Архиве категорија: Бележница бр. 06

Маче наопаче Љубише Симића

Весна Тешовић

Поезија за децу представља велику библиотеку, енциклопедију појмова, подсећа на “малу орахову љуску” у коју може све да стане. Она додирује и повезује оно што је стварни живот са оним што је бајка. Не може бити празна вербална играрија, већ озбиљна и одговорна, култивисана и с мером. Лепота речи није само у садржају, већ и у вештини како је та чињеница казана, на који начин успева да магијом речи занесе дете, да га забави, али и нечему научи.
Када се зна да животиње највише привлаче дечију пажњу, онда је разумљиво што је љубиша Симић у своју прву поетску збирку за децу уврстио највише оваквих песама. Стиховима ће испричати причу о лењом мраву, стоноги, кози и овци, безубом лаву, жабљем цару, младожењи врапцу и кума-лији, мачку хајдуку. Аутор зна да су деци нарочити драги младунци па ћемо у овој књизи упознати и несташно маче, радозналог мишића, мече које тражи крушке или “чека у трави да се на небу месец појави”. Сви они најчешће су приказани у амбијенту у којем живе. Обдарени су говором, размишљањем и моралним схватањима.
Песме посебно приљежним чини тон шаљивости, ведрине и игре. Учини нам се да смо некада те песме већ прочитали (Змај, Ћопић, Десанка, Црнчевић), али да су у овој књизи некако новије, помало неочекиване, драге и блиске.
љубиша Симић је трагао за речима, бирао оне најчистије, вуковске, што је такође један од квалитета ове књиге. Тим речима он своју сазнајну поруку преноси детету на сликовит начин, па је дете емоционално доживљава као нешто лепо и занимљиво, као својеврсну игру. Песник је поштовао интелектуалне могућости детета и клонио се, колико је могао, сувишних наравоученија, мада је у неким песмама уочљиво присуство дидактичности.
У поетској сликовници Маче наопаче, иако малобројне, својим мотивом (и квалитетом) издвајају се песме “питалице”. Аутор је у себи сачувао велико радознало дете и зато може шармантно и духовито да препозна и ослика зачуђеност и збуњеност детета при сложеним питањима времена и живота. Блискост песника са дечијом природом и поимањем живота и света нашло је своју манифестацију у непресушној запитаности и антиномичности каква може да се створи само у глави детета (“Да је…”, “Шта би било кад би било”).
Ова књига упућује позив на игру и даље маштање које отвара нове могућности осмишљавања и домишљења. Деца тај позив схватају и одазивају му се, те Маче наопаче не завршава свој живот по престанку чина читања, већ наставља свој век у дечијим срцима, подстичући их да и сами крену у сличне измаштане поетске експерименте.
Из љубави према деци могу се родити стихови који обећавају. Зато је ова књига и радост и обавеза за песника од кога се с правом очекују наредне.

Лутајуће сенке, уздигнуте и привидне

Саша Д. Ловић

Након великог броја превода, једне монографије и више збирки песама, Стеван Молнар штампа своје приче и то врло отмено, наиме издаје их у виду триплона (у једном омоту, налик фасцикли за прибор за писање, очекују нас три књиге, по садржају истоветне али различите по формату: 21 са 14, 8 са 5,5 и 5 са 3, 5 центиметара, лепо заштићене, и фотографија и биографија аутора, између њих). Осам прича, не баш обимно, осам судбина чији је он сведок, дакле – један одјек успомена на одлазак и повратак, и упечатљив мотив смрти.
Што се одласка и повратка тиче, мотив не лелуја између могућих експресија, нити подстиче на трагање за различитим подслојевима примарног значења. Значи, време и простор се отварају кроз нека врата која зјапе на оно што језик назива једном речју: искуство. Са друге стране, смрт је код Молнара ствар која се тако зове зато што се појединачно схвата тако, било да је природна или произведена, независна од времена и простора. Зато остаје стабилна. Као да се аутор пита да се ми то не сводимо на сенке које су све сличне једне другима, различите само по броју, које лутају, уздигнуте и привидне.
Због тога што је давно искусио да писац није онај који пише, већ онај који се писањем изражава, за Молнара је писање постало сушта потреба да се изрази само постојање. Он је попут клупчета које постоји у мери у којој постоји и само предиво.
Молнарева је реч је значењем увек чврста и омеђена, она не нуди различите могућности тумачења, већ једну и прецизну означеност и ствара се импресија да он није ни тражио лепшу, изразитију и колоритнију реч, да је тежио само једном: да стање, ситуација или осећања буду исказани најподобнијом могућом речју.
Време које одмиче. А слова настављају да причају лепу причу коју слушамо са усхићењем и са завишћу…

Ни по бабу, ни по стричевима

Станиша Милосављевић

Тешко је данас не писати сатиру на овим нашим просторима који обилују погодним материјалом, тако да је понекад и крајње озбиљна реч званичника или тзв. обичног човека зрела да се без дораде стави на папир. Сатира својом једноставношћу мами ствараоца. Управо због тога, у некаквој журби да мисли не побегну или их нешто мање надарени списатељ не преотме, знатан број људи и оставља траг свог духовног постојања. Прва роса или плаха кишица сперу већину таквих трагова, остављајући успомену најближим сродницима.
Рајко Мицин се књигом Ни по бабу ни по стричевима први пут јавља, те се о аутору овога имена може изрећи суд после подужег ишчитавања написаног. Одмах треба истаћи да је лични доживаљај читаоца веома повољан, посматрајући тежњу аутора да своје мисли искаже књижевно-уметничким начином. Горак укус у устима читаоца, при присећању на обрађене теме и мотиве, остаје, а да се, наравно, нема шта замерити аутору, као што лекар не сноси кривицу за исказану дијагнозу болести.
Задржавајући спољашњи облик стихова познатих песника (Змаја, Радичевића, Попе, Десанке, Шантића, Костића, Јесењина, Ршумовића), народних песама, бајки, чак и химне једне од домоћих државних комбинација, Рајко Мицин, преобукавши и себе и стихове, говори о другим стварима. Оваквим одабиром тема упушта се у борбу са књижевним великанима (чак и са писцем који је познат по сатиричним темама!) на лаган начин, дајући материјал злурадима да помисле како је лако писати лепо, читко и разумљиво.
Чувени мачевалац је својевремено објашњавао да своме умећу има захвалити пажљивом посматрању не само кретњи бораца, већ и радника при обављању најпростијих послова, као што је испирање платна на речној обали. Она праља, каже, за коју површни посматрач помисли да је спора, захваљујући умећу, штедљивости, зарад рада са најмање покрета, без сувишних кретњи, обично прва заврши посао. А наше писане речи су покрети по којима нас примећују. Своје речи распростиремо као зрневље у тле, ни превише плитко да га штеточине покљуцају, ни предубоко да иструли. Ретки су они чије мисли опстану, издрже пробу времена, како се то популарно каже, иако су у време појављивања били прави хит, бестселер. Рајко потврђује да истински мајстор самодисциплиновањем може достићи стање ума способног да се усресреди и постигне успех у свему чега се лати, без потребе да следи нечији пут или учитеље.
Оно чега се пародија, нажалост, не може ослободити, је помињање имена, догађаја о којима прича, дајући јој временску одредницу са опасношћу да застари и изгуби на актуелности, но у свему томе најмање је кривице Рајка Мициног. Квалитет написаног у пародијама Ни по бабу, ни по стричевима изазива уметничку завист и поштовање читалаца што је, признаћете, крајњи домет писане речи.

