Arhive oznaka: поезија

Поезија Живка Букоње

ЧЕТВРТАК 23. 11. 2017, 18 САТИ

Представљање збирке поезије Коњаник таме и светле песме Живка Букоње.

О књизи ће говорити аутор и Весна Грујић Николић, проф. српског језика и књижевности.

Стихове ће казивати Весна Тешовић, уз музичку пратњу Горана Станковића.

img580
Из реценције Пера Зупца

img578 img579

Поетске радионице за децу

Од 18. до 21. септембра Народна библиотека Бор реализује пројекат Весне Тешовић под називом „Разлистани Цветник“, који је на Конкурсу за савремено стваралаштво, а у области дечјег и стваралаштва за децу, подржало Министарство културе и информисања Републике Србије.

Радионице креативног писања воде значајни, награђивани, али и код саме деце врло популарни, увек иновативни, неуморни писци књижевности за децу Бранко Стевановић и Душан Поп Ђурђев.

Овим програмом биће обухваћена деца основношколског узраста из 5 основних школа у Бору и 4 основне школе у селима Злот, Брестовац, Кривељ и Доња Бела Река.

Циљеви овог пројекта су: културна и социјална интеграција деце кроз афирмацију читања као стваралачког и истраживачког процеса, неговање језичке културе, подстицање дечјег креативног стваралаштва и промовисање савремене српске књижевности за децу.

Сећање на песнике

Милен Миливојевић

Момчило Милошевић (1949−2007)

У јуну је, у време Борског сајма књига, у Народној библиотеци Бор требало да гостује песник Момчило Милошевић, али је гостовање, због болести песника, одложено. Крајем јула је Мома (рођен 1949. г. У Дебелици код Минићева) сахрањен у Бољевцу, у коме је провео скоро цео свој живот.
Бољевчани и Тимочани га памте као свестраног драмског аматера, као рукометаша и рукометног судију, као активисту Црвеног крста и, наравно, као песника. Врстан песник, Милошевић је постао познат и широм Србије, а неке од његових књига представљене су и у Народној библиотеци Бор.
Објавио је девет књига песама: Тамјаниште, Црноречје, Судбозвони, Знаци, Средства, Злоћудне риме, Старинарница, Псећи животи и Трла трлица, а у периодици (пре свега у зајечарском Развитку) објављивао је и прозу. Извесно време био је и дописник Радио-Бора из Бољевца.

КОРОВИ СЕЋАЊА
Мислим на забран где
стршљени се легу
На малокрвне крушке што труле
На од смукова сплетену белегу
И чокотима подигнуте куле
Козе су овде багрењаре драле
И земља јечала од плуга
Кљусине су курјачке шапе драле
А жар цврчака и птица тињао
из луга
Мислим на жуте простирке од
жита
По којим голуби облака
снесоше јаја туче
На осу од јабуке дивљакуше
припиту
Сећам се грома што у извор пуче
На притки је опрез увек бесио
врану
Страшило је било на распећу
И горопаду је тешко било
прићи забрану
Још ми се чегртаљке по уху окрећу
Сећам се друговања са боком
суседног дола
И поподнева кад смо се лоптали
виком
Вечери кад је алуга под секиром
стењала од бола
И бикови жуљ јарма боловали
риком
(из збирке Тамњаниште, 1972)

ПОСЛЕ СЕЧЕЊА ДРУГОГ
Недоумице нестају по
прикривању шава
И након мучног (развученог)
буђења
Избор је сужен (предели смрти
или јава)
Одасвуд питања (сумње) и чуђења
Стерилна светла (жагор
стерилини) стерилне
игле у венама
Зелене измаглице (звекет)
можда илузије
Збиља се мојим суженим венама
Враћа кроз цев инфузије
Све је без мириса (укуса) и боје
Катетер у бешици (дрен) у желуцу
сонда (силиконске вене)
Посматрам особе које не постоје
Голе (као лутке) или у исто
рубље одевене
По столу где се смрт пблизује
над живима
Разлиле су се из трбха мале
локне мице
Спречена је болест у болним
ткивима
Рак исељен (усељене птице)
Нада мном херувим (ко да
просипа тамјан или
менту)
На рукама му је била моја
изнутрица
Учено тумачи свог чина поенту
Из мојих очију (смисла речи) и
изгледа лица
(Из збирке Злоћудне риме, 1997)

СМРТ ДЕДЕ МИЛОРАДА
Умирао је споро окружен пићима
Притиснут кошем (презрелим
шљивама)
Надлетан винским мувама и
лептирићима
У маховини (у плесни) међу
гљивама
Тражио је шећер (воду) светло
лојанице
Дукат под језиком и бритву при
руци
Паук је развлачио пређу с
таванице
Шиштале су гуске (урликали вуци)
Из распуклог срца липтала је крв
Истицала из ушију (уста)
бризгала из носа
По дугама буради сврдлио је црв
Лелек (нарицање) звиждук
црног коса
Чуо се шапат (готово је) преузе
га небо
Купали су га на земљи водом из
бакрача
Мачак је оштрио нокте (о
крстачу гребо)
Крв је преливена пепелом са сача
Било је топло (натекло је тело)
Поклопац је закован кесером из
војничког ранца
Свештеник је журио (кратио
опело)
Притегнут је ковчег комадима
ланца
Волови су вукли тело свога газде
На раскршћима се обраћало
свецима и Богу
(Потомци су храмали кроз
камен и бразде)
Покојник је имао једну краћу ногу
(Из збирке
Старинарница, 1997)

Рајко Чукић (1930−2007)

На Новом гробљу у Бору сахрањен је средином октобра 2007. године новинар и песник Рајко Чукић.
Рођен је 1930. године у Беранама, а у Бор је дошао 60-их година прошлог века. Био је новинар борског радничког листа Колектив и дописник Вечерњих новости, а најдуже је (20-ак година) био дописник Политике из Бора и Тимочке крајине. Почетком 80-их година отишао је у Београд и до пензионисања радио у редакцији Политике.
Осим запаженог новинарског рада, иза Рајка Чукића су остале и три књиге вредне поезије: Човек од земље, Епитаф за један свет и Кап крви на небу, као и књига репортажа Тамо где теку бакар и злато.

