23. сазив Уметничке колоније „Бакар“ у Бору

Душан Кабић, Музеј рударства и металургије

Галерија „Бакар“, 6. август – 15. септембар 2007. године

У Галерији „Бакар“ у Бору, од 6. августа до 15 септембра било је изложено 17 скулптура сачињених у Ливници Рударко-топионичарског Басена Бор у оквиру 23. Уметничке колоније „Бакар“ коју је организовао Музеј рударства и металургије у Бору.
Уметничка колонија „Бакар“ је и у свом 23. сазиву, остала препознатљива: бронза, тешки услови за реализацију скулптура последњих година (предстојећа неизвесна приватизација Рударско-топионичарског басена Бор), али зато и даље присутна духовна снага стваралаца, искуство организатора, напори и вештина радника Ливнице. Све у свему, колонија је успешно приведена крају: шест аутора остварило је седамнаест дела запажених естетских домета и тиме у многоме обогатили збирку Музеја рударства и металургије.
Драги Чучовић (рођен 1953. г. у Грљану код Зајечара), дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1979. године, на одсеку за сликарство, у класи проф. Рајка Николића. Живи у Бору и ради као ликовни педагог. На колонији је био заступљен са три скулптуре: „Пут у Европу“ (бронза, 62х40х40цм), „Одраз раскола“ (огледало, бронза, 40х40х22цм) и „Скулптура у простору са или без графита“ (клирит и бронза, 25х25х65цм).
Чучовић полази од концепције – човек и сви његови проблеми – и то решава на духовит начин. Траг људског отиска остављен на подијуму, форма коцке, а човек унутра; поставља се питање постојања икаквог смисла у свему томе. Исти концепт егзистенцијалног је применио и код друга два дела, само са питањем куда и како даље – сам човек или са неким.
Сава Босиоковић (рођен 1944. г. у Злоту код Бора), дипломирао је на Академији ликовних уметности у Приштини 1982. године, на одсеку за вајарство, у класи проф. Академика Светислава Арсића- Басаре. Живи у Бору и ради као конзерватор−рестауратор у Музеју рударства и металургије, где тренутно обавља и дужност директора. На 23. сазиву сачинио је три скулптуре у бронзи: „Чувар1“ (22х19х9цм), „Чувар 2“ (40х27х13цм) и „Чувар 3“ (36х27х12цм). Босиоковић показује да му није непозната ни анималистичка форма. Кроз вешту игру обликовања, остварио је јаке животне форме, лако препознатљивих слојевитих осећања и порука.
Михајло Герун (родом из Панчева), дипломирао је на Факултету ликовних уметности 1978. године у класи проф. Милоша Бајића, а постдипломске студије за цртеж завршио је 1980 године у класи проф. Драгомира Лубарде. Живи и ради у Земуну. У Бору је на 23. колонији сачинио три скулптуре у бронзи: „Форма 1“ (50х40х30цм), „Форма 2“ (130х24х30цм) и „Увир“ (100х70х40цм).
Герун исказује вештину у стварању ритма, глатке форме богате волуменом и контрастом светлог и тамног. Остварио је визуру која пружа низ асоцијација и лепих узбуђења, ту је све лепо и складно. Показао је да је вајар неисцрпних и универзалних инспирација поднебља у којем живи.
Љубомир Лацковић (рођен 1955. године у Земуну), дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду, у класи проф. Војислава Вујића. Живи и ради у Земуну. Сачинио је три скулптуре у бронзи: „Птица феникс“ (55х59х38цм), „Мравојед“ (39х17х22цм) и „Тигар“ (30х26х18цм). Лацковић је мајстор експресивне форме и то веома лако и вешто остварује. Основа му је анимална форма и волумен. Лако реализује своје замисли и осећања кроз форму оштрих контраста, светло-тамних ефеката и зато му је крајње решење убедљива експресивна садржина.
Весна Милојковић- Петровић (рођена у Нишу), дипломирала је на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи проф. Славољуба Радојчића 1991. године, код кога је завршила и постдипломске студије 1994. године. Живи и ради у Нишу. Она негује класичну људску форму и волумен, што је приказала у три своје скулптуре у бронзи: „Мислилац“ (36х18х17цм), „Дебео сам, па шта“ (37х20х9цм) и „Моћ љубави“ (39х14х8цм), где су посебно надахнуто решени рељефи, вертикална апликација људске форме, која никога не оставља равнодушним – човек који седи, носи у себи и патње и страхове и трагове ове цивилизације.
Власта Филиповић (рођен 1950 године у Великом Трновцу код Врања), дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, на одсеку за вајарство и на истом факултету је завршио и постдипломске студије у класи проф. Јована Кратохвила. Живи и ради у Смедереву. Борска колонија „Бакар“ богатија је за две његове скулптуре у бронзи: „Лажна врата 2“ (14х14х33цм) и „Мушко-женски знак“ (16х16х39цм). Филиповић својим скулптурама решава чисто геометријску форму: вертикална кубична форма, рељефна апликација мешовитих асоцијација.