Продавац свежег бола

Милен Миливојевић

Јелена Радовановић, Ситне изнутрице, Бранково коло, Сремски Карловци 2002.

Нова књига песама Јелене Радовановић (Бор, 1972) Ситне изнутрице, у издању “Бранковог кола” из Сремских Карловаца, у многом погледу представља наставак њеног песничког првенца (који је, под такође необичним насловом Повремени прекиди са зујањем, као победник на конкурсу “Дисовог пролећа” објављен пре две године у издању Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис” у Чачку).
За потврду песничког умећа кажу да је важнија друга од прве књиге. Прва се сматра важном зато што је прва, али тек друга може посведочити је ли реч о вредном аутору. Код Јелене Радовановић није се могло сумњати ни после прве књиге, а поготову то не може после друге. Сада је већ сасвим јасно да је реч о новом, оригиналном, аутентичном песнику снажног поетског израза, који никог не оставља равнодушним.
Јелена Радовановић је модерна песникиња по мотивима, по садржају, по приступу теми, по речнику (она се не либи да страну реч стави у наслов или да је употреби у песми, али чини то са дубоким поетским оправдањем). Она је по свим карактеристикама представник своје генерације, али говори у име свих генерација и пише за све генерације свога доба. Не само језиком, већ је Јелена Радовановић и начином размишљања показала у овој књизи да припада овом времену и својој генерацији. То је дух целе књиге, који се “најбрже” може видети у песми “Добровољни давалац крви”. А са каквом се иронијом и са каквом “личном дистанцом” односи према стварности (или можда према својим “бившим стварностима”) показују песме “Заклетва” и “Тест за полазак у школу”. “Школице” нису само дечија игра, као што ни песма под овим насловом није дечија, односно није за децу. Као ни “Шуге” или “Жмурке”, уосталом.
“Пихтије” су једна од духовитих парафраза рецепата не само за кухињске специјалитете, већ и за овај, овакав, садашњи живот. Ако ко не верује, може га уверити и “Акваријум”.
Кратка песма “Шетња” (а већина песама у овој књизи је таква) завршава се стиховима : “Увек уз мене профитираш / Као продавац свежег бола”. Чини се да је то мотив и целе књиге, односно да је у њој реч о свежем болу, само што Јелена Радовановић има снаге да се том болу подсмехне, да му се наруга, да га осећа “са дистанце”, да га слика и иронично. А све то она уме да уради добро јер зна шта хоће.
Ова поезија плени сажетошћу израза (отуд, ваљда, и наслов Ситне изнутрице), духовитошћу доживљавања и приступа, модерним сензибилитетом, јасном и концизном мишљу (“Петрификација”, “Табу”, “Закон лептира”…).
За разлику од своје претходне књиге, песникиња у овој обогаћује и форму. Поред тзв. слободног стиха, сада има и риме, од местимичне и спонтане до оне у песми ”Интацта” (која има четири катрена са укрштеном римом у дванаестерцу, са одступањем само у два стиха који имају по једанаест слогова).
Необично ломљење стихова, без поштовања изговорних целина, одраз је жеље за оригиналним ритмом песме и жеље да се стих завршава одређеном речју, без обзира на то што ће наредни стих почети енклитиком (“Амнезија”, “Вожња”…)
А да је песникињи стало до форме, потврђује и “Песма за Феђу”. њен први стих директно се наставља на последња два: “Слушај Феђа неђу више да се играм… / … Игри је дошао крај је л ме чујеш / Феђа?” Између та три стиха је садржај који их потврђује и оправдава, из којих је и проистекао.
Неке, пак, минијатуре само по форми, а неке и садржајем наликују и код нас све популарнијем хаикуу (“Закон лептира”, “Мртвац”…).
Ситне изнутрице представљају збир правих медаљона у поигравању језиком. Јелена Радовановић је мајстор за језичке бравурозности. Она успева да пронађе његове велике могућности, нијансе, скривене варијанте, да нас увуче у величанствену игру.
На први поглед су тешко схватљиви, или се бар таквима чине, потпуно необични, несвакидашњи, али маштовити и сугестивни (метафорични) епитети у “Чулним махинацијама”: округли глас, спори мирис, слан стисак, врућа тишина, зелени звук. Има и код Јована Дучића “слан и модар мирис пролетњега мора”, али ово код Јелене Радовановић је, ипак, нешто друго. њена цела минијатура (од пет стихова) само се од тога и састоји, на томе је заснована.
Уосталом, ову књигу није могуће ни читати (ни разумети), ако се нема у виду овакав (дакле, пре свега, неуобичајен) приступ језику као једином пишчевом средству изражавања.
Бор је са Јеленом Радовановић добио песника који није само “локалног” значаја (ни по мотивима, а посебно не по дометима), као што то у прози није више Радиша Драгићевић или у афористици Станиша Милосављевић или Милоје Ђуришић…
Зато Ситне изнутрице нису ситне. А о евентуалним недостацима неко ће други, ко боље види и више зна.

Нове Приче у папучама

Бранислав В. Бранковић

Књига Приче у папучама трећи је зборник кратких прича који је објавила Народна библиотека у Бору. У ове зборнике, иначе, улазе најбоље од оних прича што пристижу на традиционални књижевни конкурс, који се у оваквом виду реализује од 1996. године. Зборници (или би, можда, тачније било рећи – томови једног јединственог зборника) се појављују сваке друге године, што значи да они међу корице сажимају стварни учинак двају конкурса. Трећу књигу зборника радова приредиле су професорке Јелица Живковић и Весна Тешовић. (Овај посао је Јелица Живковић раније обављала у тандему са Божицом Кочбашли, садашњом директорком библиотеке у Бору). Приређивачице су овога пута подариле читаоцима прилично аналитичан “Предговор”, којем готово да се не може ништа ни додати ни одузети. То је известан помак у односу на претходни зборник, с обзиром на то да је он био понуђен без икаквих коментара. Сада је задржан наслов претходне, друге књиге, који је заменио првобитно дат наслов (Кратке приче), што је наговештај могућности да се он устали. Опредељење за овакав наслов приређивачице образлажу чињеницом да ”се (њиме) алудира истовремено на више ствари: некохерентност садржаја ових зборника, шаролик састав претежно неафирмисаних аутора…, немогућност прецизирања начела селекције…, неизбежно пристајање на низ компромиса…, али са друге стране и на наглашену непретенциозност…” Поменути наслов би се, дакако, могао и другачије тумачити.
Најновије Приче у папучама примиле су међу своје корице осамнаесторо аутора, а с обзиром на то да су неки од њих заступљени са по више прилога, читаоци ће имати задовољство да прочитају укупно двадесет и четири кратке приче. Од тих прича, као што је већ одраније знано, шест је награђено на последња два конкурса (2000, 2001), а остале су биле, бар према процени стручног жирија, тек за коју нијансу слабијег квалитета. Међу заступљеним писцима има и оних које смо већ имали прилике да сретнемо у претходним “томовима” (Миодраг Игњатовић, Раде Стојковић, Саша Д. Ловић, Станиша Милосављевић, Никола Лежаић), али ту су и нека нова имена. И што је најважније, коначно се изашло из локалних оквира: одређен број писаца чије су приче овога пута ушле у зборник није са ових простора (Чарна Вукићевић, Војин Остојић, Новица Антић, Милосав Славко Пешић, Миле Марковић, Гордана Милићевић, Душан Мијајловић Адски). Кад смо већ код заступљених аутора, морамо истаћи да се једина слабост из претходног “тома” поновила и овде – наиме, о неколицини писаца нису прикупљени ни најосновнији подаци, тако да је одељак књиге са био-библиографским белешкама добио фрагментаран облик.

