Бисерка Јаношевић

135 година од оснивања читаонице у Злоту (данас библиотека „Милан Поповић”, огранак Народне библиотеке Бор)

Ово место вреди злота”, рекоше Пољаци који су се нашли на овим просторима пре много година тражећи боље услове за живот. Нашли су се на обронцима источног Кучаја, у кањону реке, на самом улазу у (данашњу) Лазареву пећину. Земља је на том месту била погодна за обраду, са извором хладне, чисте и бистре воде (данас Злотска река). Ту је, много касније, пронађен пољски новчић, злот, те је и насеље по њему названо.
Како се свест људи кроз векове развијала, тако је расло и интересовање за нова сазнања. Ови крајеви су, као и уосталом, читава Србија, у оно време били под турском влашћу. Долазак Турака на Балкан значио је крај српске средњовековне државе и коренит прекид свих дотадашњих токова просветног, културног и уметничког развоја. Српски народ који је остао без свих институција просвете и културе, био је једино упућен на похарану, потиснуту и терором застрашивану православну цркву, као јединог носиоца писмености и чувара националних вредности, традиције и уметничке баштине.
У Злоту је 1837. године подигнута црква Светог Пророка Илије. С обзиром на то да је у то време била прва (и једина) црква на овим просторима, била је покретач културе и писмености. Крајем 1839. године злотска општина је упутила прошеније „попечитељству просвештенија” тражећи дозволу за отварање школе у селу. Зато се та година и сматра годином када је зачета библиотекарска делатност на овим просторима. Наредне године, у Злоту је отворена школа коју је водио Димитрије Поповић и која је 1841. године имала 9 ученика. Након тридесет година, 1871, отворена је и женска школа, у црноречким селима прва те врсте. На основу расписа Министарства просвете од 1848. године наложено је да се отворе читаонице „где год је то могуће”, тако да је већ 14. (27) јануара 1849. године, на Дан Светог Саве, у селу Злоту установљена читаоница која је, од свог оснивања до 1874. године, радила без прекида. Нажалост, не постоје прецизни подаци о томе чиме је читаоница располагала на почетку свог постојања. Зна се да су 1874. године њен скромни инвентар чинили: „два астала, седам клупа и четири столице”. Читаоница је располагала примерцима следећих часописа: Исток, Тежак, Коресподенција, Школа, Српске новине.*
Учитељ Милан Поповић (по коме данашња библиотека у Злоту носи име), био је главни иницијатор настанка тзв. Социјалистичке читаонице. Она је основана 1909. године и налазила се у преуређеној кафани у центру села. У почетку је имала 32 члана, а како је време пролазило, тај се број увећавао. Захваљујући поклонима Главне партијске управе, Социјалистичке књижаре и других, читаоница је убрзо располагала са преко 200 књига, брошура и новина. Она је и дистрибуирала радничку штампу и литературу свим напреднијим људима из Бора, Бољевца, Сумраковца, Брестовца и других околних места.
У Радничким новинама је 7. маја 1909. године објављено да је читаоница у Злоту на 7. месту у Србији по броју чланова. Тридесетих година 20. века Злот је био најнапредније место у Тимочкој крајини, имао је 5 000 становника и статус варошице, а злотска школа је имала 400 ученика и 7 учитеља.
Већ поменути учитељ Милан Поповић је, поред рада у школи и читаоници, приватно сакупљао књиге и правио своју личну библиотеку која је постала највећа те врсте у Тимочкој крајини. Бројала је око 4000 наслова. Када је умро, његова супруга је књиге продала зајечарском архиву.
Централна библиотека у Бору 1962. године добија матичне функције и надлежност над сеоским библиотекама. Значајна година за злотску библиотеку била је 1968, када је она добила нове просторије и сталног радника. Током 70-их година, ова читаоница је једина радила, а већ 1980. располагала је са 7 100 примерака књига и 1 800 сталних корисника.
Данас библиотека у Злоту има 9948 примерака књига, савремени инвентар, рачунар, али (нажалост) само 103 члана.
Очигледна је незаинтересованост људи за читање које би требало да буде део начина живота, васпитања – једном речју, културна навика. Библиотека не мора да има само едукативно информативну функцију и не само богат фонд књига, већ да иде у корак с временом и прати интересовања, како омладине, тако и осталих мештана села. Под модернизацијом треба подразумевати коришћење рачунара, приступ Интернету, подизање анимације на виши ниво, као и континуирано сакупљање некњижне грађе. То би неоспорно привукло већи број корисника. Свакодневна сарадња са локалном заједницом је још један корак у креирању јавног живота у селу.
На крају, треба истаћи да читалаштво на овим просторима има традицију дугу 135 година. Сталним унапређивањем библиотечке делатности, од првих читалишта (Злот 1869, Кривељ 1871 – касније огранци Народне библиотеке Бор), преко прве јавне читаонице у саставу Борског рудника (основана 1945) и мноштва тзв. „насељских” библиотека (50-е године 20. века), настала је данашња Народна библиотека Бор, савремена библиотека, са богатим фондом монографских и серијских публикација, чије је пословање аутоматизовано још 1991. године, када је целокупан фонд монографских публикација унет у аутоматску базу података. Данас је Народна библиотека Бор матична библиотека за читав Борски округ, са претензијама да постане главни информациони центар.
НАПОМЕНА:
* Материјал коришћен у овом тексту је преузет из књиге Слободана Љ. Јовановића Пут књиге у борском крају, ЈП Штампа радио и филм; Народна библиотека Бор, 1990.