Дечја недеља, Светски дан детета и Жаркин рођендан – у речи и слици

Весна Јовановић, Драгана Јовановић

Овогодишњи програм Дечје недеље од 1. до 5. октобра у Народној библиотеци Бор био је посвећен Пипи Дугој Чарапи, а реализован је поводом стогодишњице од рођења Астрид Линдгрен. У свету најпознатија као „мајка“ Пипи Дуге Чарапе, шведска ауторка вероватно најпознатије књиге за децу на свету, рођена је на југу Шведске, 14. новембра 1907. године. За њен први роман Пипи Дуга Чарапа заслужна је њена кћи Карин. Објављен је 1945. године.
Мада је написала преко 70 књига за децу, Астрид Лидгрен је најпознатија по својој деветогодишњој јунакињи, пегавој риђокосој девојчи- ци са две дуге плетенице, немарно обученој, која живи сама са својим коњем и мајмуном, господином Нилсоном, те кофером пуним златника и дрветом на коме расте чоколада.
Изузетно посећени и занимљи- ви дани у оквиру Дечје недеље обухватили су децу основношкол- ског узраста. Поред већ тредиционалне цртаонице, програм су чинили и радионица Омладине ЈАЗАС- а из Зајечара, вече посвећено националним културама и обичајима, и „Мала школа фотографије“.
У оквиру Дечје недеље, Народ- на библиотека Бор поклонила је дечјем одељењу борске болнице око 200 књига.
У програмима Дечје недеље учествовало је преко 650 малишана, било као учесници програма или као посетиоци.
У добром расположењу, окру- жена мноштвом посетилаца и пријатеља, маскота Дечјег одељења Народне библиотеке Бор жирафа Жарка је 20. новембра прославила Светски дан детета и свој осми рођендан.
Преко сто малишана са својим наставницима били су посетиоци и учесници програма „Деца деци“. Скечеви, рецитовање, музичке нумере и литерарни радови чинили су једносатни програм прославе Светског дана детета. Овај дан био је и леп повод да се састану библиотекари свих дечјих одељења библиотека чланица Подружнице библиотекара Тимочке крајине. У жељи да боље упознају своје колеге и да заједно планирају будућу сарадњу, библиотекари дечјег одељења Народне библиотеке Бор позвали су у госте своје колеге Љубишу Божиновића из Зајечара, Јелену Брзуловић и Милорада Грбовића из Неготина. Овом сусрету присуствовале су и Бисерка Јаношевић из Злота (огранак Народне библиотеке Бор), Драгица Радетић (председник Подружнице), Јелица Живковић (руководилац Матичне службе у Народној библиотеци Бор), Весна Тешовић (директор Народне библиотеке Бор) и библиотекари Дечјег одељења борске библиотеке Весна Јовановић и Драгана Јовановић. Овим је учињен први корак ка успешној будућој сарадњи библиотекара тимочке подружнице.
Прослава је завршена пригодним програмом у коме су учествовали сви Жаркини пријатељи и Жаркине звездице и тада је Дечје одељење Народне библиотеке Бор поделило и неколико диплома својим највернијим сарадницима.