БАЈКА О МОЈОЈ СМРТИ
Сазнао сам јутрос од једне
птице
Да негде у мени
Ћути зла планина
Под којом спава почетак света.
Под њом је један бео камени
мир без дна
Један бели океан извучен из
свих камења.
На сувом пешчаном дну ван
сваког ветра
Светли један обли камен
Из којег цвета левак оштре
тишине.
У њему као мало црно срце
Куца тајна мога свршетка.
Већ хиљаду година за планином
кука глас
Кога само чујем онако
Као што се чује из најдаљег сећања.
Њега само осећа срце које
тражи свој крај.
Далеко за прозрачном планином
Сваког заласка пршти огњени
кратер сунца.
А ја само чекам ноћ
Да што пре усним себе.
Кроз брда прерушена у маглу
Видех ноћас сасвим јасно
Како нека црна птичурина
Куца у тај обли камен
Да прокљује срце света.
Сазнао сам јутрос од једне птице
Да негде у мени
Ћути зла планина
Под којом спава почетак света.
РУКЕ
Руке, руке
Руље руку из прокислог мрака
Из отровне траве.
Руке опасне, хладне, крваве.
Милиони испружених руку
Кидишу на димњаке
На руднике
На котлове
У којима се будућност
На поноћним раскршћима кува.
Руке меснате, страшне, далеке.
Мноштво руку
Као облак немирних птица
Из гнојавог неба куља.
Руке у сну се грче, шире се, узмичу
Руке не знају шта су.
Руке малене, опуштене,
лепршаве
Певају пискавим гласовима
Док у тужним поворкама промичу.
Руке, положене, нешто оплакују.
Руке, руке, добре моје руке
Послушне, златне.
Треба ли да захвалим неком
Што тако дивно мирујете у
раменима.
Војске руку кидишу на оџаке.
Слећу на рамена, на дојке
На вратове, на жице.
Руке се бацају у воду, у ватру у
оранице.
Неуништиве руке из руку излећу
као птице.
Руке! Несрећне моје руке!
Испод многобројних дланова
Велико лице света цури кроз прсте
Док се у болу грчи.
А онда страшни, дивни
Детињасти свет поново
На милионима руку
Некуд сумануто трчи, трчи, трчи.

ИШЧЕЗЛА ДАЉИНА
Имао сам даљину – даљину
једину наду
Даљину далеку као ја самом себи.
Она је имала нешто од моје
замишљености
И на зеленкастом небу звезду
младу.
Али, једне вечери гледао сам
Како девичански звезде
Као да догоревају сјаје.
Имао сам даљину – али једне ноћи
Кроз неки тајни свет ишчезла је.
Не замишљам више ништа,
мудрији сам сада
Док гранчицом дирајући мртви
жар
Поваздан седим крај трулог
огњишта.
Иза окна моје свести, у стрму
провалију
Као растопљено олово, тешка
киша пада.
Постао сам мудрији и блеђи
И никоме више не значим ништа.
Даљина ми само у сну дође
Пролећна даљина – дрхтава
лепотица.
У грудима јој свемир у слатком
бунилу муца.
Она има умиљате очи мајке.
Из ње вртоглаво девојче светлуца.
Дође она тако –
У јарко лето мога сна сред зиме.
Дође, незнано како, помилује ме
И тихо и нежно, изговори моје
име.
Душа би ми за њом хтела да
искочи
Али, ја не могу да померим ни
тело ни срце
Док ми она лако затвара очи
И натрашке, на прстима, остави
ме.
Гласом – испруженом руком срца
Да је бар једном дотакох
У јединој пустињи где није
ништа непознато.
Ипак, добро је што земља има крај
Што ће машина нека једног дана
Дрвеће свих шума бестидно
избројати.
Ето, дигнутих руку, помирен и нем
Тонем у себе као у живо блато
И још само у мени као да
преклиње нешто
Због чега остатак тела, залазећи,
пати.
(Песме су из збирке
Кап крви на небу, 1970)