Драган Стојменовић
Књига као модерно историјско биће које би могло заменити традицију идејно је Новалисово решење, које ћу покушати да образложим кроз три ексцентричне еклипсе физичког, типолошког и интерсубјективног времена у релацији са књигом и читањем. С једне стране је физичко време библиотеке, старе и ретке књиге, библиотекарство као научна дисциплина и социокултурни процес; са друге – типолошко време, не као протекло време, већ као време које се квалификује у смислу социокултуролошког значаја и које је означено социокултурним дискурсом епоха или доба. У том смислу, шире посматрано, свакако је важно обратити пажњу и на одређене квалификације које се тичу и политичке употребе времена, односно извесне хронополитике, која може бити уочена у терминима поимања културе као инструмента у анализи друштвено-историјских облика. Време, дакле, типологизације и темпорализације. Ту је још и интерсубјективно време које се не мери, него формира, истиче комуникативни карактер људске акције и реакције. То је време у којем корисници и читаоци стварају одређене ставове и вредности које су везане за књигу и процес читања, метафоре и симболику књиге и читања. Поменуте ексцентричне еклипсе солипсистички су схваћене као пресецање различитих путања времена, којег најчешће нисмо свесни и које доводи до међусобног помрачења дискурса, који се крећу и сусрећу у појединим тачкама, стварајући при том нова поља међусобне интеракције идеја поменутих облика схватања времена. Њих ћемо искористити за стварање својеврсне приче о књизи и времену, за интерпретацију својеврсних синхроних универзалија у библиотекарству и генерализујућег трагања за универзалијама.
Традиција у свом најосновнијем облику наглашава опште начело континуитета, а то је „непрекинути временски ланац у преношењу било које појединачне теме или скупа идеја”1. Непрекидни осетљиви проток са својственим променама и преображајима, спољним и унутрашњим факторима, који лако мењају садржај и смер, динамику и однос између материје и форме његових конститутивних елемената. У таквом виру најчешће се хватамо за пену која је најуочљивија на површини, и празних стиснутих шака тонемо ношени безбројним струјањима. Таква својствено људска реакција јесте жеља и надање да та пена, у једном тренутку може постати, ако не опипљива и спасоносна, онда макар јединствена метафора стварности овосветског комешања и врења. Ако ништа друго, можемо је заменити док, можда, још безбрижно плутамо на нечему што је и само постало комплементарно, континуирано протицање нашег виђења, наше слике света, описане најразличитијим језицима, писмима, вођене најразличитијим идејама у најразноврснијим формама; нечим што је по својој суштини имагинарно, а што по себи жели да постане стварно, а то је једностано – прича. Прича о ономе што она у свом најосновнијем облику најчешће носи, или о том дављенику, човеку самом, дакле, који у себи садржи ненаписану причу, или у могућности да се она запише или прочита док се још има времена за то. Књига, дакле, као историјско биће може заменити традицију, јер се, једноставно, у њу човек може једнако утопити колико и у опште начело континуитета.
„Време је обала духа;све пролази поред њега,
а ми мислимода је то време што пролази”
(Риварол)2
Једна од обала свакако би могла бити и књига – биће/обала са својим трајањем и својим специфичним саставом, односно својеврсна опипљива текстура која својим садржајем може створити илузију потпуне безвремености или бесконачног трајања. Имајући у виду комплементарност онога што ми можемо видети и онога што јесте, субјективног виђења и објективног стања ствари, није неопходно поставити питања: шта је књига? Или чак: шта је време? Јер, ни у једном од ова два, рецимо, аналогна случаја, највероватније не можемо дати задовољавајући и коначни одговор. Међутим, без питања не можемо ни тражити одговоре, изузевши при том случај када је сама тема рада под знаком питања. Идеја је да започетом спекулацијом о извесној аналогији између књиге и времена можемо посматрати различите могућности виђења времена у протоку књиге – параболе времена кроз метафоре књиге и читања. Могућности различитих виђења времена у овоме раду имаће стратешку позицију посматрања књиге и читања из различитих углова, инсолације нових евентуално критичких позиција на еклипсама које описују различита виђења и замрачења самог времена оствареног кретањем књиге и читањем. Референтни оквир рада овога пута не може бити просторно-временски, већ оквир који намеће ток нарације и солипсистичко, емско, виђење постављеног проблема.
Оно што пре свега наводи на заузимање овакве почетне позиције и става јесте актуелно увођење социјалне епистемологије (без субјекта сазнања) и извесне социјалне философије у библиотекарству, упућујући на евентуално остварење идеје „трећег света” Карла Попера; „трећег света” објективног знања које стварају људи замрзавајући га у текст. Ледено доба оваквог „трећег света” без човека има за свој циљ могућност реконструкције историје, културе, цивилизације, па чак и човека од стране ванземаљаца. Како год да се осврнемо, рецимо, на критичке ставове према постмодернизму у делу др Жељка Вучковића3, и оспоравање постојања целовите теорије интерсубјективности и комуникације у парадигми постмодернизма, у истом делу наилазимо на очекивање коначне смрти човека. Без икакве далекосежне критичке намере, већ насупрот томе, уз пуно уважавање према делу др Вучковића које је и инспирисало тему која се овим текстом отвара пред нама, ипак можемо у његовом делу добронамерно уочити латентно постојање интерсубјективности постмодернизма и без његовог експлицитног прихватања. Онтологија смрти и пост-мода убијања артефаката, хуманих дисциплина, па и човека самог, јесте и корен песимистичких осећања и ставова, својствених људима који брину о животу на себи својствен начин, не кроз социјалну епистемологију већ кроз „црну жуч”4, јер је она својство и саме философије и човековог сазнања да, на пример, може доћи, поред силних убистава, и до самоубиства предмета. Зашто да не? До сада је познато да је човек једино биће које самом себи може свесно одузети живот, и нека остане на томе да је могућност замрачене ексцентричности одговорност човека за рушење свемира, и нама људима неопростиви грех. Нека остане на томе и то да не оспоравамо исту могућност артефактима, односно, фиксираном људском знању у текстовима. И немојмо поред те дебеле социјалне епистемологије и објективног знања очекивати ванземаљце да нас реконструишу. Једна од основних човекових потреба је религија, а не епистемологија и објективно знање о ванземаљцима. Николај Фјодоров је прозрео циљ овосветског залагања човека за бољу будућност кроз могућност супраморализма, у исписивању каталошких листића у својој библиотеци, полазећи од религије, не од социјалне епистемологије.
Знање је „тачно веровање плус логос”5. Наше знање о времену и књизи нам говори да не можемо лако објаснити ни време, ни књигу. Не можемо их објаснити без извесних релација јер и сами представљају извор знања, али можемо их зато на известан начин разумевати јер и саме у својој основи носе своју причу, своју представу, своје виђење света. Неретко је то разумевање, мора се признати, замрачено управо избегавањем конкретнијег објашњења али је у крајњем случају са свим својим слабостима пиродно и људски повезано са смислом и рецепцијом стваралаштва. Када је реч о времену и књизи, најчешће нисмо сигурни да ли представљају пуку ствар/пролазност или дело/искуство рецепције извесних вредности (сећања, тренутног осећања и слутње, нпр.), везу, дакле, између пуког постојања и услова постојања. Услов постојања који је у релацији препознавања одређених вредности живота, једини је услов у кретању духа индивидуе/личности, без које не можемо мислити постојање књиге и постојање времена, и чијом смрћу умире и једно и друго, и књига и време. Постојање нашег знања живи са нама и постаје биће – биће књиге и биће времена – бића, извесног веровања у смисао, која можемо спојити у једно. Тако живо, оно само се креће и претапа из једног у друго. Време постаје душа књиге, књига постаје душа времена и то конкретно биће посматраћемо у различитим позицијама и под различитим осветљењима. Инспирација и теоријски визир у овом случају биће антрополошки дискурс употребе времена који је уочио и формулисао Јоханес Фабијан,6 који не можемо избећи ни у случајевима порицања постојања времена.7
„Време је ипак једно стање,
елемент људске душе који дарује живот
и у коме је она као код куће
као саламандер у ватри.”
(Андреј Тарковски,„Запечаћено време”)8
Прва еклипса овога бића је замрачење физичког времена књиге, времена социокултурног процеса које, у извесном смислу, уписује историја књиге и писма; историја библиотека. Физичко време схватићемо као параметар квалитативног понирања у сиже, текстуру, крхку и осетљиву страницу песка, окамењене земље, надгробног споменика, пергамента, тканине, истетовиране људске коже, хартије, дигиталног записа, импулса и опет надгробног записа, као историју библиотеке – једног могућег облика институционализације људске солидарности и бриге о забележеном знању и веровању. Такав низ записаних фонема од којих је свака по једно „сада” у животном низу, класификује се и обележава numerus currens-ом, или универзалном децималом, следом, дакле, који је паралелан са вештином памћења људи. Сакупљено памћење људи захтева и протежност простора, који је у нашем случају назван Библиотеком. У једном другачијем смислу, записивање низа узастопног „сада” можемо схватити и као долажење из будућности и одузимање једног дела будућег живота времена. У том случају будућност постаје прошлост зарад садашњости. Почетак времена тако можемо сместити колико у прошлост, толико и у будућност, а протежни простор библиотеке би се у том смислу могао орјентисати наспрам почетка времена и у њој би се читањем могла реконструисати будућност, исто колико и прошлост. Физичко време библиотеке на основном плану, од одвајања говора од писма, има своју протежност записану најразноврснијим ортографијама, тако да је можемо схватити као један од начина бележења времена и у тим облицима препознати различита раздобља или, на пример, намеру да се таквим начином записивања створи одређена представа о некаквом историјском раздобљу код читалаца. Препознавање разноврсних писмена старог века, нпр. може нам дати информације не само о географској распрострњености, топографији већ и о раздобљу у којем се одређено писмо употребљавало. Поред разних начина и средстава писања и различитих облика графичких приказивања мисли, оно што би се једнако утопило у просторну протежност физичког времена јесте материјал на којем се писало са његовим траговима старења, са патином непоновљивих читања као и са питањима дијалектике детерминасаности: да ли мишљење утиче на техничка средства писања или та техничка средства утичу на човеково мишљење. Библиотечки материјал/грађу, најшире схваћено, чине носиоци садржаја из свих области знања и уметности. Библиотеке чувају управо облик темпорализације културних чињеница, а уједно и вид својевремене актуалности материјалне културе човечанства. Иманентна функција библиотека у свим историјским етапама од њеног настанка је меморијална, односно кумулативна функција прикупљања и чувања.9 Функција чувања тиме добија трајни и темпорални карактер, тако да се сачувана материја преображава у душу библиотеке – памћење. Библиотека са душом, са памћењем постаје биће, протежна материја која може имати моћ да мисли о прошлости. Мислећи о прошлости, мислимо и о почетку који иначе може бити увек нов по милости, не по суду. На том почетку налазило се заједничко дело, дело међусобног уважавања између Личности: „…једна скупност, у којој ми обоје сами смисаони то смисаоно заједно реализујемо” и без тог „…дела слобода остаје пука могућност.”10 Почетак би, по претходно наведеном ставу Макса Милера, могао бити дело једног вида заједништва, односно феномен институционализације који, у нашем случају, може бити тренутак постања идеје библиотеке, тренутак институционализације библиотека. Ако, при том, у институционализацији можемо препознати и неке од могућих видова слободе која би требало да обитава у библиотекама, онда бисмо могли замислити и библиотеку која мисли кроз њој својствену дисциплину – библиотекарство. Аналогно познатим својствима живих бића и библиотеку можемо посматрати као својеврсни мислећи организам, живи темељ на којем се гради „друштво знања”. У том смислу, она може мислити и о својој будућности, односно преображају, или о својој смрти, самоубиству, нпр. када савременим тенденцијама књига, њена основна јединица меморије, догори у информацију. Када библиотека из своје дисциплине помисли да се преобрази у дигиталну или виртуелну, када пожели да постане информациони центар, тада можемо сматрати да је у стању које је на ивици самоубиства. У том смислу, веровање да постоји „технолошки детерминизам” средстава за писање, на пример, која би могла технолошким променама коренито мењати друштво, наивна је теза којом не можемо оправдати еволуцију библиотека у информационе центре знајући да ни једна информација не може заменити књигу, дигитални запис, целулозу. То што би евентуално настало неумереним повлађивањем технологији и бизнис-гносеологији маркетинга у библиотекама сигурно се више не би могло звати библиотеком. У таквом информационом центру корисници највероватније не би тражили књиге, већ импулсе. Библиотери би постали телеграфисти који одашиљу или изнајмљују знакове, иконице, линкове, кодове. Да ли би то неко могао назвати библиотеком? „Или/или”; у обједињеном случају не може се ни замислити прича о Исидори Секулић, која је у библиотеци Британског музеја, после извесног времена, добила изгубљену књигу и држећи је пред собом, разумевала све оно што је околина те књиге, биће библиотеке – шума безбројних стабала, грана, листова и путева на којима можемо доживљавати лутање и трагање за нечим. Оно што одише старином, трајношћу, дугогодишњим организованим прикупљањем/таложењем материјала, управо је осећај физичког присуства времена, времена које је заустављено оног тренутка када је делић културне грађе која је проткана духом свога доба унет у фонд библиотеке. Садржај институције тако дефинише делатности, функције, форму и динамику свести о ономе што поседује у најширем могућем смислу. Трансформација материјала за писање је, у ствари, трансформација технологије за прикупљање и чување времена, која уједно мери и прати промену, еволуцију, револуцију антропоцентричне применљивости записаног људског знања које од ритуалног, култног, фетишистичког, изворно-сазнајног, уметничког, научног и најзад широко схваћеног културног статуса, добија карактер медија, у садржајном и вредносном смислу, импулса информације. Брзина савремене комуникације, чији је циљ да се истовремено одвија на више нивоа, тако доводи до незмисливог покретања човечанства, врења у једном трену, експлозије световног времена и „тираније тренутка”.
О човеку заустављеном на неком од ранијих ступњева развоја, који би био довољно култура и још увек природа, Леви Строс каже:
„…био је роб само своје човечности…
у извесној мери ослобођен ропства
ублажавајућим јастукомсвојих снова”11