Оивиченост сетом

Саша Д. Ловић

За аутора ових прича све што се збива има подједнаку вредност или важност, нема појава, првог другог или трећег реда. Пред нама је беспрекорно уједначен свет. Отуд спремност на поштовање “неважног” и за његово стављање у исти ред са “битним”. Главни јунак (сам Б. Б. Димитријевић) има само један циљ: да уочи све што постоји, све бурлескно спојене појединости, које не поседују ништа сем гласности и наглашеног, баш тог бурлескног тона.
Ова “маштовита лагарија” (како приче назива рецензент М. Милошевић) намах подсећа на Xерома К. Xерома, баш због своје аутобиографске основе. Овде се ујка Поxер, који закива ексер, претвара у ујка-Рашу који вади зубе, тј. у класични лик из мноштва оваквих, сетом оивичених прича. И остали ликови, баш због ауторове склоности ка неприхватању подела и очигледној наклоности ка профаном, уважавајући устаљени ред ствари, поседују наклоност према “другоразредним” чињеницама живота и, наизглед, најбезначајније податке о кретању кроз лавиринт стварности.
У њима је садржана она питомина човека који више гаји наклоност према свету, него што га се плаши. Отуд се и ауторов говор своди на побрајање, уочавање и одсуство сваког другог коментара, осим оног који се тих реалија непосредно тиче.
Целовитост наративног корпуса, затим предочавање приповедног тока, уз истовремено, неправолинијско вођење казивања, уз шкрт, до крајности сведен дијалог, стиче се утисак посебне нехомогености приповедања и приповедачког неуважавања следа, као основног наративног начела. Осим спољашње условности, постоји и кохеренција изазвана унутрашњим императивом. Самим тим он успорава ход, његово је посматрачко кретање једва видљиво и због тога се прелази и квалитативне промене једва уочавају.
Је ли ово дело ограничена или безрубна целина – одлучују читаоци, којих ће, по свему судећи, бити, јер ове су приче брилијантна артикулација антиинтелектуалне формуле света. А како то Ана Бландијана рече, не постоји узвишенија представа од солидарности у име правде и достојанства, нити постоји већи понос од поношења другима.

Разговор са Градимиром Стојковићем: Писати на дечији начин

Весна Тешовић

Народна библиотека Бор је 23. априла била је домаћин Градимиру Стојковићу. Он је последњих година најчитанији домаћи аутор на Дечијем одељењу. Том приликом наш је гост у Бележници открио како је настао његов књиевни јунак и тајну свог умећа да од дечије публике створи верне читаоце.

Хајдук је настао случајно. Једне лепе зиме 1984. г. кад нам се први пут догодио снег у јануару па је читав Београд био завејан, није било ни струје, продужи се лепо зимски распуст на четири недеље. Е, у том времену је настао Хајдук у Београду. Нити сам знао тада шта пишем, нити сам очекивао такав пријем. Већ следеће године роман је утрчао у издавачки план “Вука Караxића” и после тога враг је однео шалу. Мислио сам да ће се све завршити трећим делом, али, ево, наставило се и даље. Докле, не знам. Ја немам никакву формулу по којој се то ради. Чак нисам ништа ново измислио. Пре мене је то радио Нушић, па је онда био Бранко Ћопић, па је дошао и Градимир Стојковић. Ми смо, вероватно, урадили оно што деци треба, а то је: писати о њиховом времену на њихов начин, мислити као они и писати њиховим језиком. Можда је то решење, уз примедбу да за Градимира Стојковића кажу критичари да је највећи преписивач, што је тачно. Ја једноставно само преписујем, слушам шта они раде, шта причају, шта их тишти и шта желе, шта хоће а не умеју или не могу или не смеју да кажу. И, онда, ја то напишем па испадне тако како је.

Градимир Стојковић је дао своје мишљење и о месту и значају књижевности за децу у времену електронских медија.

Пуно пута сам казао да ми имамо вероватно најјачу књижевност намењену деци, у свету. Погледајте колико ту сјајних писаца има. Докле год је таквих писаца и овакве деце, сигурно ће се опстати. Не мора да значи да губи или да ће изгубити битку са другим медијима. Па, побогу, и фотографија је направљена, па сликарство није изумрло. Направљен је и филм, па позориште и даље живи. Од нас, искључиво од нас зависи шта ће то деца читати, као што ће од њих зависити шта ће њихова деца читати. И тако редом.
Две битне карактеристике књижевности за децу су да буде едукативна и да буде забавна. Трећа, врло битна, ставка је у томе да има причу. То је оно што чини књижевност намењену деци. То, ако гледамо у неком ужем смислу, иако ја сматрам да не постоји књижевност искључиво намењена деци. Књижевност стиже и до деце и до одраслих, али писцу се поставља тај посебан задатак. Треба дисати као деца, размишљати као они. Не дозволити себи да једнога дана постанеш матори досадни чика. Све врсте поука могу да се најлакше провуку кроз књижевност намењену деци.
Много зависи од онога ко то ствара, а готово исто толико од онога ко планира. А деца су по себи изузетно строги критичари. Осете они врло добро. Код њих нема средине. Све је црно или бело, добро или лоше. Најсуровији критичари су управо деца.

Прошлогодишње анкетирање корисника Дечијег одељења о њиховим читалачким интересовањима показало је да су за лепу књижевност најмање заинтересовани ученици седмог и осмог разреда. Мали број чланова овог узраста показује да оно што се по стандарду нуди није више занимљиво онима који имају четрнаест и петнаест година. Искористили смо прилику да са нашим гостом поразговарамо о идеји да се формира фонд адолесцентске литературе и о томе које наслове не бисмо смели да изоставимо.
То јесте велики проблем. Не само наше, већ уопште светске књижевности намењене адолесцентима. Ту се догађају, као и у животу, две ствари. Једна струја пише ствари углавном авантуристички занимљиво, не водећи рачуна да ли је у основи зло или добро. Друга је она која води рачуна о некој врсти едукативности и да у потки буде добро. Невоља је у томе што, по правилу, они први пишу изузетно добро и атрактивно.
Оно што се код нас догађа је својевремено Мирко С. Марковић, сјајан писац и критичар, назвао револуцијом романа намењеног деци и младима. Деведесетих година код нас је то кренуло пуном паром. Негде 1985. појавио се Хајдук у Београду. А још пре тога писали су Влада Стојшин, Слободан Стојановић и Мика Антић. Ту је био и Влада Стоилковић. И далеко пре свих – Гроздана Олујић, чији је роман Гласам за љубав изванредно примљен, али код одрасле публике.
Оно што се догодило те 1985. па на даље, повукло је, поред Градимира Стојковића, и Миленка Матицког, Слободана Станишића, Весну Алексић. Створила се група писаца која управо покушава да пише књижевност за публику од четрнаест до седамнаест година. А тада треба имати на уму једну сјајну особину тих читалаца. Када тинејxер види свеже обојену клупу у парку, иако на њој пише табла “свеже обојено”, он неће мирно проћи. Мора пипнути прстом да види да ли то јесте уистину свеже обојено. Е, ту је тај додатни захтев литератури. ње има мало и у свету.
Остаје да се боримо, да пишемо и да нудимо већ написано, од Маријане моје младости до Станишићевог Танга за троје. У том широком распону има литературе, само је треба сервирати!