Поезија – одбрана и последњи дани

Бранислав Бане Димитријевић

Песништво је извориште и суштина књижевности. Настало из песме која се пева (чак је и сам термин у многим језицима, па и нашем, остао исти), вуче корене из првих мумлања, кревељења, смејања и плача, и старо је колико и реч сама.
Стога су песници кроз историју увек имали посебан статус, били поштовани и привилеговани (додуше, ретко кад и плаћени). Имена владара су временом заборављана, песници и њихова дела су остајали као међаши људског трајања, ванвременска лепота и мера цивилизацијског развоја.
Временом су се развили и сви други родови, жанрови, поджанрови, стилови… (додавати по нахођењу) књижевности, али суштина је остала тамо где је увек и била – само и једино у поезији.
Криза у којој се данашња српска књижевност налази (можда и светска, али да не идемо ипак толико далеко) простире се на све њене сегменте: стваралаштво, издаваштво, критику, периодику, сталешка и струковна удружења, публику, али се највише осећа и најизраженија је управо у поезији. Усуђујем се да тврдим да је пропадање ту и отпочело и затим узроковало све остало.
Који су највидљивији показатељи пропасти поезије?
Непостојање песника – звезда и култних песама (последњи су били Перо Зубац и Арсен Дедић. Можда је још једино остао Бећковић, условно речено).
Мизерни тиражи (најчешће 300, ређе 500 примерака. Хиљаду се већ рачуна као хит!!).
Понижавајући услови издавања (чак и веома афирмисани писци најчешће сами плаћају трошкове штампе или јуре спонзоре; хонорари се не исплаћују, чак и ако се уговоре).
Како је дошло до овога и који су главни узроци, ако са друге стране знамо да велики број људи воли, чита и пише поезију? Кренимо, дакле, редом.
Први и најосновнији узрок пропадања поезије је (ма колико то на први поглед изгледало нелогично и контрадикторно) драстично повећање броја елементарно писмених! Ова чињеница деловала је у почетку благотворно – повећањем броја читалаца, љубитеља, а затим и писаца у покушају, пре свега песника. И у свему томе не би било ничега лошег да нису остварени и наредни предуслови:
Деструкција форме и слободан стих – вековно покоравање мање или више строгим правилима писања поезије постали су у једном тренутку окови слободном изражавању. И збиља, нове слободне форме дале су нови полет песницима, што је изнедрило многа величанствена достигнућа и нову, никад већу популарност поезије. Прави познаваоци и вични песници, наравно, знају да је за постизање добре и атрактивне слободне форме неопходно познавање оних класичних и можда чак и већа песничка вештина. Већини читалаца, пак, слободна форма изгледа као одсуство исте, и то је дало енорман подстрек писцима – почетницима да управо тако и пишу – без икаквог реда, правила, мере и укуса, позивајући се на нове трендове и критикујући (чак!) као застарелост сваки наговештај умећа. Нажалост, данас осам од десет написаних књига »поезије« нема никакву или има врло рогобатну форму, а исти толики број »песника« нема ни најосновније познавање песничких вештина и знања.
Истраживање језичких и граматичких норми и граница та кође је проширило територију по којој се поезија креће и створило многа велика дела и песнике. Нажалост, одступање од правила стандардне граматике или њихово потпуно одбацивање, поигравање великим и малим словима, знаковима интерпункције, облицима појединих речи (код правих песника у функцији и са циљем), већини читалаца ствара утисак анархије и сведозвољености, дајући полет неписменима, односно елементарно писменима. Све позивајући се на савременост и авангардност, готово сваки трећи српски песник не поседује ниједан други знак писмености до ли познавање тих тридесет словних знакова. Питајте било ког искреног лектора или уредника и уверићете се да три од десет »песника« не би умело самостално да напише ни писмо мајци из војске.
Развој симболизма и друга слична кретања представљају коначни ударац. Померање тежишта писања са осећаја, догађања или морала на сферу промишљања и тражења одговора, уз коришћење асоцијативних симбола као песничких средстава, поставило је пред читаоца тежак задатак широког познавања и разумевања књижевности, историје, филозофије, психологије…, као и способност и мотивисаност за темељно и аналитично ишчитавање стихова. Поезија се од естетског и емотивног задовољства претворила у интелектуални задатак, у решавање компликованог ребуса са више равноправних могућих решења. За огромну већину, заиста превише. Закључак писаца (не само почетника) био је: Гомилај сложене и неуобичајене речи, убаци мало Старе Грчке и Рима, понеког Бога, нелогичне метафоре и строго води рачуна да то не значи ништа конкретно. Замлате, будале и блефери су добили пасош за несметано кретање по светој земљи уметности. Огроман број савремених песама које пледирају високоумност и великомудреност су једноставно глупе и не значе ништа.
И тако је круг затворен. Сама поезија је сопственим развојем утрла пут једва писменима, невештима и глупима да се окураже и уђу у њу, наоружани бројношћу и незнањем. Па ипак, ни то не би било тако страшно, да се у међувремену нису догодили слободно тржиште и пад куповне моћи. Да покушам да објасним и то.
Док је на територији бивше Југославије постојало десетак и финансијски и уметнички јаких издавачких кућа, оне су објављивале уметнички вредне или/и тржишно атрактивне књиге и пласирале их на читалачки изграђено и довољно платежно тржиште. За сваки случај, ту је стајала и помоћ стабилне државе и солидне привреде. Притисак гомиле неквалитетних писаца је без проблема могао да се издржи. Почетници су морали да читају и да уче, па ко има талента…
Онда су почеле да ничу мале издавачке куће, које су решиле да искористе жељу и мотиве (погледати прошли број «Бележнице«) писаца и почели да их објаљују. Мали издавачи нису могли да се такмиче са великима и да им одузму ни тржиште ни добре писце. Узели су им оно што ови ни овако нису хтели – оне лоше, чије књиге нико није желео да купи, али то није ни било битно. Они су били спремни да плате све: и трошкове штампе, и лектора и коректора и припрему и рецензента и уредника и порезе и доприносе и екстра зараду издавача. Све, само да постану писци и докажу себи, рођацима, пријатељима, комшијама, да вреде. Да уђу у историју. Да их цене.
Слабљењем тржишта (читај: привреде и државе), велики издавачи су слабили, док су мали, неоптерећени непотребним скрупулима, јачали. Границе су се скоро изгубиле, и песнике сада објављују сви. Добре или лоше, нема везе, све има своју цену. Књиге или добије аутор (већ их је ионако платио), па их поклања (јер нико не жели да их купи, а он би желео да их сви прочитају и да му се диве), или остају код издавача (јер писац жели да га упозна шире тржиште), који их такође поклања (јер нико не жели да их купи, а само сметају у магацину). Читаоци тако, ни криви ни дужни, бивају бомбардовани бесплатним књигама поезије, које су, махом, или (свака трећа) неписмене, или (свака друга) глупе, или (осам од десет) лоше написане, тј. неподношљиве за читање. Од две до три хиљаде књига поезије, колико се по слободној процени годишње објави у нашој земљи, једва стотинак задовољава критеријуме писмености, занатске вештине и примерене ауторове опште културе и личне интелигенције (читај: занимљивости). А то је тек основа на коју може да се надогради (или не) уметнички таленат. Тако стижемо до бројке од десет до двадесет заиста добрих књига које се годишње појаве на нашој књижевној сцени. Мало или много? Рекао бих, више него довољно. Па ипак, у садашњој ситуацији, те књиге не добијају потребну пажњу, напротив! Потпуно су игнорисане, јер свима сметају! И (незаинтересованим) издавачима и периодици (у којој газдују неталентовани апаратчици) и (исфрустрираним) колегама. Потребне су само публици, која је већ скоро изгубила сваку наду да тако нешто још увек постоји. Али, са друге стране, ко је уопште спреман да зарони у реку кала, јер се тамо негде котрља и пар лепих облутака, а можда и понеки драги камен?
Стање је, дакле, такво какво јесте. Како га лечити?
Не знам, и није ме срамота то да признам. За то је потребан много бољи лекар него што ћу ја икада бити. Или да мало играмо око ватре, па да нам сиђе Велики Маниту.