Време које се у библиотекарству употребљава без икаквих физичких конотацаја је типолошко време. Типолошко време књиге можемо прозрети у сенци библиотекарства, у научној дисциплини која се, између осталог, бави и оцењивањем квалитета стања појединих временских дистанци везаних за књигу и читање у социокултурном контексту. На основу интердисциплинарних преклапања, можемо истаћи неколико важних хеуристичких резултата: структуирање људских чула и откриће типографског човека, односно једног малог дела историје писмености и теорије културне промене коју проузрокују медији (Маршал Меклуан); класичну типлогизацију у предмету историје књиге и писма; филозофију блиотекарства у нарастајућој пажњи према улози библиотека у савременом друштву (Џеси Шир); комуникацијски концепт културе библиотека који задобија све више пажње у библиотекарству. Структурирање људских чула на које утиче интериоризација медија, мењајући размеру појединих чула и менталних процеса, изведена је из прве руке код М. Меклуана. Он је, може се рећи, хорнолошки, генеративно и просторно-географски разделио културе, на основу тога да ли у њима преовладава аудио-тактилно или визуелно чуло. Организација опажања, и културолошки посматрано, има свој просторно–дифузиони и хронолошки след друштва без писма/без историје и друштва писмених, које су у знатној мери утицале на унутрашњу организацију самог човека, друштава и култура. У том смислу је и изведена теза о типографском човеку, његовој култури и времену. Периодизација историје књиге и писма такође може имати своје етапе у развоју предмета проучавања, а тиме и социокултурни дискурс појединих средстава у посредној људској комуникацији путем мнемотехничких, на пример, али и ранијих облика писма: пиктограма, идеограма, све до слоговног (силабичког) и фонетског писма. Такав облик посредне комуникације укључује и развојне етапе књиге: свитак, кодекс, рукописна књига, инкунабуле и библиотека које су у историјским етапама развоја поред форме мењале и своју функцију: прикупљање, чување, организација коришћења, анализа информација, садржајна и вредносна оцена информација.12 Генерално посматрано, ове развојне етапе крећу се од експресивних до прагматичних, и у том смислу пројектованих прогресивних идеја и уопште идеје прогреса коју је немогуће културолошки и вредносно поставити на здравим темељима. Сетимо се, на пример, да Сосир не трпи писмо у лингвистици, и да је Леви Строс сматрао да је писмо један од узрочника и пратилац свега негативног у цивилизацији. Замислимо да је истинито тврђење Леви Строса да је писмо „послужило да се утемељи историја као експлоатација човека од стране човека”13 и да су тезе о нужној декаденцији човека14 једним делом прихватљиве, у том случају би степеновање и периодизација људске историје у типолошком смислу схватања времена могли добити потпуно дугачији карактер. „А унутрашње препреке које извиру из тога како ова цивилизација делује на природу људског бића као таквог, а које се испољавају у оним људским хектакомбама (заправо миријатомбама) за које „предисторија” нема поређења – у међувремену су се упадљивије историјски манифестовале само као подстицај тражења и налажења што је могуће бржег заборава у даљим степеновањима њихових достигнућа.”15 Степеновање људских достигнућа, поред периодизације историје или нпр. у етапама историјског развоја појединих предмета, најуочљивије је на примеру геополитике и стратегије развијених земаља које су измислиле и најчешће користе новију поделу планете према друштвено-политичком и економском статусу држава на земље првог, другог и трећег света. Поред овог „просторног” начина степеновања, могли бисмо уочити и једнако применљиву и већ примењивану стратегију хронополитике16 оличену у терминима разумевања културе као инструмента у анализи друштвено-историјских облика. Појмови којима се служимо описујући догађаје, растојања, разне социокултурне облике, идеје итд. најчешће добију временску потку терминима „еволуција”, „историја”, „развој”, и њима се најчешће описује известан процес у односу на време, које је и један од главнијих референтних оквира у њиховом проучавању. У другачијем смислу речи, сви друштвени догађаји јесу условљени временом, па се самим тим карактеришу и организују колико у односу на простор, толико и у односу на време. Серж Московиси издваја у том контексту постојање хронополитике, препознајући је у деловању великих сила које „дефинишу своју дугорочну политику полазећи од једне перспективе или једног плана”17, нпр. времена револуције, социјализма, постиндустријске епохе, демократизације, или либералне економије која се не мора везивати за одређену територију, већ за експанзију мултинационалних компанија и примене међународних стандарда. У том контексту уочавамо и постојање временског империјализма „који се састоји у улагању капитала , у предвиђању развоја и наметању модела који уобличавају време сваког друштва”18. Техничка средства у комуникацији, од аутомобила до рачунара, представљају машине за производњу времена, тако да друштва са развијеним комуникацијским системима држе монопол над техником и информацијама, учвршћујући тиме позицију једног новог друштва, друштва знања. У нешто комплекснијем случају можемо рећи и да су таква друштва у ситуацији да измишљају време и намећу свој стандард у мерењу времена у идеолошком смислу, нпр. када намећу неки политички модел мањим и слабије развијеним друштвима. Када у том смислу посматрамо нашу друштвено – политичку организа цију државе и њених институција, уочавамо различите и многобројне утицаје великих сила и њихових идеолошких модела. Наша је држава уврштена у други свет, свет пост-комунистичке и пост-социјалистичке епохе, у време транзиције и демократизације, које можемо осетити у свим сегментима културе. Време транзиције у библиотекарству нпр, огледа се у некритичком и олаком прихватању модела и пројеката који не извиру из аутентично наших потреба, већ информативно интеграцијских потреба струковне елите, која тиме добија понеку етикету од стране идејних твораца пројеката, који круже по земљама нешег региона. Тако смо у скорије време имали прилике да пропратимо теме са научног скупа „Интелектуалне слободе у савременом библиотекарству”, где се нико од учесника конкретно није бавио једним јако индикативним и тада актуелним проблемом вазаним за наведену тему: узурпацијом просторија библиотеке у Врбасу од стране политичке странке са демократском атрибуцијом у своме имену. Бављењем овим проблемом, који би свакако могао показати право стање ствари у времену транзиције и демократизације, могли смо разоткрити и евентуални степен свесности о постојању интелектуалних слобода у струци или институцијама. У нашем друштву, које не поседује довољно свести о постојању културних добара на нивоу који би омогућио основно организованије деловање на њиховој регистрацији и очувању, не можемо ни помишљати о слободи духа и интелекта у друштву или институцијама, изузевши њено суштинско постојање у индивидуалном и личном погледу, које нестаје у сваком облику анонимног колективитета или чак, у нашем случају, на националном плану. У том смислу не сме се ни помислити на занемаривање експресивних човекових радњи које би се можда могле једним делом пребацити на колективни и институционални план, а које свакако могу дати праву слику света и својим залагањем метафизичким средствима могу мењати слику и стање света, којима по правилу никада нећемо бити задовољни.
„Куда ја нестајем за то време?
И куда, када их нико не гледа,
нестају ово дрвеће и рампе?”
(Виктор Пељевин,„Жута стрела”)
Заједничко у типолошком и интерсубјективном времену јесте то да се време у друштвима без писма не мери као апстрактно време незаустављивог протока или бесконачног низа инфинитезимала, већ се означава глаголским облицима и формира на понављању којем се придаје значајна пажња. У овим случајевима не рачуна се апстрактно време, нити апсолутно трајање, већ време које се формира у индивидуи или међу двема особама у односу према некој одређеној радњи, духовном или телесном старењу, нпр. и односу према смрти која није неизбежна. Интеракција која представља интерсубјективност уједно је и истовременост и услов људске комуникације. „Комуникација је у крајњем случају заједничко Вријеме”.19 Интерсубјективно је синхроно/симултано, савремено и исто-временско, комуникација је њиме пренос информација и суштински анахронизам, грешка у било ком смислу рачунања времена, само формирање/стварање јединственог времена које је суштинска разлика. Инвентивност у смислу формирања времена и комуникације као логоса репрезентације укључена је у једном наглашено темпоралном појму – модерно који „пре свега значи бити различит”20. „Време је највећи хоризонт разлике, оно је такорећи разлика сама, будући да је највише што о времену можемо рећи то да оно представља саморазликовање.”21 Оно што у том смислу може бити поред времена једнако непоновљиво и различито јесте личност, логос рецепције. Различитост у интерсубјективном времену тиме можемо апстраховати као симултану, неопходну у комуникацији и анахрону у типолошком одређењу времена као модерног, које се користи у репрезентацији, нпр. у реклами за компакт диск који држи голишави дечак црне пути, или на фотографији Растка Петровића „Црнац са Драинчевом књигом”.
„Човек који отвори књигу и чита је, у ствари, у њој тражи или објашњење о природном универзалном реду ствари у коме се налази, или жели да сазна за један другачији космички поредак ствари, но што је космички поредак у коме он бива.”22
У том тренутку може настати ванчулни однос са књигом, који се преображава у иманентно знање и трансцедентно означену независну позицију, која утврђује референце и значење, обезбеђујући тиме још текста у свим могућим облицима субјективне процене о могућем процесу читања/сазнања природних, културних или духовних вредности. Усредсређена пажња и брижљиво посматрање јесте читање, а брижљиво посматрање је у суштинском смислу религија. Метафоре писања, књиге и читања обједињују се у мистичном менталитету својственом сваком човеку који се рефлектује у другом, у оностраном свету. Писање и читање добијају карактер обредне радње, књига постаје култни предмет, а онај који чита хијерофант. Стилизација мисли писмом задобија сугестибилну и сакралну функцију читањем. У самом корену историје књиге, писма и библиотека налази се мистерија, тајна наслућивања нечега о чему се не може знати, трагање за тајном и њено чување, тајна шизофреног генија који је раздвојио човека смисливши начин екстериоризације мисли, створивши сенку мисли, писмо. Књигу као симбол Е. Р. Курцијус23 разоткрива у различитим фазама и етапама њеног развоја од сакралног, када је она, скоро, ортопедско поштапало памћењу код старих Грка, када служи реторским декламацијама код Римљана, када се, напокон, у античкој религији појављује Господ Исус Христос који се у уметности приказује као једини Бог са свитком књиге. „Највишу почаст дало је књизи хришћанство”.24 Метафорике књиге које у Библији можемо пронаћи крећу се од писања Плоча Закона прстом божијим, есхатолошких визија у којима се небеса савијају као књига, поређења хришћана са писмом, до књига које на крају одлучују о судбини душе на оном свету. У раном средњем веку јављају се метафоре књиге хришћанских мученика које су исписане њиховом крвљу и живим ранама. Парадоксално и заиста потресно реалистично делује Пруденцијев опис мучеништва светог учитеља Касијана, који постаје прва жртва свог позива.25 Метафоре књиге и писања временом нарастају и постају разноврсније и смелије. Комплементарност књиге и стварности, коју је човек на одређени начин могао разумевати, добијала је огроман распон од људског лица до света. Гастон Башлар замишља онострано: „рај је на небу једна велика библиотека”. Борхес патентира „пешчану књигу”. Бела Хамваш пише „имагинарне књиге”. Отвара се књига природе, отвара се књига света. Све је постало подложно читању, књига је персонификована, и лица почињу да читају и бивају читана, мисли су се отварале као књига, небо се савија као свитак.
„Читати не тражи чак ни обдареност и исправља неправду једног природног преимућства. Писац, читалац, нико није обдарен, а онај који се осећа обдареним, осећа нарочито да то није, осећа се бескрајно лишеним, одсутним од ове моћи која му се приписује, и као што бити „уметник” значи не знати да постоји већ једна уметност, не знати да постоји већ један свет, читати, видети и чути уметничко дело захтева више незнања него знања, захтева знање које садржи огромно незнање и дар који је унапред дат, који треба сваког пута примити, стицати и изгубити, забораву самог себе.”26
Читање је у крајњем случају постало рефлексија, одраз који бива поново доведен до религиозног искуства ауторефлексије и саморазликовања у њој, или у другачијем смислу начела идентитета који искључује двојност, рефлексивност и ауторефлексивност бића бивствујућег у Хајдегеровој критици метафизике која упућује на фундаменталну онтологију/философску антропологију. Библиотека је у времену след обредних пракси читања којим она постаје трансцендентна. Време је у том смислу суштина људска колико и вечност, тако да она не може бити спора или брза, већ довољно апстрактна да бисмо је могли назвати животом или веком, јединственом и непоновљивом суштином разлике времена, вечности и суштином человјека. Библиотеку ће тако грејати време и људи. „Јер, што је, заправо, време за оно што је под временом, то је век за оно што је вечно.”27
НАПОМЕНЕ:
1 Слободан Наумовић, „Од идеје обнове до праксе употребе”, http://www.rastko.org.yu.antropologija/smaumovic_od_ideje.pdf
2 Наведено у делу Михаила Петровића: „Време у метафорама и алегоријама”, Метафоре и алегорије, СКЗ, Београд 1967. г.
3 Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске, Нови Сад 2003.
4 Горан Миленковић, „Идеја библиотеке: од ироније до меланхолије”, рукопис, Информативно одељење Народне библиотеке Бор, 2003. г.
5 Сајмон Блекбурн, Оксфордски филозофски речник, Светови, Нови Сад 1999, стр. 108.
6 Видети: Фабијан, Јоханес: „Неке употребе Времена у антрополошком дискурсу”, Вријеме и други, Јасен, Београд – Никшић 2001, стр. 37–42.
7 Чак и тада можемо говорити о извесном стилу „лишености”, одсутности времена, карактеристичном, нпр. за структуралисте.
8 Трећи програм, бр. 72, Београд 1987. година, стр. 93.
9 Ж. Вучковић, наведено дело, стр. 37–41.
10 Макс Милер, „Принципи слободе и феномен институционализације”, у: Филозофија модерног доба, Веселин Маслеша, Сарајево 1986, стр. 104–105.
* Томас Хилан Ериксен, Тиранија тренутка, XX век, Београд 2003.
11 Наведено је из предговора Сретена Марића „Егзистенцијалне основе структурализма” делу Мишела Фукоа Ријечи и ствари, НОЛИТ, Београд 1971, стр. 48–49.
12 Ж. Вучковић, наведено дело, стр. 37–41.
13 Предговор С. Марића наведеном делу, стр. 49.
14 Видети 4. поглавље у тексту М. Шелера: „Човек и историја”, у наведеном зборнику Филозофија модерног доба…
* Велика и свечано принесена жртва великог броја људи, заправо безбројним жртвама, у ироничном тону доле наведеног аутора. Примедба Д.С.
15 Јан Поточка, „Да ли је техничка цивилизација назадна, и зашто?”, у: Источник бр. 13, Београд 1995, стр. 35.
16 Видети интервју „Простор време и друштвено”са Сержом Московисијем у зборнику Простор и време данас, НОЛИТ, Београд 1987, стр. 207–216.
17 Исто, стр. 209.
18 Исто, стр. 209.
19 Овакав став је карактеристичан за суштину обредног и стварање светог времена. Ј. Фабијан… Наведено дело, стр. 49.
20 Новица Милић, „Представе и слике времена”, Модерно схватање књижевности, Завод за уџбенике…, Београд 2002, стр. 237.
21 Исто, стр. 237.
22 Растко Петровић, „Човек чита књигу”, Есеји и чланци, НОЛИТ, Београд 1974, стр. 222.
23 Е. Р. Курцијус, „Књига као симбол”, Европска књижевност и латински средњи век, Београд 1996, стр.494–572.
24 Исто, стр. 507.
25 Њега су, наиме, убили ученици тако што су му о главу разбијали табле за писање и пробадали га писаљкама. Исто, стр. 509–515.
26 Морис Бланшо, „Читање (књига)”, Есеји, Београд, 1960, стр. 154.
27 Свети Јован Дамаскин, Источник знања, Јасен, Београд – Никшић 2001, стр. 178.