Уметност дијалога

Александар Костадиновић

(Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора,
Народна Библиотека Бор, 2002)

Поновно објављивање књиге интервјуа Бранимира Ћосића Десет писаца – десет разговора вредан је издавачки подухват с обзиром на неспорну вредност дела, као и необичну судбину ове књиге: Ћосићеви књижевни интервјуи најпре су били осмишљени као стални прилози ауторске рубрике „У разговору са…” унутар ревије Реч и слика београдског издавача Милана Зрнића, објављивани у временском периоду од септембра 1926. до априла месеца 1927. године,(1) дакле, као разговори који ће из броја у број доносити информације о књижевницима и књижевним питањима. Средином маја 1931. следи прво објављивање Ћосићевих текстова у виду књиге интервјуа, коју прати једногласно одобравање текуће књижевне критике, али и, зачудо, непримећена неусклађеност наслова и садржаја књиге јер, како се насловом недвосмислено упућује на тачан број интервјуа, књига садржи један разговор мање. Након Другог светског рата због интервјуисаних аутора, од којих се неки нису идеолошки уклапали у новонастали друштвени и књижевнокултурни поредак, Ћосићеву књигу надвија мрак неизречене али спроведене цензорске забране. Ново издање у оквиру библиотеке „Епифанијум” Народне библиотеке Бор не само да Ћосићеву књигу скида са списка принудно заборављених књига, већ настоји да јој одреди место и значај у синхронијском поретку српске националне књижевности.
Наиме, приређивач овога издања, Јован Пејчић, у оквиру опсежног и минуциозног проучавања Ћосићевих интервјуа с књижевноисторијског и поетолошког становишта настоји да реконструише аутентичну (првобитну) замисао аутора, пронађе десети, изостављени текст и тиме попуни лакуну која запрема читав интервју и ствара аномалију у структури књиге. Као десети, насловом предвиђени књижевни разговор најновије издање доноси интервју с песником Божидаром Ковачевићем. На овакво разрешење енигме десетога текста приређивача су упутиле две чињенице, од којих једна припада затвореној, а друга тзв. отвореној традицији. Прво, једини интервју који изостаје у књизи од оних штампаних у ревији Реч и слика (1926-1927) јесте управо разговор с Ковачевићем. Друго, 1987. године у гласилу Српске православне цркве, Веснику, објављен је Ковачевићев текст „Који писац недостаје збирци интервјуа Бранимира Ћосића”, којим се изостанак поменутог разговора тумачи као уступак интервјуера (Ћосића) своме саговорнику (Ковачевићу). Наиме, Ковачевић је у периоду од пет година, колики је временски размак између предоригиналног и оригиналног издања Ћосићевих књижевних разговора, битно променио своје ставове о књижевности, југословенству и будућности балканских народа у односу на оне изречене у интервјуу. Овом белешком Ковачевића и новим издањем књиге Десет писаца – десет разговора питање изостављеног интервјуа чини се решеним.
Значај поновног објављивања Ћосићевог дела има, ипак, првенствено аксиолошку димензију и тиче се културноисторијске вредности дела, дакле утицаја и значења које је књига остварила почев од времена свога постанка, а потом и онога што нам казује данас. Ћосићеви интервјуи, конципирани на себи својствен начин, представљали су у време првога објављивања новост у српској књижевности (прва књига књижевних разговора у српској културној средини), чиме је лако објашњив апологетски став текуће књижевне критике, али и обазривост или критички однос појединих саговорника (М. Црњански). Данас, у свом жанровском пољу, текстови Б. Ћосића имају хронолошки и вредносни статус дела-узора, парадигме којом се одређене књижевне слутње сабирају и срастају у посебност нарочите литерарне врсте унутар жанровског система једне националне књижевности. Са Ћосићевим делом, дакле, књижевни интервју се конституише, добија особитост и вредност, а тиме и статус самобитног жанра, граничне литерарне врсте која представља компромис публицистике и књижевности. Овакав статус тешко се осваја без успостављеног ауторског знања о природи, намени и циљевима текста који ствара. Управо изграђену свест о томе шта ради, зашто и за кога пише показује Бранимир Ћосић већ на самом почетку, јер његови текстови, иако испрва објављивани у периодичној публикацији, нису искључиво у водама публицистике којом влада превасходно императив тренутка. Већ у уводној белешци пружа свеобухватан поглед на своју будућу интервјуерску активност, исписује, дакле, програмски текст, проглашава и одређује особени модел књижевне комуникације којим доминирају три принципа – актуалност, документарност и естетско начело.
Ћосић ту обзнањује да ће разговори с писцима бити штампани редоследом који наметну „живот”, „идеје”, „случај”. Именована као хтење да се иде за животом и случајем, актуалност постаје један од критеријума за избор саговорника – не и једини. Уколико је актуалност, први принцип публицистике, засигурно била основ за разговор са одређеним писцима, као што су Сибе Миличић (аутор тада одликоване приповедачке збирке Борови и маслине наградом Српске краљевске академије) или Душан С. Николајевић (афирмисани научни радник и есејиста који управо тада започиње и успешно бављење драмом – Многаја љета, Парола), разговор с Борисавом Станковићем морао је бити мотивисан другачијим разлозима. Станковић је, иако „отац и оснивач модерног српског романа”, након рата, према мишљењу Ћосића, био ”немилостиво потиснут у страну”, а интервју са њим тако постаје чин реафирмације, превредновања и приближава се природи и суштини књижевне критике. Дакле, већ критеријуми за избор саговорника показују двоструку припадност разнородним моделима литерарне комуникације. Одсуство личне критике, такође прокламовано у уводном чланку, треба пре доживети као Ћосићеву отвореност према различитим поетичким опредељењима, него као недостатак критичког става. Критички став се у разговорима испољава у различитим модусима и степену: као одбрана сопствене поетике и технике интервјуисања (у разговору са Црњанским), апологија песништва млађих стваралаца (у разговору са Ракићем), изношење управо „личног” става према стиховима Божидара Ковачевића… Поменута поетичка отвореност, одбијање ускогрудих поетичких канона и трвења „нових и старих”, својеврсна интервјуерска објективност, резултовала је тиме да Ћосић у својој збирци разговора окупи припаднике трију различитих књижевних нараштаја:(2) Борисава Станковића и Милана Ракића као представнике модерне, авангаристе – Винавера, Крклеца, Миличића и Црњанског, и припаднике прелазног нараштаја које представљају Вељко Петровић, Григорије Божовић и Душан С. Николајевић.
Начело документарности има водећи значај када Ћосић одређује крајњу сврху и циљеве својих интервјуа. Они су: спремити „грађу за будућег књижевног и културног историчара”, омогућити књижевницима „да дођу у интимнији додир са идејама других”, пружити читаоцима интимније упознавање вољених писаца. Ради се, дакле, о сакупљању замашног броја чињеница и података о епоси и писцима који су радили између 1918. и 1930, јер Ћосићеви текстови настоје да пруже увид у биографске чињенице (интересовање за аутора као грађанску личност) и преглед актуалних литерарних идеја. Документарна грађа садржана у интервјуима данас има амбивалентан статус и значај: уколико су аутопоетички искази аутора несумњиво значајни за савремена поетолошка истраживања, биобиблиографске белешке остале су само донекле релевантне с обзиром на методолошко превазилажење позитивизма у науци о књижевности.
Међутим, подаци о животном путу, психолошким карактеристикама и друштвеном положају одређених писаца и данас носе највећу комуникативност за читаоца чији приступ тексту није мотивисан интересима науке о књижевности. Биографске чињенице оживљене су нарочитим даром Бранимира Ћосића за успостављање атмосфере, за оцртавање верног психолошког портрета чиме интервјуи постају надасве занимљиво штиво, јер се једна иста парадигма остварује као низ оригиналних, непоновљених ауторских решења. Користећи се познатим приповедачким стратегијама, од којих доминирају коментар и опис, нарочито променљив и функционалан (ентеријер/портрет, спољашња/метафоричка карактеризација), Ћосић настоји да све текстовне јединице повеже у јединствену смисаону целину.(3) Оваква телеолошка организација текста може се именовати као естетско начело. Оно није именовано у програмској ноти. Оно је и подређено начелу документарности, јер Ћосић аутентичност види као основни задатак својих интервјуа.(4) Оно, можда, и није део ауторских свесних напора, али је зато највиша вредност ових књижевних разговора – њихово коначно искупљење и оправдање у дијалогу с временом.

