, јасно правећи синтезе и закључке…
…Тиме се и поред постојања више зборника и пригодних публикација посвећених великим јубилејима Тимочке крајине публикација Слободана Јовановића издваја као прва ове врсте, која у распону од 120 година прати развој културних прилика у борском крају…

(Из рецензије др Десанке Стаматовић)

Делијованом ка увиру

Наслов: Делијованом ка увиру
Аутор: Живко Аврамовић
Година издања: 1996
Живко Аврамовић, Делијованом ка увиру, Културнопросветна заједница Општине Зајечар, Народна библиотека Бор, 1996/ формат: 20 cm; повез: броширан; обим: стр.48

О књизи

Делијованом ка увируИ трећа поетска књига Живка Аврамовића Тимоку и Крајини посвећена и једино могућа, враћа нас, уморне и неспокојне, „на извор воде непресушне“. Тај живи кладенац бистроумног и исцелитељског пунџилског потока, чије капи песникове чобанице – хајдучице крију као „у недрима злато у марами росу“, претаче се у искричаве ниске стихова који дамарају у „Каменим посветама“, „Привиђењима“, у „Кругу пријатељском“ збирке Делијованом ка увиру.

(Из рецензије Сергија Лајковића)

Истина у погледу Румуна у Србији

Тихомир Р. Ђорђевић, Истина у погледу Румуна у Србији: права истина о „заборављеним Румунима“ у Србији у делу етнолога др Тихомира Р. Ђорђевића, приредио са коментарима и написао поговор „Тихомир Р. Ћорђевић и Власи“ мр Радомир Д. Ракић, Народна библиотека Бор, Бор, 2006/ формат: 20 cm; повез: броширан; обим: стр. 87

О књизи

После читавог века од обрављивања најпре чланка, па књижице др Тихомира Р. Ђорђевића, Кроз наше Румуне, пред нама је њена допуна и објашњење – текст истог аутора из 1919. године Истина у погледу Румуна у Србији.Истина у погледу Румуна у Србији
Невелик по обиму, овај прилог је веома значајан и по садржају, као и по поводу свог настанка. Написан је због проблема насталих око разграничења Румуније и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у области североисточне Србије, наиме округа: тимочког, крајишког, пожаревачког и моравског. Све се то дешавало у предвечерје Мировне конференције у Паризу 1919. године, која је требало да озваничи границе међу државама на Балкану после Првог светског рата. У својству секретара Етнографско-историјске секције српске делегације, на чијем је челу био, тада већ у Европи и свету знаменит антропогеограф Јован Цвијић, др Тихомир Р. Ђорђевић, један од оснивача наше етнолошке науке (чије се стогодишње утемељење на Филозофском факултету у Београду, иначе, прославља управо ове, 2006. године), био је задужен за проблематику српско-румунских етничких односа и распростирања. Омалена брошура Истина у погледу Румуна у Србији, написана и штампана на енглеском и француском језику, све досад је, до 2006. године, остала непреведена на српски језик. По нашем мишљењу, за њено превођење вероватно није имало неког посебног интереса, а ни разлога – после завршене Конференције у Паризу, када се чинило да су се смирили “духови великорумунских аспирација“, који су, те 1919. године и подстакли Ђорђевића да “појасни“ неке своје ставове изречене у свом путопису Кроз наше Румуне, писаном далеке 1905. године, и да су заувек ућуткани силином аргумената и чињеничним стањем које је успешно одбрањено у Паризу…

(Вера Станисављевић-Ракић, „Актуелно и век касније“,
Бележница бр. 15, Народна библиотека, Бор, 2006, стр. 66-68)

КИШОБРАН : The Best of 2007

КИШОБРАН : The Best of 2007, приређивачи Милен Миливојевић, Бранислав Бане Димитријевић, Ана Јанковић, Бор, Народна библиотека, 2008/ формат 20 цм; повез: броширан; обим: стр. 104

О књизи

КишобранКада је пре скоро 10 година Народна библиотека Бор покренула свој лист, био је то јасан заокрет ка једном много активнијем учешћу у животу локалне заједнице, са крајње отвореним намерама: да у недостатку правог градског гласила, лист библиотеке буде тај који ће, осим стручних, библиотечких, бележити и многе друге теме значајне за сам град – почев од завичајних тема, па самим тим подсећања на разне значајне историјске догађаје и личности – све до културних догађаја који обележавају нашу свакодневицу. Све је више интересовања, па и простора за књижевне теме – приказе, критике, есеје, преводе, необјављену поезију и прозу.
Даљим ширењем тема и и све већим бројем сарадника, указала се потреба за још једним видом комуникације са одређеним циљним групама. Захваљујући спонзорима, успели смо да одштампамо 1. специјални број Бележнице, који је посвећен једном својеврсном медијском феномену – интернету и блогу – који има све бројније кориснике, па је и та чињеница била довољна да се окренемо и овој циљној групи не бисмо ли повећали „домет“ свог деловања.
Пројекат „The Best of Кишобран“ настао је када и сам књижевни блог „Кишобран“. Након јасно израженог опредељења зашто је направио свој блог (…“због блогера који воле књижевност, писаца који воле да блогују, због оних који пишу, али не знају да ли је то добро, због оних који мисле да добро пишу, али не знају где би то објавили…“, итд.), његов власник, аутор и уредник Бранислав Бане Димитријевић је упутио и стални позив онима који пишу да своје прилоге шаљу да буду објављени на „Кишобрану“, јер ће се они најуспелији једном годишње наћи и међу корицама књиге. Тако је и било. Након годину дана постојања „Кишобранa“ и веома успешног рада који се мери великим бројем прилога различитих аутора, великим бројем посета, објављен је зборник Кишобран: the Best of 2007 (уредник специјалног издања и приређивач Бранислав Бане Димитријевић, остали приређивачи Милен Миливојевић и Ана Јанковић, Народна библиотека, Бор, 2008) и то као специјално издање Бележнице, листа Народне библиотеке Бор.
Верујем да ова заједничка књига Народне библиотеке Бор и „Кишобрана“ има посебан значај у години у којој се организује трећи сусрет блогера у региону BLOG OPEN, и то управо у Бору.