Међед

Милка Кнежевић-Ивашковић, Београд

посвећено Тимотију Тредвелу, Човеку Гризлију

Кавез је велики, отприлике, двадесетак квадрата. Са три стране, бочних и предње, окружен металним решеткама, а задњом наслоњен на камени зид, он заправо представља ограђен шанац. На горњем, кровном делу – парче неба и делићи покидане завесе од нека- дашње густо испреплитане челичне мреже.
Кавез као кавез – нимало бољи или гори од осталих: бетонска подлога, прљави испуст за воду, удубљење у зиду у које се медвед може делимично угурати за време обилних киша или хладноће. Велика гвоздена алка, налик зарђалом звекиру, набијена у камен на средини кавеза и за њу окачен ланац, који је обмотан око медвеђег врата. Ланац омогућава медведу да кружи шест метара у пречнику, померајући се као казаљка на сату. Он је навикао на то ограничено кружење и одавно – има томе десетак година – схватио да се, одакле год да крене, увек враћа на исто место. Понекад осети неподношљиво, страховито бучање у глави и тада се, трчећи у круг, пропиње увис. Једино светло допире одозго, из комада плаветнила. Медведу то личи на нешто, што је некада, негде, већ видео. Испрва тули, а затим брунда. Може чути лепљиви звук сопствене пљувачке и њуши мирис који луче његове жлезде, подстакнуте необјашњивим осећањем немоћи.
Дубока је тама поред ивица решетака, још дубља иза потпорног зида. Понекад медвед шапом успе да смакне гуштера који скакуће по камену. Повремено му територију наруши дрски пацов у потрази за остацима хране. У последње време, остатака је све више. Плесниви хлеб, убачен у испуст за воду, и помешан са фекалијама, не представља привлачан залогај ни за алавог глодара.
Пре него што је дошао овде, медвед је целу вечност плесао по врелом угљевљу, не чувши никакву другу музику или ритам, осим паничног чекићања свог срца. Сада нема никог, ко би га нагонио на плес. Чувар, који улази у кавез, доноси храну и повремено гунђа, јадајући се на страхоте људског живота, личи му на њега самог. Мирише на труло шумско лишће. Тај мирис је само наговештај већ заборављених мириса дивљине, али је урезан у медведово памћење. Иначе, његов свет сачињен је од мора мириса; ни једно друго чуло није развијено до тог савршенства; ништа није јасније од голицања ваздуха по слузокожи ноздрва… Медвед га осети као електрични импулс, благи удар што цело његово биће учини великим струјним колом; тело му се из- нова пуни невидљивом материјом, која је његов погон, снага и енергија променљивог интензитета.
Иако познаје свог двоногог храниоца, медведа збуњује оно друго, безмирисно биће, које се шуња иза чувара. Хода истим кораком као човек, али мења величину – сад је краће, сад дуже – и, у смирај сунчаног дана пузи по каменом зиду попут џиновског гуштера. Та велика, црна, непозната животиња, прикрада се и мења облике, претећи да ће медведа усисати у своје црнило. Притаји се у неком углу, па ненадано поскочи медведу иза леђа. Час је груби цртеж на камену, час крупна, неухватљива, црна птица. Медвед не зна порекло необичног, хладног ловца. Само осећа да су змијолики обриси и чувар некако повезани.
Овај медвед не воли таму, нити променљивост облика. Покрети дошљака, то неподношљиво тихо пузање, прелетање са зида на бетон и обрнуто, обмањују његово око. Медвед се брани режањем и канџама, и сваки пут под шапама осети само хладноћу и празнину. Радо би шчепао тог наметљивца а тада би га смрвио… раздерао… канџама, зубима… Згњечио телом, прсима, целим бићем.
Каткад се човек − чувар насме- ши, па медвед својим ситним, црвеним очима примети да се на том лицу нешто променило; осмех, додуше, више личи на ожиљак, изрезбарен ножем, али је знак… Знак да ће чувар завући руку у џеп, рећи – Е, међеде, јадо једна! – и извадити ко- цку шећера или бомбону, влажну и натопљену људским знојем, и бацити је медведу.
Животиња не разуме шта двоноги говори, али јој је ритам изговорених речи познат и умирујући. Па ипак, она не воли свог храниоца. Није јој ни до слаткиша, али кад човек жели да она једе, она тако и чини. Паметан је тај мрки медвед, онолико колико то његова сорта допушта. После се прући на бетон, претварајући се да спава и опрезно жмиркајући испод ока, док чувар на брзину и на пристојној удаљености, убацује комаде бајатог хлеба у испуст. Ништавило је стално ту – у једном тренутку птичурина, у другом гмаз. Лепрша му у њушку, завлачи му се под шапе, прождире… а да медвед није прождран. Каткад шапуће. Ружни су то звукови; због њих медведу бучи у глави. Он чуљи ухо, ишчекује неки умирујући глас и, уједно, вреба прилику да зграби непријатеља. Али, не може га се ни отрести, нити зграбити. Црни обрис непрекидно табана за човеком, стремећи да се са њим сједини. Како се медведу чини, чувар је због тога – и ни због чега другог – јачи и већи од њега самог. Застрашујућ. Готово величанствен. Са продуженом, металном руком, која медведа удара где стигне – надмоћан. Човек то чини када хоће да га натера да се повуче у своју рупу на зиду; повремено, чак, из обести или забаве, да засмеје навијаче из публике.