Напомене:

(1) Ћосићев интервјуерски рад ометен је гашењем ревије, с тим што разговоре с Миланом Ракићем и Станиславом Винавером објављује 1929. године, први у Летопису Матице српске, други у шабачком Књижевном полету.
(2) Оваквом непристрасном ставу одговара и Ћосићев доживљај тренутка у коме води књижевне разговоре као „једног изузетно тихог времена” што и јесте атмосфера књижевног живота у Србији 1926. године. Наиме, године великих спорова и ломова, „читаво једно херојско доба” неумитно је прошло: некадашњи предводници авангардне књижевне побуне сада су, углавном, признати и афирмисани, полемички интонирани текстови реткост су, ако се изузме круг аутора окупљених око Мицићевог Зенита, који је све маргиналнијег значаја.
(3) Добар пример представљају, рецимо, опис Винаверове радне собе и Дорћола у разговору с Душаном С. Николајевићем. У првом случају: ентеријер носи функцију метафоричке карактеризације саговорника, док опис Дорћола као попришта сукоба новог и старог Београда постаје симболички еквивалент тематици Николајевићевих драма.
(4) Ћосић и не штампа разговор са Милицом Јанковић јер не прихвата накнадну реконструкцију, коначно уобличење текста по сећању, што би, несумњиво, умањило његову документарну вредност.

Разговор са Зораном Ћирићем: Урнебесно књижевно зезање

Весна Тешовић

Често сте истицали да је ван Београда расна и првокласна провинција. Али Ви упорно чувате став човека са стране. У чему је предност човека који се налази на периферији књижевног, културног и политичког живота?

Предност је у апсолутном миру који вас окружује, у који сте бачени, тако да, ако имате довољно амбиција, ако се бавите писањем из правих разлога, тај мир вам омогућава да постигнете врло висок степен концентрације потребан за посао којим се бавите. То је основна предност. Напросто сте на тоталној маргини, ван свих нових догађања, имате врло мало додира са друштвеним животом.Чак и медије можете лако одстранити у условима некакве провинције, заправо свега онога што је ван Београда. Тако имате врло мало додира са стварношћу и можете да останете потпуно у свом свету све време док сте на неком пројекту, све док не истерате из себе те демоне који вас опседају и ударају онај кључни белег на тексту који радите. Кад се књига роди, онда мало одмора, одете до метрополе, промовишете мало себе и оно што сте урадили, правите идиота од себе и од других, а затим повратак у своју јазбину на нови пројекат

Поменули сте писање из правих разлога. Који су то?

Или поседујете веру у литературу или не. Из тога произлази да ли ћете литературу схватити као забаву или муку, као једну самотњачку мисију. Али све то је нешто што вам јако прија и даје потпуни смисао вашем овоземаљском битисању. Не пишете због награда, јефтиних его-трипова, сопствених или туђих. Не пишете да би се наметнули сопственој ужој или широј родбини, или свом неком локалном кругу познаника, већ пишете за неког непознатог, анонимног читаоца. Ова Србија није мала са становишта литературе и језика и са становишта онога што је изнедрила као своју књижевну традицију. Она заиста није мала, без обзира на трагичну историју и чамотињу која је заштитни знак не само овога времена и ове кризе. После и не знам више ког рата и после ког демократског обећања и преобраћења по реду, опет имамо исту врсту празнине, статус љуо, чудну врсту резигнације и нихилизма. Без обзира на сву ту чамотињу, јад и беду, лењост и полуписменост, чак бих рекао и неку врсто охолости овог народа, који, што мање зна и што мање мари за себе и друге, тиме је охолији и бахатији и спреман да и своје и туђе вредности пренебрегне и баци у блато, ипак имате сјајну књижевну традицију, невероватно јака књижевна имена, релевантна у нашим и светским оквирима.
Све ово је везано за оно што зовем прави разлог. Имате традицију, имате учитеље на који се можете позвати, уметничке богове које не смете изневерити. Увек када крећете у нови пројекат имате исто осећање снисходљивости, чудног мисионарства и страхопоштовања спрам тих величина, јер је за мене једини прави критеријум да сам успео у неком пројекту ако осетим да сам ваљани ђак својих учитеља, својих уметничких богова.

Који су то Ваши уметнички богови?

Није лако сад, на брзину, лапидарно направити списак. У српској литератури од Боре Станковића, Црњанског, Растка Петровића, преко Андрића, Пекића, до Воје Деспотова. Из литературе великих језика: код Руса и Гогоља као оца модерне литературе уопште, преко Толстоја, Бабеља, Хармса, до Јерофејева. То је једна од линија која је много утицала на мене. У енглеској књижевности занимљиво је да један Пољак “носи шњур”. То је наравно Xозеф Конрад. његови романи “Лорд Xим” и “Срце таме” су тако задужени за развој модерног романа с почетка двадесетог века. Ове године славимо два велика јубилеја књижевних дела која су јако важна за моје поимање живота и литературе. То су сто година од објављивања Божјих људи Боре Станковића, прве модерне збирке прича на српском језику и стогодишњица тог невероватног кратког романа Срце таме. Има ту још шашавих Енглеза из тог периода кад је Конрад деловао: Киплинг, Честертон, Лоренс; и наравно нови талас који се код нас много чита: од Илена Мекјуена до Ирвина Велша. Наравно Хорнби и Барнс, такође.
Врло је занимљиво да се српски писци запитају откуда корен успеха ових аутора не само у западноевропским земљама, већ и код нас. То је класична енглеска школа: поштовање заната, основних постулата приповедања, поштовање приче. То су људи који знају да ипак пишу за тржиште, без обзира да ли неког од њих прати академска аура. њихов успех последњих година код наше публике могао би призвати памети неке наше актере актуелне српске књижевне сцене да се запитају да ли је довољно само муљати и есејизирати, филозофирати на овај или онај начин, а не усудити се испричати причу о себи, о свом животу, животу својих јунака, онако како то захтева класична лепа књижевност.
Код Америчана, свето тројство: Рејмонд Чендлер, Хемингвеј и Xек Керуак.

У јавности сте створили слику о себи преко провокативних интервјуа и сталне увек ангажоване странице у НИН-у. Понели сте име свог књижевног јунака, Магичног Ћире. Какво је искуство? Колико такав став помаже или одмаже? Какав утицај има на Ваш живот и стваралаштво?