Драгана Малић

Енглески Указ о јавним библиотекама (Public Library Act, 1850) први је и најстарији државни законски пропис о организовању рада јавних библиотека у свету, закон који је установио принципе перманентног пореског финансирања библиотечке службе независних јавних библиотека, отворених за припаднике свих класа и сталежа. Локалне власти енглеских градова са више од 10 000 становника обавезане су овим законом да оснивају и финансирају јавне библиотеке из посебног пореза (од сваке фунте пореза – пола пенија за библиотеку). Прикупљена средства требало је да се користе за изградњу и опремање јавних библиотека, али финансирање није подразумевало и куповину књига. Противљење отварању јавних библиотека у неким британским грофовијама оправдавало се нужношћу увећања пореза ако буде потребно издвајати и средства за рад јавне библиотеке, али су прави проблем били, не повећани новчани намети, него веома изражени класни сукоби интереса. Наиме, дотадашње „претплатне библиотеке” (subscription libraries) оснивале су се, састављале књижне фондове и издржавале се на основу уплата својих одабраних чланова: „Чланови су, на основу класне припадности, на основу својих интересовања или на основу висине улога, одређивали набавну политику ових библиотека”.1
Иако су се практичној примени одредби Указа о јавним библиотекама опирали многи чланови британског парламента, ипак су после оснивања прве јавне библиотеке у Манчестеру 1852. године у следеће две деценије отворене још 34 јавне библиотеке. Према сачуваним подацима, у периоду од усвајања Указа (1850) до 1883. године, отваране су годишње 3–4 нове јавне библиотеке. Од 1883. до 1910. године када је у Велику Британију почео да пристиже новац за изградњу библиотечких зграда од првих донатора, америчке Карнеџи (Carnegie) фондације, број новооснованих библиотека порастао је на 16 нових библиотека годишње. До 1918. године скоро половина свих јавних библиотека у В. Британији добијала је донације од ове фондације. Међутим, добијена новчана помоћ је била намењена искључиво изградњи библиотечких зграда, док су трошкове опремања библиотека, куповине фондова, текућег одржавања и плаћања стално запосленог библиотекара морале да сносе локалне градске власти.2
Закон о библиотекама усвојен у британском Парламенту непосредно по окончању I светског рата (1919), и у ситуацији знатног економског развитка државе није разрешио питања надлежности и свих облика финансирања различитих типова библиотека. Извештај о раду јавних библиотека у Енглеској и Велсу, „Kenyor Report” (1927), указује да 96,3 % становништва има законско право да бесплатно користи услуге јавних библиотека, али да не постоји званична међубиблиотечка сарадња између обласних и регионалних библиотечких служби, што и у економском погледу отежава њихов рад. Када је 1938. године британски библиотекар и теоретичар Лајонел Мек Колвин (Lionel R. McColvin) објавио своју студију о стању у јавним библиотекама Велике Британије у периоду 1936.–1937. године (A Survey of Libraries: Reports o a Survey made by the Library Association, London 1938) документовано је указао на постојање знатних разлика у постојећој јавној библиотечкој служби у разним областима државе. У Енглеској и Велсу јавне библиотеке су напредовале и биле под стручним надзором Министарства просвете. Развитак јавног библиотекарства био је најслабији у Шкотској и Северној Ирској. Предложено је стварање регионалних библиотечких бироа који ће имати матичну функцију за све локалне (јавне, универзитетске и специјалне) библиотеке на својој територији и помагати при усмеравању буџетских средстава у јавне библиотеке. До почетка II светског рата у Енглеској и Велсу основано је 8 библиотечких бироа (Library Bureau), док су у другим деловима државе основани тек по завршетку рата.
Почетком II светског рата (1941) Британско библиотекарско удружење (Library Association LA) започело је са планирањем послератне делатности библиотека, а на основу анализе дотадашњег стања у британском јавном библиотекарству. Тако је настао извештај „Мрежа јавних библиотека у Великој Британији” („Public Libraries and Museums Act”), који је садржао две главне препоруке за послератно развијање библиотечке службе: 1. знатно увећати и осавременити библиотечку службу, као и број јавних библиотека и њихових огранака, 2. створити државну агенцију (National Agency) за надзор и обезбеђивање адекватне финансијске подршке јавним библиотекама.3
Законом о јавним библиотекама и музејима (Public Libraries and Museums Act) из 1964. године, који је још на снази, одређено је да основицу финансијских средстава за рад јавних библиотека и архива у Великој Британији треба да чине буџетска средства чији обим одређује Министарство културе, медија и спорта.4
Финансирање установа културе и уметности данас се у В. Британији, осим из буџетских средстава, дотира и из допунских извора:
-приходима од различитих пореза (на локалном нивоу – окрузи и грофовије – финансирање културних установа се врши делом од средстава које одређује централна влада, делом приходима од пореза);
средствима уметничких савеза (на регионалном нивоу културу и уметност делимично финансира и дванаест регионалних уметничких савеза, који чак 80% својих прихода добијају из централних извора финансирања (највише од Уметничког савета Велике Британије);5
средствима других министарстава (јавне библиотеке смештене у зградама проглашеним споменицима културе добијају део средстава од британског Министарства за заштиту културног наслеђа – Department of National Heritage, које је одговорно за заштиту културног наслеђа и споменика културе);
средствима од спонзора (најчешће је то вид патроната, активност приватних фондација према институцији);
средствима од донатора (мање једнократне донације, најчешће од клубова пријатеља библиотеке/архива);
сопственим приходима (чланарине, резервације, умножавање, рестаурација, приходи од улазница, разгледница, честитки, штампаних водича, монографија о библиотекама/архивима, брошура или билтена).
Потраживање допунских средстава изван уобичајених буџетских прихода, сматра се у британском библиотекарству уобичајеним, а не негативним аспектом модерног пословања. У пракси су допунски облици финансирања у одређеном моменту потребни и библиотекама и архивима због низа разлога, као што су:
1. доградња нових објеката или рестаурација постојећих (нарочито ако су библиотека или архив смештени у старој згради која је споменик културе),
2. побољшање услова складиштења фондова/експоната,
3. конзервација и/или каталогизација,
4. увећање колекција због повећања обима њихове експлоатације,
5. увођење нових и модернизација постојећих служби,
6. самостални пројекти од друштвеног значаја.
Британска држава подстиче донаторско и спонзорско финансирање културе уводећи бројне пореске олакшице. Спонзори за дата финансијска средства очекују противуслугу од стране примаоца, који плаћа порез на укупан приход за суму коју је добио. Спонзорство се даваоцима опорезује као материјални трошак. Као спонзори библиотека и архива најчешће се јављају:
1. приватне фондације (нпр. Фондација Жан Пол Гети („J. Paul Getty Trust”) која кроз делатност свог музеја, више специјализованих научних института и знатним финансијским средствима помаже пре свега програме конзервације уметничких дела, старих рукописа и књига у библиотекама и музејима),
2. струковна удружења (нпр. „Manchester Guardian Society” – локално удружење издавача из Манчестера);
3. државни и фондови институција од националног значаја (нпр. Фонд националних уметничких колекција, Фонд за партнерство и међубиблиотечку сарадњу Британске библиотеке, Одбор за очување националне рукописне баштине и неки фондови Министарства образовања и Министарства културе, спорта и информација);
4. фирме, предузећа, приватна лица (нпр. ТВ станица „Granada” из Манчестера).
Идеја давања извесног публицитета или рекламирање спонзора у замену за одређена финансијска средства, последица је маркетиншког приступа. Најчешће се спонзорише објављивање различитих библиотечких/архивских публикација (текуће и ретроспективне библиографије библиотечких/архивских издања, билтени новоприспелих књига/докумената, водичи, брошуре са изложби књига и докумената, годишњи извештаји и планови рада).
Спонзор плаћа трошкове објављивања публикације, а као вид надокнаде добија известан рекламни простор у оквиру издања. Пословни случај: спонзори за штампање књиге Посебне збирке: водич Британске библиотеке били су једна од лондонских књижара и фирме за дизајн и архитектуру.
Спонзори дотирају и израду потребног рекламног материјала библиотека и архива: позивнице, програме, постере, улазнице и чланске карте. Пословни случај: Централна библиотека у Бирмингему (Birmingham Central Library) међу првима је започела са праксом „продаје” рекламног простора на омоту чланске карте. Испрва исплатив, овакав начин сарадње са спонзорима касније се показао неадекватним, нарочито у моменту када је спонзор ускратио финансијска средства или је престао да постоји као фирма, док чланске карте са рекламом још нису потрошене.
Спонзорством се такође финансирају поклони, награде, али и послужење током различитих свечаности којима се обележавају значајне годишњице библиотеке/архива, књижевни сусрети, додељивање награда заслужним локалним ствараоцима, финалистима литерарних конкурса и такмичења која организују јавне библиотеке. Пословни случај: Независна фондација за спорт и уметност (Independent Foundation for Sports and the Arts) која се финансира одржавањем фудбалских стадиона, спонзорише многе уметничке и спортске приредбе у Ливерпулу, издвајајући у ту сврху средства од 10 до 50 хиљада фунти годишње.
У случају донација финансијска средства се поклањају и ослобађају пореза, али под условом да су донације дугорочне (најмање четири године) и да поклоњени новац не износи више од 10% укупне масе прихода подложних опорезивању. Значајни донатори британских библиотека и архива су:
1. финансијски картели, од којих су најпознатији „The Readers Digest Trust”, „Rockefeller Trust”, „Wellcome Trust” и др. Пословни случај: Национална лутрија (National Lottery) Велике Британије од сваке фунте коју уплате играчи на срећу, издвоји око 28 пенија (скоро трећину) на друштвено корисне донације („good causes”) у култури, уметности, спорту, очувању и неговању културне баштине. Укупна средства Лутријског фонда националне баштине (Heritage Lottery Fund) за донацију нових пројеката (нпр. рестаурацију зграда и окружења библиотека/архива/музеја, значајних за очување историјских обележја краљевства) износила су 2001/2002. године чак 325 милиона фунти);
2. јавне институције, попут Британске библиотеке (British Library) и њеног Фонда за библиотечку кооперацију и сарадњу (Co-operation and Partnership Fund), Комисије за библиотекарство и информатику (LIC -The Library and Information Commission), Уметничких већа Енглеске, Велса, Шкотске и Ирске (The Art Council), и других значајних културних установа. Пословни случај: Британски национални фонд за библиографска истраживања (The British National Bibliography research Fund – BNBRF) под надзором државног Већа за Британску националну библиографију, скромним донацијама помаже библиографске пројекте мањег обима и истраживања у области књиге и коришћења различитих публикација, примену информационе технологије у издаваштву, проширењу сарадње између библиотека, издавача и књижара. Укупна средства за донацију 1999/2000. године износила су само 40 000 фунти.
3. пријатељи библиотека/архива: (Friend Groups) – удружења која су настајала већином током 80 их година, када је уведено знатно смањење буџетских средстава у Великој Британији. Циљ оваквих удружења био је, пре свега, да волонтерским радом помогну рад неких библиотечких служби (нпр. одељења старих рукописа) или да добровољним прилозима чланова пријатеља омогуће формирање одређених архивских колекција. Пословни случај: удружење „Пријатељи националних библиотека” (The Friends of the National Libraries) основано је још 1931. године, са циљем прикупљања и очувања британских штампаних књига, старих рукописа и архива, који су, нарочито у доба II св. рата, могли бити оштећени или однети ван земље. До данас, донацијама у облику вредних библиотечких и архивских јединица помагали су библиотеци Британског музеја, националним и универзитетским библиотекама, као и обласним архивима. Донације у новцу сакупљају се од добровољних прилога чланова Пријатеља националних библиотека и додељују у скромним износима већем броју институција. Током 1998. године 32 донације, у укупном износу од 210 748 фунти, додељене су пројектима 27 јавних библиотека).
У допунском финансирању британских библиотека и архива важни су и облици бесплатне (нефинансијске) помоћи:
1. сарадња на заједничким пројектима више културних институција исте или сродне делатности, и то не само у оквиру В. Британије или европског континента. Пословни случај: од 1976. године постоји пракса да холандски студенти библиотекарства из Хага, долазе на стручну праксу у неколицину јавних и универзитетских библиотека северне Енглеске (Newcastle). Трошкови њиховог боравка и обуке су занемарљиви у односу на знања која стичу и на помоћ коју пружају домаћинима обављањем стручних библиотечких послова. У својој земљи потом промовишу установе у којима су радили и смањују трошкове школовања и стручне обуке. Како се оваква пракса показала успешном, састављају се планови који ће у библиотечке пројекте укључити и студенте из земаља источне Европе. У британским библиотекама се предност сарадње са другим европским библиотекама и студентима библиотекарства очитује како у привременом, бесплатном упошљавању заинтересованог кадра, спремног да учи и примењује стечена знања у библиотеци домаћина, тако и касније, током реализације обимнијих, интернационалних библиотечких пројеката.
2. волонтерска помоћ чланова клубова и удружења пријатеља библиотека/архива (Library volunteers, Friends of Archives) или удружења за неговање породичне традиције и националне културе (Family History Societies). Пословни случај: карактеристичан је пример укључивања волонтера у рад појединих одељења Британске библиотеке (British Library). Асистенти – добровољци (Library assistants) су најчешће пензионисани библиотечки службеници ове установе и чланови „Пријатеља националних библиотека”. Они раде неколико сати недељно на специфичним пословима, као што су израда каталога посебних збирки или библиографија публикација које је штампала библиотека. У Централној библиотеци Бирмингема (Birmingham Central Library) волонтери су (студенти, дипломци, пензионери разних струка и домаћице – чланови клуба пријатеља библиотеке) помагали при чишћењу и конзервацији фондова старих књига. Библиотека је објављивала и оглас у локалним новинама тражећи волонтере–пензионисане инжењере, а одабраних седморо је помагало при микрофилмовању више од 100 000 наслова).
3. индиректна (неновчана) помоћ и стручни савети, које пружају многе националне институције и удружења библиотекара и архивиста, попут Националне библиотекарске асоцијације (The Library Association), Националне службе конзерватора (The National Preservation Office), Краљевске комисије за историјске рукописе (The Royal Commission on Historical Manuscripts), Друштва архивиста (The Society of Arhivists) и Форума историјских библиотека (Historic Libraries Forum).
НАПОМЕНЕ:
1 Гордана Стокић, Ка филозофији библиотекарства: Џеси Шир у теорији и пракси библиотекарства 20. века, Мали Немо, Панчево 2002, стр. 104.
2 Charles A. Seavey, „Public Libraries”, u: Encyclopedia of Library History, Galrand Publishin Inc., London, New York 1994, стр. 521–526.
3 Lionel R. McColvin, The Public Library Sistem in Great Britain, London 1942.
4 До почетка 80-их година није постојало издвојено Министарство културе у Великој Британији, него је у оквиру Министарства образовања и науке постојало Одељење уметности. Осамдесетих година се формира Министарство уметности које је преко Службе за библиотеке обезбеђивало неопходна средства за рад јавних библиотека. Крајем 90-их година оформљено је засебно Министарство културе, медија и спорта (Department of Culture, Media and Sport).
5 Милена Драгићевић – Шешић, Бранимир Стојковић, Култура, менаџмент, анимација, маркетинг, Clio, Београд 2000, стр. 215–216.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Гордана Стокић, Ка филозофији библиотекарства: Џеси Шир у теорији и пракси библиотекарства 20. века, Мали Немо, Панчево 2002, стр. 104.
2. Charles A. Seavey, „Public Libraries”, u: Encyclopedia of Library History, Garland Publishing Inc. London, New York 1994, str. 521–526.
3. Lionel R. McColvin, The Public Library Sistem in Great Britain, London 1942.
4. Милена Драгићевић – Шешић, Бранимир Стојковић, Култура, менаџмент, анимација, маркетинг, Clio, Београд 2000, стр. 215–216.
5. Department of National Heritage: Reading for the Future: a Review of Public Libraries in England, London 1997.
6. Library Association Information Services Group: Guidelines for Reference and Information Services in Public Libraries, Library Association Group, London 1999.
7. Joanne Lomax, Susan Palmer, Graham Jefcoate, A Guide to Additional Sources of Funding and Revenue for Libraries and Archives, 2nd ed, The British Library Co-operation and Partnership Programme, London 2000.