Владислав Петковић Дис: „Можда спава“

Виолета Станковић

Прва награда за есеј на овогодишњем конкурсу „Дисово пролеће” који расписује Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

Песма, дакле, почиње мотивом песме у сну. И Колриџ у белешци за „Кублај Кана” говори о сањаној песми коју није успео да у целости запише, јер се таква песма брзо и неповратно заборавља. Сан, ониричко, ирационално и тајанствено-неразумљиво стање душе одувек је за многе песнике било подручје најаутентичније и најснажније поезије. Многи романтичари, као Шели, на пример, говорили су да написаној песми претходи једна много интензивнија песма у песниковој души, која се никада не може адекватно изразити. О таквој једној неизрецивој, само наслућеној песми која је проистекла из најинтимнијег језгра душе, песми која се само нејасно осећа, говори и Дис. Отуда је „Можда спава” у једном свом аспекту и металитерарна, тј. говори о настанку песме, тачније, „Можда спава” је резултат сећања на песму из сна и контекст у коме му се она јавила, као и израз жаљења за изгубљеном песмом. Дис још увек осећа да је кроз ту песму имагинарно доживео срећу, да му је она открила нешто од егзистенцијалног значаја и зато хоће да покуша да ту визију поново доживи у свесном стању и да ту песму рекреира. Сасвим је разумљиво што Дис, као изразити песимиста, сву своју срећу проналази у сну, утолико пре што је тај сан отеловљење лепоте, стање заноса и извориште поезије.
II
У сну своме нисам знао за буђења
И да земљи треба сунца, јутра и зоре:
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Још увек је реч о сну и стању душе, које га карактерише. Сан има своје сопствено устројство. Сан је простор среће без трајања, без промене, дакле сурогат вечности. Дан овде има изразито негативне конотације; дан је смрт ноћи и сна. Земљи што животу служи (Т-1) потребна је светлост, али не и песнику који окреће очи даљинама сивим (Т). Зато Дис може да понови за Бодлером: Страшно светло шаље Зора („Сан радознала човјека”). Свако ново свитање је поновно буђење чула и свести, дакле, пад у тамницу индивидуалног, самосвесног живота који се циклично понавља сваког јутра. Отуда и спомињање звезда, за које се у „Тамници” каже да беже из очију у тренутку самоосвешћивања, онда када се биће осамостаљује и издваја, кад небо и свод и простор и трајање престане да осећа као део себе, као јединство и отуђи се. Пошто су очи огледало душе, онда се, метафорички, може рећи да очи, које у себе више не могу да сместе звезде, одражавају душу која је изгубила космичку свеобухватност и свела се у одређене, уске границе. Звезде беже из очију у висине које су у тренутку рађања постале недоступне. Али се и у „Тамници” каже да те звезде ипак нису неповратно изгубљене и да остају невино везане за сан моје главе. Отуда је сан сећање на преегзистенцију и једини начин на који човек може да повремено дође у везу са својим исходиштем. Да је сан у вези са оностраним, показује и Дисов уобичајен еуфемизам за смрт – спавати.
III
Ја сад једва могу знати да имадох сан
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Из неиздиференциране масе сна, као из првобитног хаоса постепено се појављују извесни облици. Али, све је још флуидно и нејасно, толико неразговетно да песник не зна тачно да ли је реч о некој визији или о сећању на нешто већ доживљено и виђено. Ова строфа уводи мотив очију, који је кључни мотив ове песме. У „Тамници” Дис говори о онима које га зову као глас тишине, као дивна драга изгубљених снова, а које су му једина утеха и у којима осећа себе. С обзиром на то да од 4. строфе песма „Можда спава” говори управо о драгој из изгубљеног сна, то још једном потврђује тесну повезаност ових двеју песама.
IV
Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми био цео од пене,
Ил те очи да су моја душа ван мене:
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

У овој строфи сан се доживљава као потенцијално удвајање и самотрансцендирање. Песник је већ у „Тамници” рекао да осећа свој дух у свему како моћно спава и да то препознавање себе у другом доживљава као песму и откриће, дакле као епифанију, откровење свејединства, космичког јединства које свему претходи. Из таквог става проистиче и његова слутња да су сањане очи истовремено његове очи, тј. његова душа.
V
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Кад се једном препустио слутњи, песник наставља да следи њене наговештаје, јер је, поред потпуног заборава и индиферентности према сну, то једина могућност. И овде су, као у „Тамници”, очи симбол љубави и утехе. Оне су једино што га мотивише, идеал, смисао.
Треба додати да ова строфа има средишњи положај у композицији песме, тј. да је песма у односу на њу симетрична. Наиме, степен знања о ономе о чему говори у појединачним строфама може се шематски приказати на следећи начин:
I и II – Сигурност (тврдња)
III и IV – Несигурност (сумња)
V – Слутња
VI и VII – Сигурност
VIII и IX – Несигурност
VI
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