Магични Ћира је био још у мојим песмама као прототип неког стриповског јунака. Тада сам покушавао да направим неку врсту херојске поезије. Он је био и главни лик већине мојих прича. А онда, преко медијских стратегија и разних каламбура и мене су почели да третирају као Магичног Ћиру, и богами, остало је до данашњих дана. Било је ту занимљивих контаката са читаоцима, са публиком која ме је знала више као Магичног Ћиру, човека из медија, а не као писца. Из тих доживљаја било је грађе за неке нове приче, било је и искустава која су утицала на моје нове критеријуме и стратегије везане за писање. Магични Ћира је стално одавао једну моју тежњу и жељу за што широм и потпунијом комуникацијом са што ширим кругом читалаца, а да се избегну све замке популизма, без подилажења читаоцима. Требало их је освојити, купити, и ја радим на томе са, чини ми се, све више успеха. И пре НИН-ове награде било је тешко пронаћи моје књиге. На пример, претходни роман Прислушкивање имао је три издања. његова конкуренција за НИН-ову награду 1999. године подигла је тензију. У сваком случају, напор је уродио плодом и ето мене у Бору. Моје мисионарство ме довело у град злата, бакра и Шаиновића. То је свето тројство источне Србије.

У одлуци НИН-овог жирија пише да је цинизам романа потпуно дорастао цинизму времена. У Хобо-у је много мрачних тонова. Колико је он рефлекс деведесетих година? Ако је садржај књиге Ваше критичко виђење стварности, где видите решење?

Нема решења. То није посао литературе да нуди решења. Не бавим се социјално ангажованом литературом ни у једној од мојих књига, а има их осамнаест. Нема ту ни цинизма, колико има физички опипљиве туге. Хобо својом тужном причом представља рекапитулацију српских деведесетих, уз поштовање епских правила игре везаних и за шекспиријанску драматургију и за холивудски начин приповедања, уз пуно сјаја, бљештаве иконографије и лажнохеројских гестова који ипак инсистирају на стилу.

Влада мишљење да је овогодишња одлука жирија отворила драгоцени простор за другачије деловање и мишљење у књижевности.

У поздравном говору ја сам се захвалио члановима жирија на исказаној храбрости, јер ипак је “Хобо” атипично дело, као што је и Зоран Ћирић врло апартна појава у контексту савремене српске књижевности. Ви сами стварате простор, тј. своју публику, управо својим писањем и јавном стратегијом, неким медијским деловањем.
Вечерас ће бити ово књижевно вече. Од мог односа према публици, која вероватно већим делом није читала моје књиге, зависи да ли ће неко од њих бити намамкан да прочита моју књигу. Али оног момента када узму књигу у руке, књига сама врши свој посао. Све моје медијске флоскуле, зезалице и досетке више не вреде. Књига почиње свој самостални живот, бори се за свој књижевни простор и читатељство и своје место у хијерархији српске књижевности.
НИН-ова награда је заиста мастодонт. Очигледно има статус најмоћније, најпрестижније награде, али ја нисам човек који је књигу написао због награде. За рад на пројекту Хобо добио сам прошле године нешто што ми, интимно, као писцу више значи, а то је стипендија фонда “Борислава Пекић”. Ја пишем због себе, због свијих читалаца жељних узбуђења, страсних и маштовитих, због вере у литературу коју сматрам врхунском забавом, синтезом маште и занатског умећа. И волео бих да моје књиге делују на читаоце иоле као што су на мене деловале књиге многих писаца.
Сам писац ствара простор својим деловањем, својим књигама и односом према читаоцима. На Западу књижевне вечери нису бирократски докона манифестација, која се прави да би неко убележио у свој роковник, у свој програм рада, или да би писац узео свој хонорар и тек тако нешто одрадио, смуљао. Ту се жели контакт са публиком. Мора доћи до неког варничења. То је битан тест за ваш однос према тексту и публици. Они вас могу сматрати сувише озбиљним, досадним, херметичним, самозаљубивим типом и дићи ће руке и неће никад узети ни једну вашу књигу. Сада, без додворавања и неке претеране љубазности према читаоцима, али ипак, морате се борити за њих.

Да ли књижевник који је део српске књижевности може да буде независан од традицијског кључа? Постоје ли књижевни узори у нашој традицији?

И Хобо и Прислушкивање су стварно апартне појаве. Али, јуче сам читао у Репортеру како сам ја анахрон писац и пишем на старомодан начин. И то ме је баш зачудило. Ја не знам који су то српски писци примењивали транспоновање рокенрол-културе у књижевност. Ја не видим те трендове. Последњи релевантни тренд је био амерички хиперреализам и прљави минимализам. Тако су називали и мене. Дакле, оно што су радили Рејмонд Карвер, Ричард Форд, Тобијас Вулф, Ен Блити, то је била главна струја америчке књижевности, а све се то надовезало на Хемингвејев приповедачки опус. Постојао је један реалистички проседе који и није толико битан као што је животност у обради књижевне грађе. Па, ако су они анахрони, онда сам и ја.
Многи су ме сврставали у постмодерне писце пошто сам ја љубитељ класичне нарације. Између једног Хамсуна и Едгара Алана Поа и једног Буковског и Хамата, све више је избијала на површину моја опседнутост причом и видело се да сам ја са неким постмодернистичким стилским постулатом у поприличној колизији. Постмодернистичка структура је једна импровизација без покрића, прича без главе и репа, покушај да се есејизирање прода као приповедање. Још је Сингер пред крај свог живота упозоравао на ту опасност. То стање јасно говори да је интелектуализам победио саму уметност. Интелектуализму нема места у правој уметности. Уколико желите да читаоца шчепате за стомак или да му помилујете срце, онда ћете интелектуализам у приличној мери затомити. Он ће бити примаран, али никако у првом плану. Не морате да убеђујете читаоце да ви о свему све знате. Ту су лексикони па ће се тамо информисати. Ваше је да испричате причу, онако, срчано, дирљиво и узбудљиво.

Шта мислите о стању у нашој литератури данас?

Има доста младих писаца који су, зашто не рећи, и на мом трагу. Неког урбаног сензибилитета сада је много више него када сам ја почињао. Позивају се на поткултуру Холивуда, рокенрола и стрипа, чега није било у литератури осамдесетих година.
Ја сам као рођени Нишлија једва успео да убедим те београдске провинцијалне лобије и центре да је то врло озбиљна литература. То је њима била нека стриповска литература. Те стриповске естетике и рокенрола биће у мом животу увек.
Међутим, то је и пре мене била легитимна литература. Нисам је ја измислио. Чак и Томас Пинчон, љубитељ наших полуинтелигената, свој предговор делу Смрт и милост у Бечу завршава речима да рокенрол никада неће умрети. Ако је Пинчон тога свестан, иако долази из других миљеа, онда сваки разговор престаје.
Сад видим ту неке младе људе који врло природно и спонтано користе поткултуру претходног века. Та салонска поетика која је на погрешан начин схватила и Борхеса и Набокова, па и Пинчона и Xојса, полако се исцрпла. То је евидентно и у српској књижевности. Репликанти Киша су већ на издисају и прелазе у неки хиперреализам, сада покушавају да се ухвате у коштац са животом. То чине преко ратних тема, преко невладиног хуманизма – али то је типична прича која фингира тржиште и тржишну оријентацију, али се опет ради о некој врсти елитизма, некњижевне појаве, јер је потребно задовољити неке менторе који дају новац. Имали сте режимске, а сад невладине писце. Али, постоје писци који врло аутентично раде своју ствар и које сматрам својим саборцима. То су људи попут Вулета Журића. Он пише одличне ствари и од њега очекујем још добрих. Игор Маровић је имао одличну збирку приповедака Трагачи. Сада ће му се појавити и роман, и сигуран сам да ће се о њему итекако причати. Ненад Ивановић има одличну збирку прича. Мирјана Новаковић је претпрошле године била у најужем избору за НИН-ову награду својим романом Страх и његов слуга. Она и њено дело су велико освежење.
Наравно, ту је и човек који је мој претходник у том НИН-овом забрану. Горан Петровић је, такође, пример озбиљног бављења литературом. Иако смо по питању естетике и књижевног сензибилитета потпуни антиподи, сматрам да је он мој саборац и једно од најзвучнијих и најрелевантнијих имена савремене српске књижевности. Литературом се треба бавити озбиљно. Ако не, пређите у дневну политику, бавите се историјом, етнографијом, екологијом, али немојте да прљате литературу. Ово је Србија, сиротињска земља, намучена, и зато те праве писце треба сачувати. Не траже они много, они су скромни, попут Зорана Ћирића.