Када чувар оде, нестане и црна мрља. Пратећи његов корак, отпузи са зидова и за собом не остави ниш- та. Чак ни мирис.
Гротескни обриси завирују у медведов животни простор. Њихови прсти свирају по решеткама, лица су им приљубљена уз ивице кавеза. Имају удове као медведи, понекад се крећу као медведи – машу главама, њишу се лево-десно, али воњају другачије. Гледају га стотинама светлуцавих очију, премеравају га, процењују… Те очи личе на звезде, окачене о делић свода изнад шанца. Али, само очи… Све остало медведа подсећа на непријатељско и страно, некад и сад… Нигде да се сакрије од тих наметљивих, испитивачких погледа.
Они нешто очекују од њега. Траже… Не ударају, али ипак делују претећи.
Мисли и закључци не постоје у медвеђој глави – само кратки импулси, који варниче у мозгу попут јалових искри. Почиње да плеше: тежину пребацује с ноге на ногу, покушавајући да прати добовање у грудима. Скакуће док му не досади, или док на њега не падне киша јестивих отпадака. Тада је медвед скоро захвалан и скоро смирен.
Када зацрни небо изнад кавеза, медвед опет види обрисе. Заклањају Месечево лице. Кад нема месечине, они су тек нејасне мрље. Тамно на тамном. Ветар носи поруку право у његове ноздрве и шапуће му ко су, запаво, ти плесачи у мраку: само људи… Само чудовишта на две ноге. Не дају му да спава, вичу, гађају га празним лименкама (које тако пријатно звече кад падну на бетон, али немају никаквог важнијег значаја за медведа), туширају га својом смрдљивом мокраћом… Медведу мириси казују: то су они исти, што су га некада давно терали да плеше, исти који на њега даноноћно мотре, они што су одвели мечку из његовог кавеза… Људи… Ланци… Ланци… Људи. Бљескови сећања попуњавају шупљине медвеђе меморије, језиве давнашње слике смењују се са мирисима скоро одведене женке, без које дом више није исти.
Усправља се на задње шапе и показује се тим сенкама у пуној величини – скоро два метра дугачак и пуних сто педесет килограма тежак. То не чини из љутње, већ како би упозорио уљезе да му не заклањају парче неба и не узурпирају његову територију. Брунда, урла, трчи својом полукружном трасом, покушавајући да, тежином тела, ишчупа алку из камена.
Решеткаста врата, која деле кавез од спољног света, уз шкрипу се отварају. Међеде, еј, међеде, смири се! – чује иза својих леђа глас и ноздрве му се пуне познатим ми- рисима: трулеж лишћа, киселкасти смрад човековог урина, задах зноја и алкохола… Човек је несигуран на ногама, љуља се у ходу, попут рањеног медведа – лево-десно – и нешто мрси себи у браду, млатарајући гвозденом шипком. Љут је, пијан… и ко зна шта све се мота по његовој глави… Али црне мрље нема. Медвед јасно види: двоноги је сам и мален. Мањи него икад. Спор као остарели пацов. Слаб као млади гачац, који се ономад стропоштао са крошње изнад кавеза.
У медведа јурца нека безиме- на сила. Тетиве му се затежу; осећа како мишићи бубре у налету снаге. Пружа шапу и канџама, као кад се поиграва зелембаћем, качи човекову ногу.
Оног тренутка када је испустио шипку и пао на бетон, човека издаје разум. Панталоне му се, исте секунде, натапају мешавином мокраће и измета. Бол у нози не стиже да региструје као бол; то је само ударац – вришти му у мозгу, док руком покушава да обухвати стопало. Под јагодицама прстију осећа крзно, а шаку му обавија топлина медвеђег даха. Све што је остало од његовог живота, осим основних функција, бежи у најзабаченије и најмрачније ћош- кове свести.
Својим чељустима медвед вуче човекову ногу. Иако му недостају очњаци, које су му људи ишчупали док је био младунче, његова вилица без много напора дроби крте кости. Људско биће лако је као перце, погодно да се заврти у круг, и пружа изобиље занимљивих мириса. Може се вући по бетону, бацати као крпена лутка, а клопарање главе, док удара по решеткама, личи медведу на котрљање празне лименке. Цап-цап… тако звуче канџе када се зарију у бутину… Још једно цап-цап, и човеково лице пре- твара се у кашу. Очна јабучица, по- пут крупног и сјајног кликера, цури низ крвави образ. Ноге су му смрскане и клизе по бетону као пипци мртве хоботнице. Али, човек је још жив и покушава, последњим трункама снаге (безгласно, јер му језик виси као комад живинске џигерице) да млатара рукама. Медвед не може одолети тој хрпи меса која се батрга под њим и чини последњи потез: леже целом тежином преко човековог тела, ослушкујући, с чуђењем и, уједно, ликовањем, како под њим пуца крлетка од ребара.
Када је све готово, повлачи се у нишу у зиду. Тамо чека хоће ли се чувар придићи са земље и казнити га ударцима, или, можда, почастити коцком шећера.
Чекајући минутима или сатима, немерљивим људским поимањем времена, пада у сан, у коме сања како плеше на врелом угљевљу.
(Тређа награда на Конкурсу за кратку причу)