Ана Јанковић

У години великих и значајних јубилеја за борску општину, редакција Бележнице, листа Народне библиотеке Бор, обележава свој мали јубилеј: десети број. Да ли је то мало или много, у сплету свих несрећних околнисти у којима данас живимо, а које никако не иду на руку култури, а ни делатницима у култури, тешко је рећи. У времену када није нимало лако ни покренути, а камоли одржати часопис, ми смо успели да Бележница 10. пут буде пред својим верним читаоцима.
Сведоци смо да је последњих година дошло до праве афирмације библиотечке делатности, управо захваљујући часописима које су покренуле библиотеке, а које уређују библиотекари који су се потрудили да изађу ван зидова својих библиотека и представе јавности своје знање и рад.
Управо та „потреба за другачијом формом комуницирања са јавношћу”, како је у уводнику за први број написала гђа Јелица Живковић, први уредник, учинила је да Народна библиотека Бор 1999. године покрене свој лист на 130-огодишњицу оснивања прве читаонице на подручју борске општине.
Првобитном концепцијом листа, било је предвиђено да Бележница има три основна тематска подручја: делатност библиотеке, локално стваралаштво и завичајне теме. Прва Бележница је имала 28 страна. Већ је наредни број штампан са неколико страна више, а 9. број је имао 80 страна – знак да се круг тема и интересовања ширио. Временом, текстови су добијали на квалитету и значају. Број сарадника је растао из броја у број. Бележница је и даље „бележила” све што се дешавало у Народној библиотеци Бор (гостовања познатих књижевника, сајмови књига, филмске пројекције, изложбе, трибине…), али је на њеним странама штампано и више стручних радова из области библиотекарства. Све је веће интересовање за књижевне теме, и то не само локалне.
Бележница је за свога постојања имала три уредника: након Јелице Живковић, од 5. броја уредник је Горан Миленковић, а од 8. Ана Јанковић (библиотекари Народне библиотеке Бор). За то време, лист се концепцијски није битније мењао. Задржане су старе рубрике, а отворене су неке нове: „Прикази, читања, расветљења”, „Мала Бележница” (препорука текстова из домаће и стране периодике, изложбе књига и часописа на информативном одељењу).
Са већим бројем сарадника, некако су се наметнуле и нове теме које су помало одступале од првобитне замисли. Све више је, од стране сарадника, читалаца и поштовалаца, заступана идеја да Бележница треба да надрасте оквире библиотечког листа и библиотекарских тема и постане гласило града (којег, иначе, одавно нема). Све су заступљеније завичајне теме, а на руку су нам, свакако, ишла обележавања многобројних јубилеја везаних за борску општину, а која су се сва стекла у овој и претходној години – 100 година од открића руде на овим просторима, 100 година Француског друштва Борских рудника, 170 година од оснивања Тимочке епархије и исто толико година постојања Брестовачке бање, 135 година библиотекарства у борској општини и други. Била је то добра прилика да се и сами подсетимо многих заборављених догађаја и личности везаних за прошлост нашег града. На тим страницама, забележено је више изванредних текстова који стручно и критички расветљавају многе појединости о којима се мало (или нимало) знало и писало, а које су биле од кључне важности на стогодишњем путу који је Бор морао да пређе од малог, забаченог, заосталог села до једног од највећих индустријских центара у Европи.
Ипак, Бележница мора остати лист Народне библиотеке Бор (како јој и стоји у поднаслову). Њену редакцију чине и чиниће библиотекари, те ће свакако, она и надаље највећу пажњу посвећивати раду библиотеке и унапређивању библиотечке делатности уопште. Њене ће странице и даље бити отворене за све оне који желе и умеју да пишу, који имају шта да кажу. Уосталом, захваљујући и њима (не само редакцији и сарадницима библиотекарима), Бележница постоји и својим квалитетом (без лажне скромности), изазива интересовање далеко изван граница борске општине.