Колико другачијег ће српска књижевност добити Вашим новим романом Сливник?

Кључни елемент у мом роману је коначан обрачун са митом Магичног Ћире. То је крај Магичног Ћире. Књига се неће појавити ове године, таква је тржишна стратегија великог газде. “Хобо” се продаје. Поновиће издања неких претходних књига, тако да “Сливник” можете очекивати почетком наредне године. То је потпуни антипод “Хобоу”, једно урнебесно књижевно зезање и још много преко тога. То је прилично ретка и прецизно изведена политичка сатира на тему рађања по хиљадити пут демократски преобраћене Србије. Али, о том – потом. Биће и времена и прилике.

Самотиња (одломак)

Радиша Драгићевић

Мрем.
Не кано праведник – да ме наједанпут лупне, да нестанем; кано звезда кад преко небо сине.
Не ни од болес, кано мученик, да ме муке изобличе, да под мене кидам, да од болови јаучем.
Гасим се полак, кано лис венем.
Мрем – штоно каже песма – од Бога, од старог крвника.
Мрем, и спас ми нема. Дошла душа у нос.
И моју ће кућу скоро катанац да закити.
И моју ћу авлију боца и репушак да урасте.
Кано што по њиве одавно трње никло, границе се успрајиле поголеме. Међе у грмање урасле, врвине заличеле. Дира наша.
Бог ме с млоге године, с век, до крај казни.
Све што моје беше и што од мен беше оста само у овај мутан памет.
Још ме само доле, у катастар и суд, воде. И отуд ми само писмени абери праћају. Колко сам им још дужан.
Кад год поштар у моју авлију сврнул, кад га куче у авлију залајало – знал сам да добро не носи. Јер људи се једни за други сете само кад у невољу западну, кад несрећа сколи. Јер људи седну уз артију само да лошу вест јаве. Док је добро не сећају се. Кад видим да је писмо атресирано с онуј писаћу машину – знам да је од државу. Јер и сама држава ти је као једна машина. А чим је од државу – добро не носи. У нашу кућу је држава писала само кад јо нешто зафали; порез, прирез, кулук. Кад јо мушка глава за пушку затреба. И никад се тај држава не сети да ми на неки празник, бар на крсну славу писмо испрати, реч само; децу кад удомујем, свадбен венац над капију кад качим; унуци кад у колевку промрдају. Сете се за њи после, кад до пушку дорасту.
А уче ни да ни је држава као мајка. Као друга мајка. Од малена још, од школу, од војску, такој ни уче. Да је држава нешто горе, високо, над сви људи највише. Нешто највредно и најсветло, што никад не сме да пропадне. Што сви треба да чувамо. И чува ју власт. Чува ју војска, милиција, судови, чиновници. И онај последњи селски пандур што по авлије позиви разноси – и он ју чува. И такој сви мора да ју чувамо. И волимо. И бранимо. И бранимо. Да смо дужни да за њу све дадемо. Па и живот, ако треба. Као да живот мож из xеп да се извади. Као да у друге државе живот нема. И бољи можда. Као да у друге државе сунце не греје, не течу воде, нит расте трава. Оно јес – нема там ни наш језик, ни песме наше, ни обичаји. Ал, све је друго исто. Исто се људи смеју и радују, исто им сузе низ образи иду, од исте бољке обољевају.
Тој само ови горе, који државу воде, лажу да је наша држава таква какве је нигде у свет цел нема. И како нигде нема тој што код нас има. Лажу. Тој само за њи нигде таква на свет више нема, јер тамо негде они и не би били овој што овде су – главешине. А прос човек је прос човек, па где да отиде. Ако си човек, ако си поштен, добар и радан – свуде ће за тебе лебац да има. Тој само они нас хушкају, нас припрости; хушкају ни једни на други, као пцету гладну, да једни на други очњаци кезимо. Тој само они казују чија је коска међу зуби поголема; они, који су свет прошли и најбоље знају како је у њега.
И да њи не, да не ти цареви, ти краљеви, ти преседници, ти министри да не – никад се можда не би људска рука на човека подигла, не би нога туђу међу прескочила, не би људска крв потекла. Јер ми, прости људи, знамо докле су ни међе. Докле ни је од баштину остало. А они не знају. Ил се такој чине. Нека се онда они за теј њине државе бију. Нек и онда они воле. Нека њини синови у војску, на кланице испраћају – а не да и уз скутови, кано малоумници, чувају. Онак како су некад краљеви чинили, кад су им синови ране грдне у бој задобивали. Па и онај Стаљин, какав бил, сина на кланицу пратил, а кад га Швабе заробенога за генерала њиног понудише, одбруси да не дава генерала за поручника… Нек они за њине заваде и похлепе нас не дирају. Нек ни од њиве наше, од куће, од нашу децу још нејаку, недоучену, недомиловану, не одвајају. Нек ни од жене наше недомиловане пред цеви не терају. Да се једни против други бијемо – ми, који међусобно реч једну грубу несмо разменили. Што смо једни на други, затечени, коначиште пружали. Што смо једни с други комшијски тргували, размењували; да се од немаштину отнемо, да преживимо; да лакше намети њини, државни, носимо.
И док наше здравје ровови пију, док ни ножеви окол гуше играју, док на наше обезглављене куће црни барјаци каче, а да ни се ни гробови не знају – они се там у њини дворови сусрићу, један на другога руке пружају, они се чак и смеју; договарају се. Уз исти астал обедују. Из исту флашу пију. Цењкају. За поток пресушен. За чуку врлетну. За козју стазу. Као да је крок замља од једну људску душу поскуп. Погађају се докле ће чија држава да буде, а да ни сами не знају докле им доста. Ни докле стварно треба да буде. Као да не знају да на свет граница нигде нема исцртана, не види се. Сем на мапе њине.
Друкче ја ценим оној што они мисле да је наша држава. Оној, докле је само влас њина. За мене је наше све докле нашега Бога називам. Докле се наше песме чују. Докле су наши свеци по земљу ишли. И докле су ни коске расипане. Тој и не, нит се зове држава. Тој име нема. Тој међе нема. Тој границу нема. И тој цену нема.
Тој је наше. А не њине државе.
За овај мој живот шес сам државе променил: Краљевину Србију, Краљевину СХС, Краљевину Југославију, Недићеву Србију, Титову Југославију и овој саг што остаде – да се из авлију рођену не помако. И свака је влас, свака нова држава, за онуј пређашњу причала како је онај пре била грозна, како је била трула и неправедна. А да је овај, нова, од самог Бога дана. Као да не из онуј рођена. Као да дете рођену матер ружи. Као да се оне једна од другу разликују. Као кад змија промени кошуљу. Како пошло – можда ћу и седму државу у исту авлију, за мање од људски век променим, ал тешко. Мрем. Све ме издало, ал очи најпре. Од оној лето пре триес године кад пред вршу узе један дан да xакови окрпим, и кад први пут видо да иглу у конац више не мог да уденем. А беше некако баш пред пладне, кад је највидело, беше јара ударила. Подигнем онуј голему дебелу иглу пред очи и јасно видим иглене уши; конац у уста турим, овлажим малко да га лакше увртим, да лакше крај проз уши промакнем. А-ја, никако да погодим. Не тресу ми се руке, нит се крај од конац савија, ал никако конац проз уши да потревим. У, јебем му свеца, ја не видим. Опет дигнем иглу право пред очи. И конац. Пола сат сам се мучил да уденем. Залуд.