Jazz

Давор Радуљ, Кучево

Ходам у ноћи, сакривен иза крагне капута у коју избацујем свој смрдљиви дах. Хладно је и град је покорно мокар вечерас, као овлажено међуножје слушкиње. Облаци се разилазе као чланови банде након мучког убиства, пропуштајући дебели месец на место злочина. Пусто је, поред мене промиче сенка још једног проклетника, застаје, ослушкујем кораке који ме сустижу. Може ватра? Пружам упаљену цигарету и посматрам рошаво лице непознатог, који сужава очи на трен, увлачећи прве димове. Настављамо, свако својом јебеном судбином, можда упућујући једно другом питање које нисмо поставили. У даљини се чује звук сирене, негде се некоме ипак догодила прекретница у животу. Мучна. Увлачим дим у себе, заједно са тешким мислима. Не знам која ме од ове две ствари више убија. Сa друге стране улице блинка розикаста реклама неког ноћног клуба − „Sympathy“. Сажаљење увек долази у розе варијанти. Купи ми нож, рече неко, и убићу те њиме.
Замичем у једну уличицу, уску и мрачну као сви наши унутрашњи тунели. На њеном крају, са десне стране, једина светиљка баца тужну светлост око себе, губаву. Прилазим јој с намером да прођем кроз врата испод ње. Бацам цигарету у барицу и она се гаси шиштећи, као да умире у мукама. Улазим у полупразан бар, погледавши уоколо не бих ли видео неког познатог. Никога. Осим налакћеног бармена и бенда који свира неку мени непознату мелодију. Све је округло унутра, столови, пепељаре и чаше на њима, зидне лампе, ћелава глава пијанисте, сисе које се назиру испод блуза неколицине жена… Седам за шанк са осећајем да ми се живот врти у круг, не живот, већ животи који се непрестано понављају, личећи као идентични близанци. Подижем руку поздрављајући људе из бенда. Климају уморним главама, не прекидајући свирање још једне алузије својих живота. Бармен ми добацује поглед с питањем „уобичајено?“. Климам, гледајући иза његових леђа, у високу чашу са водом, из које извиру љубичице које је неко из ко зна ког разлога донео овде. Гаде ми се, савијене као бабе које сугеришу старост и смрт. Са друге стране шанка седи Хера (коју сви знамо под тим именом), певачица и пророчица, са прекрштеним ногама и једном руком савијеном у лакту, у којој држи цигарету, захваљујући којима и има храпав глас. Сигуран сам да ме је приметила, али то ничим не показује. Светлост јој игра на откривеним коленима, обасјавајући их као неко свето место. Бела, уска хаљина скоро да не мрда на њој, а гола рамена се само назиру испод равне косе која јој покрива пола леђа. Некако одвраћам поглед. Бармен ми доноси чашицу текиле, испијам је, долива ми још једну. Палим цигарету и посматрам људе за столовима, који ћуте и благо се њишу у понуђеном ритму. Један пар се љуби у ћошку, тела им се преплићу као језици које не видим. Песма се завршава, видим Херу како гаси цигарету и намешта хаљину, истовремено избацујући дим из уста. Пар руку тапше док се приближава бини. Нисам сигуран да ли је то због ње, или мелодије која је малочас одсвирана. Наручујем још једну текилу, осећам како ме хвата у загрљај. Песма почиње, клавир, труба и контрабас улећу у благи вртлог и почињу да воде љубав са овим простором, нама који седимо овде, отежалим месецом напољу, мокрим улицама, сенкама. Не одвајам поглед од Хере, њена свилена коса одлази од ње и враћа се, у спором ритму, као љубав о којој пева. „Shoot me in the romance, baby, with your vivid gun…“, понавља рефрен неколико пута, док ја размишљам о двосмислености њених речи, и питам се да ли икад помисли на мене док ово говори. Замишљам како просипам со по њеним сјајним потколеницама, коленима, бутинама… лижући јој кожу пре него испијем још једну чашицу текиле. Сваку ноћ проводим овде, тетурајући се по њеном промуклом гласу, прстима свирача, лелујавом диму цигарета, и понављам слику у глави, слику проливене соли, изнова и изнова.
Да ли помишља на мене док пева овај рефрен, питам се, припаљујући још једну. Знам да ћу и ове ноћи отићи без одговора, говорим свом разливеном одразу у чашици. Још једна симултанка круга. Бенд започиње другу ствар, чвршћу. Њен глас се помаља из воде.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