Од 30. јуна до 7. јула 2003.
Антологије Српске књижевне задруге
Од 21. до 28. јула 2003.
Нови стрипови на Дечјем одељењу
Сви бројеви Бележнице
Од 28. јула до 4. августа 2003.
Ернст Хемингвеј
Митови и легенде из целог света
Од 4. до 11. августа 2003.
Есеји и критике из руске књижевности
Митови и легенде
Од 11. до 18. августа 2003.
Нове књиге на дечјем одељењу
Нове књиге на одељењу за књижевност и језик
Од 18. до 22. августа 2003.
Карневал Беле Хамваша
Историја етике
Од 25. августа до 8. септембра 2003.
Француска књижевност
Патристика
Од 8. до 15. септембра 2003.
Гете
Ван Гог
Од 15. септембра до 3. октобра 2003.
Уметност есеја
Warhol, Jazz, Fukuyama
Од 3. до 11. октобра 2003.
Нобеловац Џ. М. Куци
Архитектура и урбанизам
Од 11. октобра до 1. новембра 2003.
Српски манастири и цркве
Од 1. до 10. новембра 2003.
Бонтон
Вук Стефановић Караџић
Од 10. до 18. новембра 2003.
Ф. М. Достојевски
Стеван Сремац

Живорад Недељковић

Издавач: Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево

Љубазан позив гђе Ане Јанковић да у Бележници представимо Повељу обрадовао нас је и учинио да се запитамо: шта значи представити, како, колико. Можда се Повеља представља сама, с лакоћом отварајући затворена врата, или при случајним сусретима с могућим читаоцима и ауторима, кад бива изазов за стварање. Хајде да верујемо у то, ми који смо имали и лична искуства сличне нарави.
Али, конвенције су то што јесу, оне понешто подразумевају. Сигурно и обавезу да се каже да је оваква Повеља припремана сразмерно дуго и пажљиво, још од школског часописа Освит, после преко Октобра. Ништа не почиње од нас, премда понекад, под налетима нарцисоидности или сујете, заборављамо на то. Елем, генерације књижевних трудбеника и посленика у култури, како се некад говорило, крчиле су пут. И, рецимо да је те, већ давне 1971, проходност била прилична, у релативном материјалном обиљу самољубивог самоуправног модела некаквог социјализма. Бебе женског пола рођене исте године данас су младе, или не више тако младе жене, искушаване безбројним одрицањима, свесне својих, али и других, вредности. Изучивши школе, држе до себе, вредне и одлучне како на друштвеном тако и на личном, породичном плану. Свесне при том и свих планетарних лудости. Помислимо да је изазовно и Повељу видети као бебу, потом пратити њен раст и жељу да не стари, бар не брзо. Листајући прве бројеве, уверавамо се да је „беба” била напредна, да је имала негу, и бригу достојну прокламованих начела оних који су је одважно покренули. Повеља је окупила групу младих, амбициозних људи, како се помало потрошено каже, на челу са главним уредником Страхињом Војиновићем. А за раст су највећма бринули аутори, квалитетом прилога. Јасно су уобличене рубрике, тако да је увек било видљиво који су витамини потребни Повељи, када исхрану треба појачати некаквим инстант оброцима, рецимо песничким про-дорима, када дати „инфузију” у облику сварљивог есеја, или се „осладити” преведеним десертом. Знало се шта и како (иако су читљива и лутања), махало се наивним локалним рецептима, без свести о томе да ће све што утемељено није бити лак плен забораву.
Али, имала се на уму и некаква друштвена улога часописа, мисија коју је тих година имао, откривајући и промовишући локалне ауторе. Углавном, Повеља је јачала, учвршћујући своју позицију. Наредне године су, у то се можемо уверити простим листањем свезака, доносиле на њене странице прилоге значајних аутора из свих крајева, сада мање-више ушушканих у сопственим државним границама, оне бивше Југославије. И у годинама када је у Краљеву све било доследно тмурно и неизвесно, кад се о границама ништа није знало, а гинуло се за њих, дакле, у протеклој деценији, Повеља је настављала успон, што, може бити, и није парадоксално, ако прихватимо да књижевност и друге лепе вештине јесу надоместак за ускраћености у стварности. А ускраћени јесмо били, и још смо. О томе би најбоље посведочили уредници Повеље из тог и ранијих периода: Јован Марковић, Радован Миловић, Милан Дачовић и Владимир Шекуларац. А аутор ових редова може сведичити о последњих неколико година раста Повеље, колико је члан редакције, један од оних који су настојали да Повеља још даље искорачи, и одлучније, кораком одмереним и грациозним, вешто и тачно, у простор већ прилично осиромашен гашењем појединих врло важних, незаборавних часописа. Оскудици упркос, Повеља је те 1996. године заблистала у новом руху, захваљујући Драгану Пешићу, ликовном уреднику, који је био, и још је, задужен за styling. Персоналне промене у редакцији донеле су и битне промене у поетичким самеравањима часописа. Млади људи увек теже ка новом, увек отворени за ново, и увек спремни да се играју. А били смо мање-више тек незнатно старији од Повеље; тадашњи и доскорашњи главни уредник Драган Хамовић је безмало њен вршњак. Једна од игара је окончана предлогом да све рубрике почињу словом „П”. Тако је и данас; називи свих рубрика почињу тим словом, као и име давно установљеног „Песниковог избора”. Ова рубрика је била, и данас је, понос Повеље, а њеним сабирањем између корица могла би се направити значајна антологија нашег модерног (гдегде и нешто мање модерног) песништва. Та могућа антологија би имала састављача колико и изабраних песника. Наиме, из броја у број сами песници чине избор из својих дела, уз обавезне поетичке коментаре. Можда ће се ускоро и појавити избор српске поезије под називом „Песников избор”. Такву идеју је недавно промовисала садашња управница краљевачке библиотеке Драгана Типсаревић. Повеља је већ дуго под окриљем овдашње библиотеке чија је управа увек од пресудне важности за Повељу.
И кад смо већ код слова, хајде да дотакнемо и слово „Х”, којим почиње неколико одиста лепих, хранљивих речи: хлеб, хмељ, хедонизам… И реч хонорар, ауторски. Наши аутори знају да ретко, безобразно ретко, исплаћујемо хонораре. Хтели бисмо, халапљиво бисмо хтели, хрвемо се, али… знана прича. Волели бисмо да има хонорара, макар за хлеб и понеко пиво, ако већ није могуће да их има за опширније хедонистичке сласти.
Требало би можда представити још коју рубрику, требало би – вели сујета, али овај текст и јесте тек путоказ за оне који ће, надамо се, потражити и старе примерке Повеље, он је и подсећање за оне који су у Повељином Клубу обожавалаца. Исто као и жене, у младим, а зрелим годинама, Повеља има обожаваоце. Нови козметички третман бескрајно инвентивног Драгана Пешића, учињен почетком ове године, битно је увећао њихов број. Али, Повеља је и паметна, мудра, и отресита, и дрска… Што није увек својствено лепотицама. Распон њених интересовања је све шири, од недавно се бави и музиком, и филмом, и позориштем; у рубрици „Позитив” окреће се фотографији, начинима преузетим из неупоредиве маште Горана Петровића, новог главног уредника. Нови, проширени састав редакције је донео сијасет идеја, понекад очаравајућих. Неке од њих су остварене, неке ће бити. Повељу и даље краси отвореност за сва поетичка усмерења, али је закопчана до грла кад је квалитет прилога споран, еуфемистички речено.
И тако, земаљски дани теку, ми који смо некада били тек незнатно старији од Повеље сада смо све више старији, јер се она изнова подмлађује. То је тако, ваљда, и због обиља прилога младих аутора који су садашњост и лепа будућност српске књижевности. Ваљда, и због духа људи који брину о њој. Оперативни уредник Повеље, битно млађа од ње, одана послу Ана Авић, из броја у број имиџу Повеље додаје златна зрнца своје преданости и посвећености. И други исто тако, лишени таштине, незлобиви.
Исто као што је већ одрасла, самосвесна Повеља незлобиво je прихватила, пре неколико година, издавачку делатност краљевачке библиотеке. Од почетне идеје до данас, иза нас је скоро шездесет књига, одреда запажених. Поносни смо на све и срећни што су наше песничке књиге донеле Краљеву неке од најважнијих књижевних награда („Змајева награда”, те награде „Васко Попа”, „Бранко Ћопић” и „Бранко Миљковић”). Награде у мутним рукавцима наше књижевности и значе и не значе, могу и да избистре и да замуте, за нас су пре свега доказ да је Краљево постало озбиљан књижевни центар. Озбиљан, и због овдашњих аутора који објављују код престоничких издавача, а одскора и код значајних светских.
Неправедно би било не поменути бар нека од имена аутора који су објавили у Повељиним библиотекама: Срба Митровић, Тања Крагујевић, Милосав Тешић, Михајло Пантић, Васа Павковић, Новица Тадић, Оливера Вуксановић, Саша Радојчић, Милан Вучићевић, Бојан Јовановић, Саша Јеленковић, Светислав Јованов, Ненад Јовановић, Драган Хамовић, Верослав Стефановић, Дејан Алексић… Знамо да чинимо неправду онима које споменули нисмо, али њу ће исправити знатижеља књижевне јавности.
Повеља у библиотеци „Преображење” објављује зборнике књижевно-критичких радова посвећених добитницима награде „Жичка хрисовуља”, која се уручује лауреату сваког 19. августа у манастиру Жича. До сада су изашли зборници о поезији Ивана В. Лалића, Милосва Тешића, Бранислава Петровића, Стевана Раичковића, Алека Вукадиновића, Матије Бећковића и Борислава Радовића. Ови зборници представљају трајан допринос српској култури. Догодине ће бити објављен зборник посвећен Рајку Петрову Ногу, овогодишњем добитнику престижне награде.
Може се о Повељи писати још, и о неким другим видовима њеног посредног и непосредног утицаја може се проговорити. Примерице, о бројним књижевним вечерима, посвећеним ауторима Повеље. О гостовањима тих аутора и промоцијама наших књига у градовима широм ове земље променљивог имена и готово увек променљивог односа према вредностима. О медијском третману Повеље, о некаквом етаблираном статусу међу часописима сличних накана, о логистичкој подршци вазда кратковеких градских власти које, препознајући вредности, препознају и будућу слику града, притиснутог бројним економским недаћама. Може се о Повељи опширно, требало је поменути још много више заслужних или, пак, успутних имена, и обликовати драгоцено обиље података. Требало је…
Као што треба поменути да, онолико колико се може планирати, знамо како ће Повеља изгледати убудуће, подмлађиваће се, и то знамо, задовољна садашњим изгледом. Знамо и да ћемо догодине објавити неколико књига младих, а истакнутих песника: Оливере Вуксановић, Ненада Јовановића, Петра Милорадовића, Звонка Крановића, настојаћемо да објавимо и књиге старијих, једнако вредних аутора.
Настојаћемо, да, штошта да учинимо. О настојањима се такође обимно може, да није временске оскудице и рока за предају текста; да није посесивних октобарских прехлада које нас приморавају да се посветимо чајевима, лимуну, таблетама; да није сајамских и других промотивних путовања. Оправдања су увек бајковита и постоје да не бисмо поверовали у њих.
Упркос таквим особинама сваковрсних отклона, можда ће овај овлашни снимак Повеље моћи да послужи још нечему, осим што оснажује незадовољство аутора. Још нечему, некоме. Некоме, ко ће управо сада потражити Повељу и њене књиге, и у све се уверити сам.
Сам, што би значило да се треба вратити на прву реченицу овог текста: шта значи представити, како, колико. Стога, на крају ваља додати речник познатих речи, некоришћених у представљању:
– „Прочеље” – рубрика Повеље која доноси домаћу поезију и прозу, увек окречена и стилски разбокорена реч;
– „Премошћење” – рубрика Повеље, намењена преведеним текстовима. Иначе, много тога премошћујемо;
– „Приступи” – рубрика. Доноси приказе домаћих песничких и прозних књига. Доноси, а критичари понешто и однесу из тих књига;
– „Подручје” – име рубрике, насељене текстовима о музици, позоришту и филму. Није у тренду, не једначи се са подручјима ове државе од којих су многа већ бивша, у другим границама;
– Флаша – стаклена посуда у коју стају различите течности: ракија, вињак, виски, пелинковац… , све оно што се троши у редакцији Повеље и служи као допунско гориво за сваковрсна премошћења. А флаша вињака коју управо отвара Верослав Стефановић, секретар редакције, остаће за неке хладније дане кад нас напусте вируси, сем ако се не појаве неки други незвани гости.