Оди, мори, овам – окну жену – да уденеш овуј иглу ако можеш.
А она из прве. Извуко конац из иглу, па ћу пробам сам. А-ја, никако.
Оди, мори, велим, опет. Изденула ми се.
А ти пази, не зивкај ме, другу работу имам – љутну се она, трже ми онај конац и иглу из руке и за час удену.
Еве, вели, па пази. Ако се извуче, удењуј сам. Неси ваљда оћоравел.
Падоше ми руке на xакови, наједанпут смалаксале. Оћоравел. Ћорав сам, старим, пролете ми кроз главу. И други сам знаци већ, као људи у теј године, пред старос, осећал, ал ме тој кад први пут видо да очињи вид губим – највише косну. Стра ме било да под старос не ослепим. Да ми године очи не узну. Да не мог да видим где ћу с ногу да станем. Да сам слепац. И свако сам јутро, кад се из кревет дигнем, пробал да онам на брдо у браниште дрвећа пребројим. На ограду сам тарабе бројил. И никад да се исти број два пут сложи. Слеп ћу останем. Стар и слеп. Боже, молил сам, све ми узни. Само очи не узимај. И као да ме Бог послуша. Остаде вид. Наједампут се заустави на једну тачку. Оно, јес: нит сам више могал без наочари да ситна слова читам, нити да човека издалек познам. Ни да ноћу, на ведро, тачно звезде разазнам.
Оста вид. Али, све друго отиде. И би како ме Бог казни што ме живота остаји. С очи. И с памет бистру. И с две кукаље у руке, што без њи не могу ни корак преко авлију да пружим. Сам. Као осења сам по кућу одим. Врата отварам – да пауци прагови не премреже. Да мољци из ћилими не прелете. Да се стоноге по дувари не напате. Да из патос мишеви не нагрну. Да из тован сузе не прокапу. Ништа од моји више нема. Само још на дувари висе слике њине. И по нешто, у шифоњери заостало од одећу, што се на помени на конопац разапет на алвију износило. Кад у месец, два, три, унука дојде – прозори отвара, прашину брише, проз прозор басма истреса. Одавно је из њи и последњу влас истресла њину. И мирис њин изветрел. И дира њина одавно обрисана. Кад, још поретко, праунучићи дојду – по собе само онеј слике загледају, ликови неупамћени. Питују – који су тој људи.
Све смрт сабра. Татка. Нану. Сина ми. Снају. Одавно им се гробови заравнили, срасли. Одавно јелке над њи посађене шишарке бацају, и ђулови подивљали. Жену ми на крај узе. Онак остарелу, измучену, измршавелу, слабу, напола обнезналу. Триес године је, јадна, од смрт бежала: од како ни оно у Дел на њиву киша уби, те се мокра до дом смрзе и асму доби. И кад год ју задави ноћу, она ни сви, поспали, из кревета подиза; да уз њу стојимо, да не умре. Чак је унуче, док помало беше, тражила да будимо, да га уз њу принесемо, да не умре док га последњи пут бар с очи не види. Онак дремљиви и назимени куњали смо поред кревет њојан на столице, а њој по целу ноћ, до јутро, танко и ситно свирење из гушу не мањује. Од сву муку на шалу обрнем:
Што, велим, такој неси свирила док помлада беше, па да те с наш оркестар на свирење водимо, више би паре зарадели.
А она ме, с клетву најгрозну у очи, само погледа. По најголем снег снају је терала да ју код доктура води, као мало дете се увијала и тражила да се снаја око њу као окол дете брине. А после, кад унук израсал и у варош отишал, кад је сваку суботу рано с кола овам јурил – она га већ од јутро чекала обучена пред капију. Да не улази док ју код доктура не одвезе. Али, кад време дојде јо, леже. Мирно, као да се одмори, легла. И нити смрт помену, нити уплашена беше. Нит мене погледа. Нити за праунучића пита. Унуку и унука, кад стигоше, не погледа, нити позна. Само се према дувар обрну и намести. И такој, неосетно, отиде.
И она ме, такој, самога ману. Онуј годин кад се зарати, кад стадоше да младеж сабирају, да у рат по Славонију испраћају; онуј јесен, пет недеље од како поштар телеграм овде за унука донесе да му је брат од ујку на Врбик пред Осјек погинул; сирочићи по њега останули.
Целу сам туј јесен, по први пут, Бога молил. Да ми бар саг кућу поштеди. Да ми поштар на капију не одсврне. Да у авлију не улегне. Да за унука позив од државу не донесе. Праунучићи ми причали како су доле у Бор, кад год су на онуј њину шпивунку у ноћу видели да се у ходник светло пали, код њег трчали и грлили га, да га не одведу.
Увечер, кад сијалицу утрнем, кад се на кревет сручим – јер више несам ни као човек мого полак да легнем – пред очи су ми излазили они мртви и преклани, посакаћени и попаљени, ослепени и унакажени, онеј слике од телевизор – једини мој разговор. Они што сам и такви, туђи и непознати, туј ратну јесен, сам у празну кућу оплакувал. Као да ми рођени јесу. Онај кревет је до мене, женин, онак празан и прекрит, до четерес дана од пола ноћ пуцал и шкрипал. И чинило ми се да по собу и кораци чујем. И горе, над мене, по горње собе. Али стра несам осетил. Јер је самотиња и од тој пострашна. Чак сам се, по неки пут, кад онај кревет уз мене јако припуца, на лактови из постељу успраљал, проз онуј таваницу очи упињал и гласно питувал:
Данице, ти ли си тој, мори.
А после четерес дана ману и она да код мен дооди. Ноћи оглувеше, отежаше. Само ме сунце из кревет дизаше; цел дан пред кућу на клупу преседим. Да бар некоме на добар дан одговорим. Да се у празну кућу људи не заглеђују, кад по неки дол низ пут промине; на сваки сат, два, онак стар и гурав као сенка; туј, где некад од децу не могло да се пројде, где су девојке на седењке уз огањ појале, где су по калдрму точкови звонили. Саг се само асвалт дроби, троскот из њег проница.
До моје ноге још само дрта керушина продрема. Не зна се који је од нас двојице постар. Нити он чује, нити види. Лебац му све у воду растварам, зуби нема. И онак више нема кво да чува. Одавно више из нашу шталу не мукају говеда, не зарзују коњи, ни петлови с крила по авлију ударају. По подруми бурићи молушину ватају, виле бубе једу, на плугови се рђа пре дебела вата. Само још под шупу у кавези гучу голубови. Унук ми донел, да се бар око нешто занимам. Голуба и голубицу, па се намножили. Гледам како се пазе, како један другога на гнездо смењују, како млади с млеко голубије зарањују.
Отвори кавез, нека лете, учи ме унук. Ће се врну.
А ја кавез не смем да отворим.
Децо наша. Голубови наши. С какво су вас тој млеко заранили. И мене је, младога, туђина мамила. И небо широко дозивало. Али ја сам увек знал где ми је кавез. Ја, Голуб.