У мрежи

Тања Милутиновић, Београд

Када је Жана први пут приметила паукове, није показала зловољу. Сујеверно се обрадовала добром предзнаку. „Биће неких пара”, помислила је. А пауци су били сићушни, жути, готово љупки, и нису изгледали нимало застрашујуће. Ипак, када их је пронашла у постељини, Жанин ентузијазам је нагло опао. Гамизали су по кревету, голицали је, спуштали се са длачица њене пунђе, клизили јој низ врат, и милели свуда по кожи. Онда је запазила једног који уопште није био тако мали и најежила се. “Одвратно, мораћу ових дана да пометем све ћошкове по кући”. Питала се, колико ли је година прошло од када је чистила горње површине ормара? Колико дуго није померала кухињске еле- менте? Више није било времена за одлагање.
Али није то урадила “ових дана”. “Ових дана” је поново била претрпана обавезама, вечито у журби, преоптерећена послом. У стан је навраћала само да преспава.
Није само нечистоћа представљала проблем. Ако би уредила један чошак, све ствари које нису имале стално место, само је пребацивала на другу гомилу. Нарамци крпа, новина, свакаквих ситнурија, селили су се са једне на другу фотељу.
Одустала је.
Следећег месеца кренула је изнова. Био је прави час за пролећно чишћење. Корпе за веш су биле пуне ствари још од летовања. Извадила их је и бацила у купатило. Ту су и остале, јер је хитно морала да изађе. Неодложне обавезе поново су искрсле.
Унутра је све остало исто. На столовима нигде није било слободне површине за одлагање. Ћасе са којима је прашина срасла и постала једно, пресипале су се којекаквом бижутеријом, наочарима за сунце, несесерима, марамицама, блокчићима, дугмићима, рачунима, каталозима, таблетама… И књиге, свуда књиге, небачене скрипте, хартије, свеске, кесице и кесе…изгледало је да се те ствари размножавају. “Овде дефинитивно фали још полица” помислила је, пре но што затворила врата за собом.
Сутрадан је са тавана унела ста- ре полице и плакаре. У скученом стану то је био само додатни баласт. Провлачила се између црвоточне дрвенарије, обећавајући себи да ће за викенд све довести у ред. За викенд је помислила да јој треба одмор. А какав је то одмор у онаквом брлогу? Дотерала се и изашла напоље.
Жана је све више времена проводила ван куће. После посла је седела по кафићима, ноћу спавала код дечка, а у свој стан долазила све ређе и ређе.
“Раскрчићу то кад одем на одмор”, убедила је себе. “Све ћу побацати”. А кад је дошао одмор помислила је: “Па нећу га ваљда страћити у овом ђубрету ”, и купила је карту за Алању.
Те ноћи, пред путовање, Жана се увукла у стан испод мердевина допремљених за чишћење таванице. Брзо се свукла и бацила у згужвану постељину.
Успавала се. Била је близу да закасни на авион. Успаничено је трескала по стану. Кофером је оборила климаву полицу. Нигде није могла да нађе другу чарапу, патике, новчаник… У журби је ударила челом о врата плакара, два мала прста на нози закуцала о нешто болно-тврдо на поду, а лакат жестоко одаламила о неку искрслу ивицу.
„Не могу да верујем“, нервирала се, „ове ствари су се уротиле против мене! Када се вратим са одмора све ћу избацити!“
Зграбила је кофер и излетела из стана. Али, била је нагло заустављена већ на излазу. Марама око њеног врата закачила се, вероватно за мердевине, а врата су се бучно залупила као да их је неко ногом гурнуо. Затим се зачуо тресак налик лавини. Жана није успела ни да се окрене. Марама ју је одједном повукла уназад, и закуцала за врата. Предмет за који је запела, свом силином је затегнуо тканину док је падао. За- тим је нешто громко треснуло о врата. Била су блокирана. Жана је гурала лактом браву, али се брава није померала.
„Ово је апсурдно“, мислила је „само да се извучем одавде па ћу све…“. Руком није могла да ослободи врат упетљане мараме, и још више се разбеснела: „Нећу ваљда морати да зовем комшилук да ме ослобађа… која сам будала…“
Руку је гурнула у торбу да узме мобилни, али га је у журби оставила на пуњењу. Одједном, да ли због панике, или те кнедле у грлу, осетила је да је марама затеже. Почела је да претура по торби присећајући се да је имала грицкалицу са ножићем, нешто чиме ће разрезати тканину… али је грозничава рука захватала само папирне марамице, хартије, небачене рачуне… Торба је испала и просула се по ходнику.
„Зар нико не чује ову буку?“, узрујала се. Можда треба да почне да запомаже, па нека после комшије збијају шалу на њен рачун. Спремила се да завришти из петних жила.
Унутра, са друге стране, владао је мук после урушавања. Питала се, да ли је то што је закачило мараму наишло на неки ослонац у паду, и да ли ће се још померати? Замрзла се. Учинило јој се да
неко изнутра полагано, једва осетно, све више затеже омчу око њеног врата.
(Прва награда на Конкурсу за необјављену кратку причу)

Тања Милутиновић,

Тања Милутиновић (1968), аутор првонаграђене приче на овогодишњем Конкурсу за необјављену кратку причу Народне библиотеке Бор, добитник је и других награда за књижевност: – прва награда из области кратке прозне форме на Светосавском књижевном конкурсу у Књажевцу 2007; – друга награда за поезију, на конкурсу „Раде Томић“ 2007; – најужи избор за „Златну струну“ 2007, „Смедеревска песничка јесен“; – ужи избор за поезију „Шумадијске метафоре“ 2007; – ужи избор за кратку причу фестивала „Шумадијске метафоре“ 2006; – ужи избор за најбољи циклус песама „Сцене Црњански“ 2006; Заступљена је у збирци Најкраће приче 2005 („Алма“), у зборнику са конкурса „Алме“ и „Беографита“ 2006, у зборницима Најкраће приче 2006, Једностраничне приче, итд. Сарадник је у књижевним часописима Градина, Поља, Златна греда, Балкански књижевни гласник, Трећи трг, Липар, Акт, Сент, Ирин Пирин (из Бугарске), са електронским часописима: Helly Cherry, на сајтовима “Мрежа креативних људи“, „Кишобран“, ATC (Anti trafficking center) читаоницом и др. Тања Милутиновић је професор српског језика и књижевности. Живи и ради у Београду.