Бранислав Бане Димитријевић

Писци су, у сваком случају, врло чудна фела. Проводити сате, дане, године деценије(!) или читав живот(!!!) над папиром, писаћом машином или (у последње време) компјутером, да би повремено издали неку књигу у пар стотина (па нека је и хиљаду) примерака, са (врло) ограниченим дометом и ефектом (а то важи и за најпрестижније српске ауторе) и од тога (у најбољем случају) имати врло мало користи (а у најгорем и најчешћем – штете), могу заиста само нарочити људи са нарочитим мотивима. И зато, чак ако и ни због чега другог, и чак и најгори међу њима, заслужују поштовање. Писци, дакле.
Многи су начини и типови класификовања писаца (или лепше – књижевника) били или још увек јесу у оптицају. Ја сам се одлучио за ону какву би, верујем, сачинио и главни јунак неког детективског романа, трагајући за злочинцем: полазећи од мотива. А мотив (питајте доктора Вотсона), није лако открити. Он никоме не пише ни на челу, ни у предговору књиге. Али, свакоме се (питајте г. Холмса) крије у књизи. Потребно је само открити КОМЕ ЈЕ КЊИГА УПУЋЕНА. Маркетиншки гледано, потребно је открити (свесну или несвесну) ЦИЉНУ ГРУПУ после чега је све једноставно.
Сагледавши, дакле, ЗА КОГА И ЗАШТО ПИШУ, доћи ћемо до закључка да постоје следеће групе писаца:
1. Писци ЗА И ЗБОГ СЕБЕ. Они пишу из дубоке личне потребе, врло често због нечега што је претило (или још увек прети) да им уништи живот. Писање је терапија којом се аутор ослобађа анксиозности, и за сваку је похвалу. Да ли и објављивање? Овакви аутори, у највећој мери, не брину ни о коме другом, осим о себи. Подразумевају (или их је баш брига) да је (као код класичних хипохондара) њихова брига свима осталима интересантна, те не воде рачуна о заплету, радњи, форми, језику, нити о било чему другом. Њихово је да испричају своје, и после тога им је лакше. Ако је свим осталима досадно – њихов проблем.
Ако се боре против мањег про–блема (комплексића, такорећи), све се заврши на првој књизи. У супротном, настављају да штанцују, без обзира на последице у облику трошкова, општег ниподаштавања и увредљивих коментара. Квалитет писања им обично опада са сваком наредном књигом.
Па ипак, овакве ауторе не треба унапред отписати, јер уколико успеју да се одмакну од основног мотива и успеју да овладају вештином и осталим књижевним аспектима, знају да изнедре изузетна дела и постану култни писци, типа, рецимо, Кафке или Достојевског. Само што се то јако ретко догађа.
2. Писци ЗА ОКОЛИНУ и ЛИЧНИ УГЛЕД. Они пишу јер су, из неког разлога, уверени (то уверење, осим њих самих и, обично, двоје-троје најближих рођака нико други не дели) да имају нешто страшно мудро да кажу за околину и нараштаје. Долазе најчешће из редова пензионера или (зачуђујуће) студената и средњошколаца. Као и претходна група, не обраћају пажњу ни на шта друго, осим на своју мудрост, тако да су им књиге углавном дидактичне, досадне, баналне, учитељичке или, једноставно, глупе. Превазилажењем основног проблема и овладавањем занатом, од њих постају хит-писци, квазигуруи, од којих су најпознатији Хесе и Коељо. Нажалост, овде се то дешава још ређе него у претходној групи.
3. Писци ЗА КРИТИЧАРЕ. Регрутују се из редова интелектуалаца, којима је књижевност, најчешће, и занимање. Приликом писања стално просуђују себе и своје дело претпостављеним критичарским судом. Настоје да импресионирају браншу, али су у принципу задовољни ако нису испљувани. Њиховим делима најчашће нема шта да се приговори, осим бескрајне досаде и несврсисходности. То су књиге које мало ко критикује, али исто тако и чита. Ослобађањем од зависности од основног мотива, од њих постају писци међаши, попут Попе или Јонеска.
4. Писци ЗА ПУБЛИКУ. Они нам у књижевност стижу случајно, по наговору пријатеља, или из досаде, и то обично из редова козера, забављача са седељки, врло често интелектуалаца, али невезаних за књижевност. Њихове књиге се гутају, јер аутори, пре свега, размишљају о реакцији публике. Стога, по дефиницији, воде рачуна и о форми, заплету, као и одругим стварима потребним да би се добио хит. Нажалост, често упадну у баналност и каламбур штосева које, од треће или четврте књиге почну да рециклирају. Ако нису интересантне, ове књиге постају љигаво одурне. Они писци, пак, који успеју да занимљивости и (често добром) занату додају идејност и озбиљност, постају величине типа Хемингвеја или Селинџера. До тада, обично су на мети критике, премда имају своје следбенике од тренутка када су објавили прву књигу.
5. Писци ЗА НОВАЦ. Почињу са сулудом идејом да ће своју виспреност успети да продају у укориченом облику на опште задовољство свих осталих писаца који им се смеју, све док ови то и не остваре, на овај или онај начин. После прве књиге прелазе на компилирање кувара и других практичних приручника или (ако остану у белетристици) ужурбано штанцују што више књига и учлањују се у што више разних удружења.
И једни и други завршавају као издавачи, дерући до коже друге писце.
У умереној варијанти, налазе други, сродан посао (новинарство, штампарије…) и настављају да пишу, трудећи се да то буде што боље и атрактивније, радећи све време герилски маркетинг за себе и своје мање сналажљиве колеге (које га, иначе, иза леђа, пљују). На почетном нивоу знају да делују трагично плиткоумно, мада читљиво, али правилним развојем могу да настану један Твен или Саројан.
6. Писци ЗА УМЕТНОСТ. Пишу и живе за уметност. Готово увек су песници. Сви их цене и жале, јер врло често искачу изван животних конвенција (чак и у очима других писаца) и тешко скупљају храброст да објаве књигу. Неретко се дешава да читавог живота прикупљају грађу за прву и једину збирку, желећи да буде величанствена, што, обично, и буде ако пре тога не умру или не доспеју у руке завидног уредника који све упропасти. Уколико се одваже да као млади објаве прву књигу, знају да постану живе легенде, попут Превера или Мике Антића.
Припадност некој од наведених група (или некој трећој, коју се нисам сетио да поменем) није злочин сам по себи. На крају СВАКИ писац и припада некој мотивационој групи и у свакој од њих постоји потпуни квалитативни дијапазон. Лоше је када се остане само на основном мотивационом нивоу.
Последња група, ПРАВИ ПИСЦИ, и настаје тако што се (уз, наравно, жесток рад на стицању и побољшавању вештине, проширивању знања и културе итд, итд) почетно мотивационо поље шири, тако да је код оних најбољих знатно теже, а понекад и немогуће открити из које су скупине потекли. А онда је на све то потребно додати само лагани додир Божије руке и…

Станиша Милосављевић

Пре неколико година сам, одговарајући на напад познатог књижевника (а, заправо, вежбајући се у изражавању), написао да је за разумевање његовог писанија потребно пуно штампарских грешака. И дан-данас мислим да нисам погрешио у тој тврдњи, без обзира што број написаних књига награђиваног књижевника вртоглаво расте, но догодило се нешто о чему нисам ни помишљао да је могуће: у поновљеном, проширеном издању моје прве збирке Затурени редови, две штампарске грешке битно мењају исказане мисли.
Штампарска грешка, као категорија, стара је ваљда колико и замисао да се осликавањем знакова остави порука, а свакако је старија од Гутенберга. Но, грешка у једном истоветном издању, писано руком, није толико опасна као погрешка у више истоветних примерака. Преписивач у наредном издању може исправити грешку, штампар то не може, сем да, а било је и таквих случајева, уништи све што је фелерично. Као какву реткост, страствени колекционари лове такве са грешком одштампане књиге, публикације, новчанице, поштанске марке и слично.
Коректори државне штампарије су, бар што се Србије тиче, ухлебљење налазили у том лову на штампарске грешке уз послове провере написаног у стилском, језичком и граматичком погледу, проверавајући написано пре него што пође непредвидивим путевима међу широке народне масе. Ово не треба поистоветити са исправком или допуном коју аутор чини у наредном издању.
Будући да је штампање и издавање књига посао који се вишеструко проверава, грешака је мање, или се у посебном прилогу упозорава на примећене штампарске грешке. Код других, периодичних и дневних публикација, у недостатку времена и пажње, грешке су чешће. Бес уредника новина изазван заменом некада само једног слова у речи, на једној страни, и увесељавање читалаца, на другој, пратио је такве случајеве. Уместо: „Принц и принцеза су се искрцали…”, како је написано, одштампано је: „Принц и принцеза су се испр…и…”; приликом штампања текстова о банкарима и свињама, помешани су текстови и слике, итд, итд. Од редакције листа зависи хоће ли се у наредном броју читаоцима извинити због штампарске грешке, јер некада такво подсећање додатно потврђује непажњу.
Озбиљна књига, боље речено дело о коме аутор води бригу, када је штампање завршено, даје обавештење о уоченим неотклоњеним штампарским грешкама. Како моја збирка афоризама припада тзв. лаком жанру, пажљивији читалац, какав аутор мора бити, примећује две очигледне штампарске грешке које неко, први пут прочитавши књигу, неће приметити. Напомињем да уредник и издавач, проверио сам, дакако, нису на своју руку ништа мењали у рукопису. О чему се заправо ради?
„Дисидент је пљунуто дете које обећава”, написао сам у рукопису, а у књизи је из речи „пљунуто” изостављено слово т, те је мисао добила друго значење. Уместо просте констатације да од детета, уз добар одгој, може постати дисидент, или се од постојећег дисидента пажљивом прерадом ствара дете које обећава, уз неке друге могућности и значења, новим изразом, да је постојећи дисидент пљунуо, обележио, подстакао…, такав капитал којим наше поднебље не оскудева, афоризам је добио замах, радњу и ново, више значење.
„Нисам злопамтило. Светим се”, написао сам, а у књизи се може прочитати: „Нисам злопамтило. Сетим се”. Испрва бесан због новог смисла исказа, анализирањем, са задовољством прихватам мирнију мисао, сећање уместо освете (иако се, ако баш хоћемо да цепидлачимо, освета и рађа из сећања!). Нешто мање агресивнији тон, рекао бих, у временском периоду писања и изласка из штампе, више приличи и са задовољством га прихватам и присвајам као да је властитих руку дело.
Овакви примери, да штампарска грешка мења, поправља замисао писца су, верујем, реткост и управо због тога може бити интересантна као својеврсна чудноватост. Будући да се овде ради о афоризму, мисли сажетој у једној, две реченице, довољна је једна словна грешка да поправи смисао, док је познатом књижевнику са почетка приче, будући да се ради о песнику, приповедачу, романописцу, есејисти…, потребно више среће