У овим строфама можемо уочити изненадни прелаз са очајања због заборава и нејасне слутње на сигурност. Одједном песник одлучно тврди да зна да су то очи жене. Међутим, ова тврдња само је наизглед сигурно знање; у противном, била би контрадикторна претходним строфама. Свесна интерпретација сна, која нам се овде нуди, мешавина је слутње, жеље за љубављу и лепотом, потребе за одмором од живота, за утехом и нежношћу и вере да се до њих, макар и у сну, може доћи.
То наводно препознавање очију не доприноси разјашњавању загонетке, јер песник ничим не показује да ли су очи неке постојеће (некад постојеће) или имагинарне жене или можда очи неке случајне пролазнице која је поетском надоградњом постала за њега тако битна.
VII
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Начин на који је та жена описана врло је индикативан за Дисово схватање жене. Уз жену (бар у оним његовим песмама у којима се жена појављује као утеха и смисао) код њега увек иду пролеће и цвеће, при чему није реч о пејзажу као декору, као сентименталистичком locus amoenus; жена је код њега расцветали врт (У „Гробници лепоте” читав свет љубави и вољене жене сведен је на имагинарни врт у мају, тај врт је њена васиона и она умире кад тај њен свет увене, умире као природа. Слично је и у „Недовршеним речима”). Оваквим сликама којима се жена поистовећује са природом, указује се на метафизичко и мистично значење жене, и овде као код других песника, у „Песми над песмама”, наравно или (што је ближе Дисовој концепцији) код Водсворта у песмама о Луси, односно у Бранковој „Туги и опомени”.
VIII
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас
Не знам место на коме живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

IX
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена њена лепота:
Можда спава и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

О природи Дисове жене из сна много се расправљало. Могуће је да је та жена:
1. умрла драга, као Беатрича, Лаура, Новалисова Софија, Ленка Дунђерски, итд, мада би најприближнија аналогија била Еуридика: песник као Орфеј силази у подземни свет, овде додуше у подземље своје душе, у ирационално и подсвесно, и ту проналази своју драгу коју, опет, као Орфеј, не успева да изведе на светлост;
2. жена је идеал, жена које нема, али се о њој сања са надом да ће се можда једном и појавити, жена која се само наслућује, а чији лик остаје нејасан и загонетан; жена као узвишена сублимација блаженства, срећног заборава и идеалног лепог, али и извор патње.(2) У крајњој линији, она је конкретизација саме жудње, и за љубављу, али и за смрћу, јер љубав и смрт Дис доживљава синкретички, као лице и наличје.(3)
Песник такође спомиње и њен глас. На почетку је било речи о сањаној песми о којој се у четвртој строфи говори као о арији, да би се постепено почетни мотив претопио у мотив сањане жене. Тако жена постаје она која пева, Муза, оваплоћење саме песме.(4) Имплицитно поистовећивање же-не и песме (не само оне сањане, него и ове, написане) доследно је спроведено. Као што је жена тајна чији облик непрестано измиче и коју песник никако не успева да до краја конкретизује у свом сећању, тако и она сањана песма остаје само неизрециво присутна у души, а ова постојећа до краја загонетна. Захваљујући специфичној употреби пеничке слике која губи дескриптивну функцију и постаје само нејасан наговештај, расплинута контура у којој се облици претапају, као на симболистичким сликама, Дис врло успешно самом песмом преноси флуидну и фантазмагоричну ат-мосферу сна. На основу те везе између жене и песме, може се рећи да оно што важи за жену, важи и за песму. Видели смо да се жена јавља као посредник између два света, сна који води ка идеалној преегзистенцијалној сфери космичког свејединства и јаве, парадоксално не припадајући ни једном и припадајући обома. Она је средство комуникације са оностраним, утеха, сродна душа која доноси блаженство, оваплоћење чежње са престанком јаве, али и патње због природе те исте јаве. Када та својства жене „пренесемо” на песму, долазимо да закључка који је на нешто нејаснији начин имплицитно присутан и у „Тамници” (и да слушам биће / и дух мој у свему како моћно спава ко једина песма, једино откриће). И ту се поезија јавља као утеха и смисао и као израз откровења, отрића тајанствене и неизрециве духовне суштине и свеповезаности ствари. Дакле, и песма је као и жена, посредник између идеалног и реалног, стварности и привида.
(1) Т – Тамница
(2) уп. Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности, СКЗ, Београд 1986, стр. 207 и Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, СКЗ, Београд 1992, стр. 277-319.
(3) Миодраг Павловић говори о спрези мотива љубави, смрти (умрле драге) и сна као о врсти лирског архетипа. Нав. дело, стр. 308.
(4) И Колриџ у песми „Кублај Кан” говори о немогућности да песму жене из сна рекреира, дâ јој вербални облик, јер је таква способност надљудска.

Царске песме

Радиша Драгићевић

Милен Миливојевић: Царске песме, Инорог, Бор 2003.