Ана Јанковић

Изложбе

ИНДУСТРИЈСКИ БЛУЗ

(изложба фотографија из фотодокументације радничког листа Колектив)

Спокојство, са којим издишу фотографије, кондензује се из честица тешких метала, течног дима који је окоштао у тренутку. Оно се осећа у фотографијама тако што у основном слоју дим развија слику из које трепере ликови, предели и објекти. Ликови постају предели. Панораме и перспективе постају конструкције. Конструкције, објекти и индустрија постају личности. Трепери колективна анонимност, изразита индивидуалност, лично незадовољство тренутком који неће срасти са контролисаним отвором на фотоапарату који пропушта светлост на мрежњачу садашњих посматрача. Назиру се пречице, осмеси, конструкције, шаке, руине, одсјаји у барама… У такaв одсјај који мирише на сумпор угазиће сваки заинтересовани посматрач. Надајмо се да је бара довољно осетљива, да благи таласи, који се у концентричним круговима шире ка бескрајним ободима, могу пренети шум који постаје стваран оваквим увећањем атмосфере Бора шездесетих година двадесетог века.
ИЗЛОЖБА ЈЕ ЗАМИШЉЕНА КАО ПРЕЗЕНТАЦИЈА КОЈУ ЈЕ ЗАВИЧАЈНО ОДЕЉЕЊЕ ПРИПРЕМИЛО ПОВОДОМ 60 ГОДИНА РАДА И ПОСТОЈАЊА КОЛЕКТИВА
ОВА ИЗЛОЖБА ЈЕ И ПИЛОТ ПРЕЗЕНТАЦИЈА ПРОЈЕКТА ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ НЕКЊИЖНЕ ГРАЂЕ ЗАВИЧАЈНОГ ОДЕЉЕЊА И КУЛТУРНЕ И ЈАВНЕ ДЕЛАТНОСТИ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ БОР КОЈИ ЈЕ У ПРОЦЕДУРИ РАЗМАТРАЊА У МИНИСТАРСТВУ КУЛТУРЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
РАДНИЧКИ ЛИСТ РУДАРСКО ТОПИОНИЧАРСКОГ БАСЕНА БОР КОЛЕКТИВ ЈЕ НАЈСТАРИЈА, НАЈЗНАЧАЈНИЈА И НАЈВРЕДНИЈА ЈАВНА РЕЧ И ХРОНИКА БОРА
КОЛЕКТИВ ЈЕ ДАО НА ЧУВАЊЕ ЗАВИЧАЈНОМ ОДЕЉЕЊУ 4881 НЕГАТИВ. УКОЛИКО СВАКА РОЛНА ИМА ПРОСЕЧНО 30 СНИМАКА УКУПАН БОРОЈ СНИМАКА ЈЕ 146430. ПОРЕД ТОГА ОД РЕДАКЦИЈЕ КОЛЕКТИВА ДОБИЛИ СМО И 7 ФИЛМСКИХ ТРАКА, 46 КАШИРАНИХ ФОТОГРАФИЈА, 1469 ФОТОГРАФИЈА РАЗЛИЧИХ ФОРМАТА, 22 КОНТАКТ АЛБУМА
У овиру изложбе можете видети избор фотографија из фотодокументације листа КОЛЕКТИВ која се чува на Завичајном одељењу. Избор је урађен у оквиру концепта који приказује најшире схваћене сегменте живота индустрије, радника и града. Избор фотографија урађен је са око 150 негатива из периода 1959 – 1970. г. Аутори фотографија нису прецизније утврђени али се поуздано зна да су у том периоду радили као фотографи г. Душан Митић и г. Ђуро Коловратар. У оквиру пропратног програма изложбе током новембра месеца, уз трибине на којима је грђанство могло да пргледа и идентификује поједине личности, догађаје и објекте, приказани су најзначајнији филмови који су снимљени у Бору, који једним својим делом откривају визуелну поетику индустрије и града Бора. Приказани су филмови:
Рударска опера, Милене Марковић и Олега Новковића
Човек није тица, Душана Макавејева
На путу за Катангу, Живојина Павловића
Драган Стојменовић
Библиотекар Завичајног одељења

ФОТОГРАФИЈЕ СА ИЗЛОЖБЕ МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ И ОВДЕ

Драган Стојменовић