Ненад Пантић

(Kenet Tompson: Moralna panika, Clio, Beograd 2003.)

Када се моралност не своди на неколико правила која су ауторитативно прогласили политичари и црквени поглавари, онда је друштво приморано да о моралности расправља и да се око тога препире, преговара и изнова преговара. Овај процес је замршен, болан, бучан, отворен, често наметљив, али подразумева много више демократије него пређашњи
(Jackues, Guardien, 9. 11. 1996.)

Да би се на жељени начин представила књига Морална паника аутора Кенета Томпсона, морала би се најпре јасно одредити сама основа поменутог термина који уводе британски социолози почетком 70-их година прошлог века, позивајући се на теорије девијантности и колективног понашања. Морална паника или морално чуђење представља својеврсну реакцију друштвене заједнице на извесне, понекад веома грубе, измене у систему вредности, које, по мишљењу многих, представљају претњу и због којих, с правом или не, расте забринутост у јавности.
Несумњиво је изузетно важно схватити и саму суштину друштвеног морала, несумњиво најутицајнијег. Друштвени морал није ништа друго до најадекватнији приказ друштвене стварности, као и најјаснија слика о систему вредности, доминантна у одређеној заједници. Отуда и не чуди што је управо друштвени морал, тачније оно што га чини особеним, најутицајнији и најзаслужнији како за креирање самог индивидуалног морала, тако и за потискивање утицаја верског морала који би по значају требало да представља неку врсту парадигме моралности. По мишљењу бројних аутора, друштвени морал, нажалост, врло често тријумфује и над основним етичким вредностима.
Кенет Томпсон се на један изузетно смео и интригантан начин, узимајући пре света у обзир Велику Британију, управо позабавио питањем реакције јавности на измене до којих, пре или касније, долази у систему моралних вредности које по некима представљају „опасност чак и по темеље самог друштва”.
Најпре џез, затим рокенрол, појава кафића, сексуално ослобађање, све је то наводно водило промискуитетном и антисоцијалном понашању. Оно што аутор с правом примећује је да никада као до сад није долазило до тако честих смена моралних паника.
Зашто је то тако?
Да би се разумеле промене у етичком систему вредности, сматра аутор, треба најпре разумети несумњиво више него значајне промене у сфери економије, технологије и политике, које су управо и модерно друштво учиниле таквим какво јесте: ауторка посебно узима у обзир медије, односно њихов утицај на креирање како моралне, тако и културне панике у друштву које је понајбоље одредити као друштво ризика и високе напетости.
Прва морална паника јавила се у вези рокера чије су понашање, као и ставови за многе у послератној Британији били најблаже речено – шокантни. Прве студије о моралности су биле усредсређене управо на поткултурне покрете, а касније и на саму културу младих, која је увек у већој или мањој мери на удару моралне критике, а врло често и осуде.
Некада рокенрол, а сада ноћни клубови – рејв журке, ти „стожери аморалности”, по мишљењу многих, предмет су забринутости, посебно представника друштвене контроле као и бројних моралних активиста чији приказ на један изузетан начин даје ова ауторка. Ово заиста врло занимљиво и важно дело из области социологије морала, па слободно можемо рећи и из социологије културе, уз помоћ бројних примера, као и разноврсних новинских чланака, даје један заиста изузетно богат преглед одношења друштва према овом својеврсном феномену.
Имајући у виду чињеницу да је и само српско друштво суочено са својеврсном кризом вредносног система, као и са бројним изменама културних вредности које у многима изазивају гнев и апатију, несумњиво је да ће управо ова књига моћи да да одговоре на многа питања, али и да уједно постави и гомилу нових.
Ово је књига која интригира.

Горан Миленковић

Године 1960. у оквиру збирке Творац објавио је Борхес кратку прозу под именом „Заплет”. Први од два њена дела у оштрим прецизним изразима описује ужаснуто лице Цезара који, притеран нестрпљивим бодежима пријатеља до подножја мраморнога кипа, препознаје свога миљеника а можда и сина, Марка Јунијуса Брута. Узвик, заправо „патетични крик”, који касније „преузимају Шекспир и Кеведо”, у Борхесовој верзији гласи: „Зар и ти, сине мој!”
Судбини се, каже Борхес даље, и то ће бити претежући разлог због којег настаје ово кратко увођење у свет преплитања и зачудних односа, изгледа свиђају симетрија и понављање: деветнаест столећа после тога, на југу провинције Буенос Аирес, једнога гауча нападају други гаучи. У паду он препознаје својега посинка, и изговара речи, речи које „треба чути, а не читати”, благо прекорно, и с малим изненађењем: „О сунце му!” Убијају га, а он не зна да умире како би се поновио један призор, каже Борхес.
Негде између 1945. и 1953. године, пише Јуриј Борјев у књизи Стаљин у анегдотама, упутио је Иван Иванович Анисимов, заменик председника Комитета за питања уметности, иницијативу за покретање Резолуције Централног комитета о опери Вана Мураделија Велико пријатељство. Анисимов је заправо писмом дојавио Стаљину да његов надређени, Храпченко, председник Комитета, отворено подржава ту представу, у којој је Орџоникидзе незгодно супротстављен Стаљину. Брижљиви чувар своје наднаравне величине, Стаљин је у театру, после представе, бесно махао руком испред Храпченковљевог лица, говорећи му: „С тобом, Храпченко, тек треба да се обрачунам! Ти мислиш да си професор! Ти си свињар!” На седници Политбироа Стаљин је отворено критиковао представу, а онда се гневно окомио на Храпченка: „Како се могло догодити да Комитет пропусти једно такво, идејно порочно дело?”, викао је он, поменувши у срџби опасне речи „директно саботерство” и „идеолошка диверзија”. Када је Храпченко то зачуо, скочио је на столицу и закукурикао… „Саботер” није, због, како то наводи Борјев у „Чудесном спасењу”, привременог помрачења ума, ухапшен и убијен, већ само смењен.
Године 1972. објавио је Борхес прозну збирку Злато тигрова, и у њој кратку причу „Запрепашћење”. Наратора те приче сусед из Морона извештава о следећем случају: у граду нико не зна зашто су се посвађали Моритан и мулат Рива рола, звани Црни, и постали смртни непријатељи. Црни је Моритана надживео много година. Није био вођа, нити било шта слично, али је тако изгледао. Био је омален и тежак, и облачио се раскошно. Нити су он, нити Риварола били кукавице, али је Црни изгледа био виспренији. Поступао је опрезно: урадио би „као будала” ако би убио Моритана, а затим трунуо у затвору. У једну недељу, око седам сати увече, вели наратор, на тргу је било пуно света, а ту је као и увек био и Риварола. Црно одело, с каранфилом у рупици, шетало је кроз свет, водећи за руку нећаку. Изненада, Црни одгурује девојчицу, пада на земљу и почиње да кукуриче као петао. Људи се престрашени склањају пред њим – невероватно, недеља је, трг је пун света а Риварола је тако угледан, отмен! Риварола наставља да се креће, да би педесетак метара даље зашао за угао, кукуричући непрестано и машући рукама. Онда је упао код Моритана. Једним скоком нашао се у дворишту, а потом се појавио Моритан. Хтео је, затечен и неспреман, да пред страшним непријатељем побегне назад у кућу, из које је изашао зачувши буку, али га је стигао један хитац, а одмах затим и други. Риваролу одведоше жандарми, док се он непрестано бранио и кокодакао. После месец дана, закључује причалац, био је на слободи. Судски вештак је изјавио да је Црни био жртва изненадног лудила. „Зар га цео град није видео како се понаша као петао?”
Тек неколико речи на крају. Борхес је додиривао тамну срж ствари: ако постоји нешто што се може назвати судбином, из овде претходећега следи да то нешто воли понављања. И Емерсон је тврдио у Управљању животом: „У васељени нема случајности ни анархије”. Маларме је пак шапутао негде из таме да “обртање коцке никада неће поништити случај”. Јан Кот и Дерида су преиначавали: „Случај никада неће поништити обртање коцке”. Запазимо коначно, у борхесовском тону: Борхес је умро, а да није знао да је написао једну причу (ако искључимо доиста невероватну могућност да је знао за сукоб између Храпченка и Стаљина) само стога да би се један призор, са свим својим мајестетичним крхотинама, поновио. Запазимо даље ово благо и запрепашћујуће суштинско римовање неких имена, ствари и идеја: Цезар и непознати гаучо; Храпченко и мулат Риварола, звани Црни; на крају, Борхес и онај који пише ове редове, чија је реч ту да буде сведок и учесник сневања и преплитања. Запазимо: границе на којима дише и опстајава општи морал, пламени звуци из шарених глава са крестама, фарсични драмолет смрти, аура животних каприса. Овим се ништа не доказује, нити се то жели, али је на неки начин убедљиво. Овим позивајућим, каткад меланхоличним, каткад руменим свођењем, уводи нас нека рука која руководи свим могућим и немогућим световима у стање блаженог творећег сањарења, стварања, придодавања. Почели смо, и завршимо Борхесом. Снева, у песми под називом „Бусола”: Све ствари око нас само су ријечи / Језика у ком дању и ноћу Нетко или Нешто / Пише оно бескрајно шкрабање невјешто / Што га повијешћу свијета зову…