Вековима, миленијумима, готово од памтивека, траје једна прича о два субјекта, једна тешко решива дилема. И као у сличној скаски, оној о кокошки и јајету и томе ко је старији, тако ни овде не можемо да будемо сасвим сигурни ко је старији: цар или народ. Да ли је из подивљих хорди прво настао народ, па су потом измислили свог цара, или је прво постао цар који је потом, измислио свој народ? Како год било, ове две појаве, од тада, иду једна уз другу: некад антагонистички настројене, некад љубављу везане; заувек нераскидиво спојене.
Однос поданика према цару, у зависности од прилика, иде у два отклона: од слепог идолопоклонског обожавања до непомирљиве мржње. Средине, дакле, равнодушја – ретко буде. Ово, углавном, важи за оне обичне људе, што би наша западна браћа срећније рекли – пучанство. Међутим, у том пучанству, нарочито у последња два века, на овом простору се издвојила и трећа категорија односа према цару, а коју чине, како би Светозар Марковић рекао, пробуђени делови народа, дакле писци, да будемо још одређенији – песници. Наравно, постојао је и раније тако изражен однос – узмимо само пример Јефимије и њене Похвале Кнезу Лазару, али је то било из других побуда. Оно карактеристично за нашу причу настало је у претпрошлом, 19. веку, поновним осамостаљивањем нашег национа и стварањем нових царева, а то је такозвана удворичка поезија. Тако се готово не може наћи ниједан иоле познати аутор који се није опробао у тој удворичкој работи, чак и они који су стварали поезију друге врсте, дакле сатиричну, пародије, и због тога били затварани. Но, уверења се мењају, што се показало до данас када су присутни неки аутори са естраде који мисле да наше памћење траје два дана и којима се мора једино признати сјајно изучена мимикрија, осећај да намиришу када у власти засмрди, па да на време промене табор.
Велики број аутора се, дакле удварао прво краљевима, њиховим породима, па највећем сину наших народа и народности (почев од једног Бранка Миљковића, Бранка Ћопића, Мире Алечковић…), а потом новом српском месији…
Али, као што се у свакој несрећи изнедри и покоја срећна околност, мора се признати, први пут јавно, баш за његово време, у Србији се сатирична форма (овде се мисли на све сатиричне форме, и на карикатуру) уздигла до тада до неслућених висина, извргавајући руглу и подсмеху и цара и поданике, и чини се, немерљиво руинирала престо, много више него крваве револуције и пушке. Хероји те нове револуције постали су, дакле, неки витезови другачијег кова, витезови пера.
Милен Миливојевић, осведочени сатиричар, иначе један од наших стваралаца који се подједнако успешно огледа у различитим књижевним формама, аутор до сада запажених збирки афоризама Ан пасан, Како сам постао уврнут, С ума, Није ово Данска, Тврдоглави Рајко и Црвенкапа, овом се књигом придружује тој војсци непомирљивих. Али не окаснело, дегутантно, како би неко, у први мах, могао да помисли – његова књига, упркос одласку неких субјеката на које се одмах може помислити да се односи, задржава своју пуну актуелност: одлазе, наиме, само ликови, али роле остају непромењене, поготово оне царске. Но, за разлику од већине оних директних стрелаца у мету, Милен Миливојевић у својим Царским песмама то чини на један сасвим другачији, танан, суптилан, не знамо колико је упутно употребити – софистицирани – начин.
Наоко удворички, ироничним језиком, готово горким сарказмом, аутор говори о цару и поданицима. У 33 песме које, и да су уобичајено подељене на циклусе, краси изражена компактност, опорим језиком дакле, Миливојевић јасно подвлачи ту једну, некад тешко видљиву, црту раздеобе између доброг и зла, да и не, аут и ин, како се сада каже, а сјајно приказану на корицама ове несвакидашње и надасве занимљиве књиге (идејно решење Драгана Стојменовића), где су графичком фузијом у један спојена два лика прошлог века: један, који је свету донео највише смеха, и други, који је донео највише суза. А треба само умети препознати. И одредити сопствени однос према њима. Тиме се, опет враћамо на почетак ове приче – дакле, на причу о цару и поданицима.

ЦАРСКА

И када цар ћути, и кад виче,
и кад млитаве речи једва сриче,
и кад му мисли не одјекују,
кад му речи не варниче,
и када цар прича несувисле
и свима давно познате приче –
царска се никада не пориче!
И када цар само бунца
јер, у ствари, у дубоком сну хрче,
и када његова немушта реч никога не подстиче,
и кад нема ваљаних разлога
да се цару аплаудира и кличе –
царска се ни тада не пориче!
И кад у царевини све ослаби,
а само се цареви људи очеличе,
и када све цареве наредбе
ни на шта више не личе,
и кад ни они цару најближи
не могу царем да се подиче –
царска се никако не пориче!
И кад бахати цар руши гнездо
у коме страда нејако птиче,
и када је у царству све мртво
и ништа се не миче,
и кад се у целој царевини
од јутра до сутра само нариче –
царска се никако не пориче!
И када се ни поштеним радом
ништа више поштено не стиче,
и кад ништа из слаткоречивих
обећања царевих не ниче,
и када се народ малог цара
и цар великог народа одриче –
царска се, с разлогом, не пориче!
И кад народ од свог цара бежи
и за први заклон му замиче,
и кад од царевог мрког погледа
и деца у колевци плачу и циче,
док се цар шепури и, као гусан,
на све само достојанствено шиче –
царска се, дакако, не пориче!
И када стомаци поданика
од глади почну да се грче,
кад у празној сељаковој штали
све престане да грокће и риче,
а, место сеоским двориштима,
на двору почне да ћурличе –
царска се, дабоме, не пориче!
И кад народ дубоко уздише
или од муке и бола урличе,
и кад народа, сасвим природно,
и те како почне да се тиче
што му цар никако не дозвољава
голу задњицу пред њим да измиче –
царска се, јасно је, не пориче!
И кад је свима у царевини
забрањено напред да потрче,
зато што није препоручљиво
да се цар тако лако претиче,
и када се свакодневно секу
главе које изнад других штрче –
царска се, уз наклон, не пориче!