Разговор са књижевником Давидом Албахаријем

Виолета Стојменовић

Књижевност као равнотежа између изрецивог и неизрецивог

В. С: Као писац који пишући промишља и смисао самог чина писања често покушавате да одредите шта је писање. Између осталог, кажете и да је писање покушај да се заборави, иако је готово сваки ваш роман објективизација неког опсесивног сећања приповедача. Затим, говорите о писању као о учењу, непрестаном маскенбалу, оном што разликује, итд. Да ли то значи да писање за Вас има катарзичну функцију и да ли једно од мерила довршености текста може бити и степен субјективног преображаја који током његовог писања писац преживљава?
Д. А: Писање је за мене само на чин да нешто ново сазнам о себи. У том смислу, мој текст се тачно као што кажете – завршава онда када се нова спознаја у потпуности уобличи. То, наравно, не значи да је свака моја прича одраз неке спознаје која обликује мој живот. Постоји, уосталом, и неки занатски, професионалан ниво личности који може да функционише сам за себе, заснивајући се на понављању или разради увида стеченог у неком од ранијих текстова, праћених стицањем нових спознаја или преображаја.
В. С: На неколико места парафразирате стих из Јејтсовог „Другог доласка“: центар не држи… Да ли рачунате са апокалиптичним сликама које алузије на ту песму имплицирају? Да ли тиме указујете на апокалиптичне страхове као један од типичних модерних феномена или на јеврејски месијанизам који културно наслеђе већине Ваших приповедача подразумева?
Д. А: Јејтсова песма „Други до лазак“ је једна од песама које су пресудно утицале на мене (као и Елиотова „Љубавна песма Џ. Алфреда Пруфрока“) и делови те песме често искрсавају у мојој прози. Притом рачунам, пре свега, на призивање апокалиптичних слика, али и на осећања нелагодности и страха изазвана самим чином промене, било какве промене. Понекад, међутим, цитат у мојој прози нема никакву посебну улогу, односно, има једну једноставну улогу – да подсети читаоца да се налази у фикционалном свету, у свету књижевности који има своје законитости, те да се права стварност налази негде другде. (Наравно, то читаоца не спречава да одабере стварност књижев- ности као праву стварност, али то је онда већ његов лични избор за који је сам одговоран.)
В. С: У структури Ваше прозе долази до сталних скретања, гомилања фрагментарних слика, описа чије присуство сведочи о привржености детаљу колико и о приповедачевој педантерији. Дакле, ни у поетичком смисли Ви не остајете при „слабом“ центру. Шта је онда «архимедовска тачка» приче, и да ли је она уопште потребна? Могу ли сумња, неизвесност, колебања бити једина кохезиона сила приповедања?
Д. А: Верујем да могу, односно, све што сам до сада написао настало је из сумње у могућност приповедања. С друге стране, схватам да то никога ни на шта не обавезује, односно, да је сваком читаоцу или тумачу мог дела допуштено да створи своју теорију о изворима моје прозе. У извесном смислу, моја проза представља скуп покушаја да се побегне од било каквог теоријског уопштавања, иако се од тога, заправо, не може побећи. Не може се, у ствари, побећи од понављања, најчешће ненамерних, али зато контролисаних механизмима подсвести, тако да те „ненамерне репризе“ постају главне одреднице ствара- лачких намера аутора.
В. С: У Вашој прози «смисао краја» није разрешење или синтеза. Да ли су тематизовање контекста приповедања и метатекстуални упади у наративан ток средство «спасавања» приче која је изгубила своју унутрашњу логику, која, као што каже отац у „Шетњама поред реке…” нема више оног збивања… скривених путања које воде до разрешења? Или су средство релативизације и депатетизације приче, света који она језиком изграђује и субјекта приповедања?
Д. А: Да покушам овако да одго ворим: писање видим као својеврсно разарање приче, као изневеравање читаочевих (па и пишчевих) очекивања. С друге стране, волим тајновитост класичне кратке приче, у којој се једино бринуло о самој причи а не о механизмима њеног настанка, сврсисходности њеног смисла. Могло би се рећи да, на неки начин, у исто време уништавам и обнављам своју причу, неодлучан између та два поступка. Прича, наравно, не може никада да изгуби своју унутрашњу логику, јер чак и одсуство те логике постаје њена нова логика. Шта год урадите са причом, колико год је вртели и превртали, она се, као мачка, увек дочека на ноге.
В. С: О себи говорите као о постмодернисти. Шта Вас је превасходно привукло постмодернистичким поступцима – могућност поигравања са онтолошким статусом текста, као и са конвенцијама жанра и књижевности уопште, формално-језички експерименти, инсистирање на артифицијелности, аутореференцијалност, интертекстуалност, или нешто сасвим друго?
Д. А: Постоје многе дефиниције постмодернизма, али за мене је главна она која постмодернизам види као својеврсну књижевну игру у којој је, да тако кажем, све допуштено. Постмодерниста не реагује непосредно на свет, већ на визије света које су већ створене, уписане у безбројним томовима светске књижевности. Стварност и цитат су равноправни; стварни свет и измаштани свет могу увек да заме- не места; „ја“ и „ти“ потичу из истог извора; писац може данас да буде постмодерниста а сутра аутор тзв. стварносне прозе. Укратко, одабрао сам постмодернизам због слободе коју пружа писцу.
В. С: У већини Ваших романа ситуација приповедача таква је да се њихово постојање чини немогућим или фантастичним – приповедач уништава свој текст, нпр. Да ли је онда текст производ неког фантомског свеприсуства Вас као аутора? Шта читалац заиста чита?
Д. А: Понекад помишљам да сам само забележивач, писар који записује оно што му неки глас однекле саопштава, јер ми је некада доиста нејасно како су се неке ствари нашле у мојој прози. Можда то подстиче моје приповедаче да уништавају своје текстове, односно, да читаоцима нуде књиге које, у ствари, не постоје. Оно што читалац ипак прочита јесте само опис или покушај приповедања, дневник слушања поменутог гласа.
В. С: У Вашим причама и романима поред честих приповедачевих ламента о немоћи речи да досегну стварност и искуство, да се заиста кроз њих и њима искажу, повремено се јављају и реплике које показују да неки Ваши ликови – мајка, пре свих – заступају уврење да постоји живот с ону страну говора и језика уопште, нешто што се ни на који начин не може и не треба да артикулише. Колико је, у том случају, посао писаца сизифовски? Мислите ли да је књижевност могућа само зато што је њена улога немогућа – да, балансирајући на самој граници говора и тишине, говори неизрециво?
Д. А: Књижевност у сваком случају мора да тражи равнотежу између изрецивог и неизрецивог, али то вероватно раде све уметности, свака на свој начин. Књижевност настаје у језику, а језик је само један део нашег света, па тако и књижевност може да прикаже само тај, језиком дефинисан део света. Њен циљ је, међутим, да на тај начин у нама подстакне отварање пролаза ка стицању нових увида, односно, у подручје у које језик нема приступ.
В. С: Параноја као реакција на изненадан упад неке паралелне стварности у свет приповедача присутна је у неколико Ваших дела. Да ли су параноја, и, њој по вери у свеопшту повезаност сродан мистицизам у ствари облици ескапизма и бега од актуелних начина постојања света? Да ли су засновани на фантазмама, имајући у виду исказе из „Мрака” и „Пијавица” да човек може да живи са свешћу да је ухваћен у мрежу чија му структура измиче, али не и са апсурдом који све третира као случај и ни у чему не види повезаност, или су им узроци релни? Да ли је тема параноје условила коришћење и пародирање конвенција трилера, или је и она део поигравања са жанром?
Д. А: Параноја свакако може да буде облик ескапизма, али исто тако, до неког нивоа, може да буде сасвим нормална. Уосталом, живимо у свету у којем је све на неки начин повезано. Природа као еколошки систем у којем је све повезано јесте, заправо, облик „здраве“ параноје, као што је осећање да друштво функционише на сличан начин, тј. у међусобној повезаности свих друштвених елемената и структура. Наравно, прича почиње онда када се пређе граница „нормалности“, односно, када се појаве различита тумачења „нормалне параноје“. У поменутим романима она има обе улоге које помињете, тј. део је поигравања са жанром, али је у исто време главна тема.
В. С: Пишете романе у једном пасусу: хипнотичка бујуца речи и бројних реченица које делују као да се никада неће завршити одају приповедача опседнутог совственим говором и (не)могућношћу његовог исцрпљивања, као да се не усуђује да се заустави и предахне. Да ли је ћутање искушење или благодет?
Д. А: Ћутање је благодет – говор је искушење.