Ситне изнутрице (избор)

Јелена Радовановић

Петрификација

У оба моја бубрега
Твоме желуцу
Мојој жучној кеси
И твојој бешици
Има таман камења
Да се одморимо од свега
И изиграмо пиљака

Вожња

Саградићу дрвени брод
Ништа метал стакло
Поринућу га у центру велеграда
Баш тамо где је аутострада
И тада
Када
Ме прогута асфалтна прерија
Извириваће људи из луксузних каросерија
Бечиће очи кад виде каква их крнтија кочи
Њих динамичне
Њих махере за магистрале и петље
Који немају времена за будалаштине
Јер време је новац
И обратно
То је битно
И врло је хитно
Стићи на пословни ручак можда и бранч
А ко хоће да плови молим лепо
Нек не зеза поштен свет
Скретање за море
Му је кад се изађе са ауто-пута
Одмах лево

Песма за Феђу

Слушај Феђа нећу више да се играм
Данас си опет седео у хладњачи супермаркета
И млатарао ногама
Све време си се смејуљио
и говорио да риба нема облик коцке
Него главу и пераја
Као она коју смо виљушкама хватали у потоку
Онда
Док нам ноге не утрну у води
А леђа се запеку под звездом летњег дана
Али Феђа ово није та риба
И боље би ти било да одеш
Јер сад сам озбиљна другачија немам времена
За твоје керефеке
Треба кажу да се удам или родим дете и слично
Не да овде хватам с тобом зјала
И шта си уопште тражио у мом огледалу јуче
Кад те нико није звао
Намигивао си на моју свилену кошуљу а знам
Да сам се заклела
Како се никад нећу увући у свилу
Као твоје уштиркане тетке
И зашто викендом јурцаш по парку иза мојих леђа
И хваташ ми бубамаре да би ми дошли гости
Што више бубамара
Ал бубамара и нема нешто много у тој трави Феђа
А и гости више нису као онда
Гости који махну преко плота и сврате
Па и нису у ствари неки гости
Данас човек има познанике али не и госте
Узалуд хваташ силне бубамаре Феђа
Боље би ти било да одеш
Игри је ионако крај
Xаба летиш над мојом главом
И чикаш ме да загазим у бару ако смем
Јер ћу одмах да пропаднем у небо ал узалуд
Физика ме је потпуно растрезнила
У бару је немогуће пропасти
Не пали Феђа боље бриши док се нисам наљутила
Игри је крај јел ме чујеш…
Феђа?

Тест за полазак у школу

Прво ме узела за руку и онда
Ме увела у неку собу као у болници
И мирисала је оно као кад мирише у болници
Онда ме је прво питала шта ћу да радим
Кад почне киша а ја сам кренуо већ у школу
И да ли ћу онда па су биле три сличке
Под а) да се вратим кући по кишобран под б)
Да наставим у школу по киши и под ц) да
Се склоним и сачекам да киша стане.
Ја сам казао да ћу да наставим по киши
Она ми је рекла да размислим још једном
Ја сам још једном казао то исто онда
Ме она питала зашто да наставим по киши
Онда сам ја реко зато што волим кад пада киша
Онда ми је она дала бојице да обојим једну слику
Где је било једно дрво једна кућа један цвет
Сунце и небо онда сам ја то обојио
Онда ме она питала што сам небо обојио црвено
Ја сам реко тад ми се највише свиђа
Онда ме питала да л знам да пишем
Реко сам да знам онда ми је дала сличку
Неког дечка и неки облак изнад њега у који се пише
И тај дечко је кренуо у школу и прођу кола
Па га свог испрскају и онда треба да напишем
Шта тај дечко каже ја сам онда реко
Не каже ништа онда је она питала како ништа
Зар није љут на чику што је возио кола
Ја сам реко да јесте
Она је онда опет питала шта онда дечко каже
Ја сам реко да не каже ништа
Онда ми је показала слику а ја да кажем
Шта је погрешно а на слици је била девојчица
Како храни мишеве и по њима пљушти киша
А девојчица држи кишобран под мишком
И она ме је онда опет питала да кажем
Шта је ту погрешно ја сам реко ништа
Онда је опет рекла да размислим још једном
Онда сам ја опет реко да је све у реду
Онда ме питала још неке ствари
Онда ме извела напоље
Па је после дуго причала са татом у ходнику
И стално вртела главом

Школице

Најпре исцртају шаблон
Једањедандваједандваједан
Онда нађу велику клоцу
Гађају вас на свим пољима
И тако
Осам дугих година
Час на једној час на две ноге
То им је и циљ
Да вас збуне док ђипате ђипате па
Кад дођете до краја обично се
Окренете и вратите на почетак
Једандваједандваједањедан
Ишчупате се накако збуњени
Мислећи напокон је крај
Ал после кад се најмање надате
Кроз цео живот звони
Из неке улице
Паклена школица

Пређашње свршено

Зато што уђох као охоло оштро копље
То што осмехом навукох инсекте
И јер глагољивошћу ућутках масу
Ако окренух ти леђа као тричавом робу
А игнорисах историју увреда
Па одлично одглумих амнезију
И поједох главе свих ниских пиона
Не значи да унутра
Склупчала се нисам ситна
Као заробљена корњача

Подстанарка

Јелена Радовановић

Заљубљена сам у тебе Родионе Романовичу
Још од оног часа кад сам те угледала одмах
Сам те и прочитала јер и сама сам
Свакодневни убица ал неко секиру носи
У глави
А неко у глави
И у руци
Са твојим именом на уснама ја
Сечем све без милости убила сам данас
Дебелу касирку у радњи преко пута што
Никада не враћа педесет пара а после одсекла
Љубичасте прсте благајници Народне банке и
Ископала Очи гадном посластичару што
Штеди шлаг на мом кестен-пиреу
Пола сата касније заклала сам дете што
Гађало је клоцом црну мачку
Помислила сам да је за данас доста и
Кренула својој туђој кући кад сам у лифту
Истранжирала велику бабу с пудлицом што
Је пишкила пудлицу нисам дирала
Само сам јој ишчупала реп дошла
Сам у собу све мислећи на тебе
Спремна да одем чак у Сибир
С тобом бришући ти грех за Аљону мада
Ми стари Фјодор то не би опростио ал како
Би само било добро да смо заједно и
Да убијамо све који у кући имају гоблен
Зимска ноћ и све друге гоблене
У гвозденим рамовима и жене које купују
Вештачко цвеће творце реклама за
Хигијенске улошке и све глумице у њима каква
Би то сјајна река крви била па онда
Војне пилоте партијске вође
Холивудске продуценте убице китова
Пијачаре што подмећу буђав сир попове што
Кркају чварке и сто марака по крштењу
Наставнике физичког што
Терају децу да ђипају по греди
Произвођаче барбика купце барбика
Васпитачице у обдаништима мајке
Деце из контејнера и њихове очеве и
Пит-бул теријере средовечне жене у
Циклама конфекцији финансијске директоре
Макрое порезнике судске извршитеље
Мачо типове у каубојкама мало ко
Би остао драги Родионе онда бисмо
Опрали руке и за крај убили моју
Газдарицу што кува јаје у млеку да
Уштеди струју и онда срећни црвених руку
Склонили бисмо се у белу земљу
Сибирску без људи

(Повремени прекиди са зујањем, ГБ „Владислав Петковић Дис”, Чачак, 2000)

Ожиљци и црна знамења

Саша Д. Ловић

Милан Мирић, Трачки коњаник, Инорог, Бор, 2001.

Непрестано збивање и проверавање јесте поезија. Мирићева поезија се збива док му тропар успомена пали тамјан маште срца, а док ножем скида чини са јасена он проверава да ли је поезија безбедно смештена у традицију, или руши устаљене односе и изненађује поступцима у песничкој употреби језика.
Реално је да Мирић никад јасно не постави ону једнозначност која је карактеристична за практични језик. У тренуцима када је вода дошла до грла, у игри вечног означавања, поново ништа не бива до краја означено; смисао је под копитима Тодорових коња који над Тимоком играју.
Реално је и то да су слике у којима не причају ништа, немају више о чему (“Виноград у Глинској пољани”), слике које су својим значењским димензијама врло блиске сликама које долазе из епског света; стара знамења су погубљена (тамо где је псовка одувек домаћин била), а нова се споро успостављају. Док кроз сумрак долазе девојке, у песму треба ући сагнуто, као у стару кућу.
Такође је реално Мирићево братимљење са братством риба, то да је пре свега страсник, а не ратник, и да се од оштрих историјских појмова уздигао до човека коме је у беди једино преостало да не поклекне. Медаља за храброст. Влат траве која је само његова, исто је реална као и сумња у све то.
Надреалан је Трачки коњаник. Ипак су за њега три димензије преуске.

Борски поетски круг Милана Мирића

Весна Тешовић

Милан Мирић као ретко који књижевни стваралац у Бору може бити задовољан 2002. годином. У једној години промовисане су му две песничке књиге (Трачки коњаник, Инорог, Бор и Босоног у Бањском пољу, ауторско издање) и уврштен је у две антологије: Антологија српског пјесништва 20. вијека Небојше Деветака (Српско културно друштво “Просвјета”, Загреб, 2002) и Чудесни кладенац: антологија српског пјесништва од Барање до Боке Которске Здравка Крстановића (Српско културно друштво “Зора”, Београд, 2002).
У наш град Милан Мирић стиже 1998. године са четири књиге песама (Прстен од пијеска, 1984; Проклетије, 1996; Умножен у огледалима, 1996; Свијетлост црног дуда, 1997) и две књиге кратке прозе (Град на нишану, 1998. и Футошке и друге приче, 1999), а Душан Иванић, књижевни историчар, у Књижевности српске крајине (БИГЗ, 1998) пише о Милану Мирићу као о ствараоцу који особеним песничким изразом обележава последње деценије века, уз ауторе као што су Милош Бајић, Милан Лалић, Милан Ненадић…
Својим првим песничким књигама Милан Мирић показује поетску физиономију којој ће остати мање-више веран и у песмама којима се представља јавности откад живи у Бору. “Борски песнички опус” чине четири књиге: Станица Бор (Инорог, Бор, 1999), Круг црне ријеке (Књижевна омладина Србије, Београд, 2000), Трачки коњаник и Босоног у Бањском Пољу. У лирским минијатурама он успешно прави преплет дескриптивног, емотивног и мисаоног. његов израз је згуснут скоро као у хаику поезији, језгровит, елиптичан. Препознатљива је опсесивна везаност за воду, била то плавет реке Купе, Бистрице, Тимока или Злотске реке, мора или Борског језера. Мирићева жена је шимићевски сетна, дучићевски етерична, потпуно стопљена с природом зрачи неком префињеном еротиком. Особеност стихова чини и сета и носталгија коју носи искорењени човек, чија је судбина да у једном животу буде два пута прогнан са свог станишта.
Познавање песникове биографије, као услов за добро читање његове поезије потврђује се на посебан начин када читамо песме Милана Мирића. Поетска топонимија осликава физичке сеобе које је аутор преживео. Замирисаће нам “виноград у Глинској пољани” и заболеће “метохијско небо” и Раваница, да би се у песничком сазвучју ујединили са Злотом и Малиником, Штубиком и Рајцем, Тимоком, Брестовачком Бањом. А онда ће, ненадано, читаоца ошинути псовка, мирис барута и туга ратника. Занимљиво је да је и у таквим песмама, емотивно веома проживљеним, песник сублимирао своја осећања. Облагородио их је ванредним талентом да, и поред свега ружног и суровог, у животу види оно лепо, узвишено, које проналази у природи, свом окружењу, у способности да воли.
Можемо рећи да све песничке слике Милана Мирића представљају једно јединствено дело доследног песничког израза, препознатљивих мотива и снажних емоција. Преплетеност стварности и фикције, рата и мира, прошлости и садашњости, географски различитих простора и времена, богатство асоцијативних токова и снага да се све то сажме на универзални ниво поетског сагледавања чине поезију Милана Мирића савременом и свевременом истовремено.