Дело – савременик једне епохе

Ана Јанковић

(Дејан Вукићевић, Дело : 1955−1992: библиографија, Институт за књижевност и уметност/ Народна библиотека Србије, Београд; Матица Српска, Нови Сад, 2007)

У оквиру тада моћног Нолита, издавачког џина сада већ, како се чини, далеке социјалистичке епохе, исто тако давне 1955. године изашао је први број Дела, часописа коме је у поднаслову писало Књижевни месечни часопис са повременим изменама од ове почетне замисли, па преко часописа за теорију, критику и поезију, па чак и часописа за теорију, културу и политику, све до коначног одређења Часопис за теорију, критику, поезију и нове идеје – зависно од промене концепције, која је углавном резултирала изменама у самом уредништву.
Дело је био један од водећих књижевних часописа у то време. Није било једноставно објавити чланак у Делу, као што тада није било једноставно објавити књигу у Нолиту. Велика имена српске књижевности уређују Дело: Антоније Исаковић (1955−1960), Оскар Давичо (1961), Мухарем Первић (1961−1980), Јовица Аћин (1980−1987) и Слободан Благојевић (1987−1992), а од бројних аутора чланака најпре треба поменути Васка Попу, Добрицу Ћосића, Душана Матића, Марка Ристића, Растка Петровића (његов роман Дан шести у целости је објављен на страницама овог часописа), Матију Бећковића, Бранка Миљковића, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Добрицу Ерића, Светлану Велмар-Јанковић, Петра Џаџића, Живојина Павловића, Миодрага Булатовића, Слободана Селенића. Импозантна је листа сарадника. Немерљив је значај обрађених тема из готово свих области културе и уметности. Књижевне и филозофске полемике које су вођене на страницама овог часописа обележиле су дух једног времена, једну епоху са чијим се нестајањем угасио и један од најутицајних часописа на тлу бивше Југославије.
Недавно је, након више од пе- десет година од појављивања првог броја, након исцрпног и дуготрајног истраживачког рада, штампана опсежна библиографија чланака часописа Дело, коју је пуних осам година радио мр Дејан Вукићевић. Библиографија је штампана као 16. књига у Серији Историја српске књижевне периодике Матице српске и Института за књижевност и уметност (уредници др Мато Пижурица, др Весна Матовић и Саша Илић).
Иако је ово још једна добра при- лика да се истакне значај сваке библиографије као камена – темељца сваког иоле озбиљног истраживачког рада, рад Дејана Вукићевића надраста саму дефиницију појма библиографије и у својој суштини представља нешто много више од тога. Оно што је Дејан Вукићевић урадио, није само библиографија која ће и те како бити од користи свим потоњим проучаваоцима Дела, већ и читаве епохе коју је овај часопис представљао и обележио.
Ова обимна књига састоји се од 4 поглавља.
У првом, дата је уводна студија, хронолошки преглед најважнијих момената који су пратили излажење Дела. Основни подаци о тиражу, ритму излажења, поднасловима, рубрикама (па чак и зачецима рубрика, тј. тзв. рубрикама кратког даха, које су биле најављене, а појавиле се само једном), тематским бројевима, преводној књижевности објављиваној на страницама Дела, те рецепцији Дела у ондашњој штампи, илустрацијама, досадашњим библиографијама, уредницима и сарадницима. Значајно место дато је првом броју Дела и највећим именима наше послератне књижевности и културе уопште, која су потписала овај број (уредници Александар Вучо, Оскар Давичо, Антоније Исаковић, Петар Џаџић и аутори Васко Попа, Добрица Ћосић, Душан Матић, Марко Ристић, Бора Ћосић, Растко Петровић – чији роман Дан шести бива објављиван у деловима почев од првог броја Дела – и други). Највише простора у Уводу посвећено је полемичким текстовима објављеним у Делу, и једном од највећих сукоба у оно време – модерниста са једне и реалиста са друге стране, у који су се, осим књижевника, укључили и критичари и теоретичари из других области. Занимљив сам по себи, овај текст доприноси сазнавању укупне књижевне, уметничке, па и друштвене атмосфере у којој је настајало Дело. Осим хронологије самог часописа, ово поглавље богато је опсежним фуснотама, које само доказују велико знање о предмету којег истражује, стрпљење са којим је то знање прикупљано и систематизовано, као и истраживачку вештину и упорност аутора ове библиографије. Као изворе информација, аутор библиографије наводи, у првом реду, саме примерке часописа, те бројне штампане, нештампане и живе изворе, као и интернет.
Друго и најобимније поглавље књиге је сâма библиографија чланака објављених у часопису Дело. Ова библиографија је урађена по ISBD(cp) стандарду – Међународном стандардном библиографском опису (саставних делова). Дакле, библиографија је, према обухвату грађе – исцрпна, јер су обрађени сви чланци објављени у Делу, укључујући и белешке на корицама, па чак и белешке са називом Errata, јер је аутор с правом претпоставио да чак и такве белешке у себи садрже извесну количину информација. С обзиром на врсту обухваћених публикација, то је библиографија саставних делова публикација (аналитичка). По облику библиографија је самостална, а према врсти извора примарна, рађена са примерком у руци (de visu), што даје висок степен поузданости, а самим тим и вредности ове библиографије. По хронолошком критеријуму је ретроспективна (јер доноси податке о часопису који је излазио у једном временском периоду и чије је излажење престало), по начину распореда библиографских јединица је стручна, јер их разврстава по систему Универзалне децималне класификације. По карактеру описа је анотирана и дескриптивна.
Садржи 7714 анотираних библиографских јединица, поређаних по азбучном реду презимена аутора или наслова чланака, а у оквиру одређене стручне групе. Анотираних, јер нуде у напоменама, по речима самог аутора, најосновније податке за лоцирање, а комплетни подаци се налазе у посебном поглављу, на крају библиографије, у „Литератури о Делу“. Одреднице и напомене су штампане ћирилицом, одреднице у инверзији (презиме, па име), са графички истакнутом редалицом, а главни библиографски опис је латиничан, јер је и часопис Дело штампан латиницом. Свака библиографска јединица садржи наслов (и поднаслов, ако га има) чланка, име и презиме аутора, преводиоца, те посебан одговарајући блок Напомене уз текст у коме је назначено да чланак садржи фусноте или напомене са додатним информацијама или библиографским подацима; у пољу напомена сваке библиографске јединице дати су следећи подаци о чланку: годиште, број књиге, број свеске, месец и година издавања (у загради) и редни број страна на којима је прилог објављен. Испод неких библиографских јединица налазе се УДК бројеви који су сложенији од броја групе у којој се налазе. Аутор је прибегао овом решењу не би ли избегао да више стручних група има само једну библиографску јединицу.
На пример:
81’37 СЕМАНТИКА
ПЕТРОВИЋ, Нада
2129. Jezik i značenje / Nada Petrović. – Приказ: Освалд Дикро, Цветан Тодоров,
Енциклопедијски речник наука о језику, Париз, 1972. – Напомене уз текст.
81’374 ЛЕКСИКОГРАФИЈА. РЕЧНИЦИ
Или:
75 СЛИКАРСТВО 1744. — „Zenit“, Ljubomir Micić i Vasilije Kandinski / Zoran Markuš. – Напомене уз текст.
У: Год. 19, књ. 19, бр. 6 (јун 1973), стр. 733−736.
75(050) СЛИКАРСТВО (ЧАСО- ПИСИ)
Између другог и трећег поглавља, дате су скениране наслов не стране првог и последњег броја Дела, те првог броја Савременика, затим неколико насловних страна неких тематских бројева Дела (Нова хиспаноамеричка књижевност, Антологија Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија, Езотерија, Утопија, Постмодерна аура), поруџбеница за Дело, први оглас за претплату на Дело, те неколико насловница цензурисаних бројева, од којих се, на једној, јасно види наслов чланка „Друштвена криза и марксисти- ка критика“ Милорада Вучелића, а на другој, цензурисаној, тог чланка нема.
Треће поглавље чине регистри, као неопходна помоћна пратећа апаратура, и то регистар аутора, преводилаца, неразрешених иницијала, аутора ликовних прилога, предметни регистар и регистар уредника и секретара. Аутор библиографије је отишао и корак даље и у првом поглављу књиге, Уводу, када је говорио о сарадницима, побројао је најзначајније сараднике по броју прилога објављених у Делу и то по врсти прилога. Занимљиво је да су поезију највише објављивали Матија Бећковић. Алек Вукадиновић, Александар Вучо, Оскар Давичо, Милован Данојлић, Добрица Ерић и др, прозу Драган Бабић, Миодраг Булатовић, Александар Вучо, Мирко Ковач, Антоније Исаковић и др; есејистиком су се највише бави- ли Јовица Аћин, Оскар Давичо, Радомир Константиновић, Мирослав Егерић, итд.
Четврто поглавље књиге садржи прилоге. У Прилогу бр. 1 побројани су бројеви часописа по годинама излажења. Ту се види колико је бројева изашло током године, а и то када је часопис изашао као двоброј, троброј, па и четвороброј. Тако је прве, 1955. године изашло 8 бројева и 1 двоброј (6−7), дакле укупно десет бројева. А последње, 1992. годи- не, часопис је изашао само три пута годишње, и то два пута као двоброј и једном као четвороброј (дакле, укупно 8 бројева). Из овог прилога, може се видети да су уредници Дела углавном успевали да изнедре 12 бројева годишње (осим прве и последње године). У Прилогу бр. 2 побројане су београдске штампарије у којима се штампало Дело (БИГЗ, Војно штампарско предузеће, Глас, Култура, Просвета, „Слободан Јо- вић“, „Србија“). У неколико случајева, штампарија није наведена. У Прилогу бр. 3 табеларно су приказане рубрике часописа и учесталост појављивања појединих рубрика. У табели се види и ко је, колико пута, уредио коју рубрику. У прилогу бр. 4 наведени су по годинама тематски блокови и тематски бројеви, као и уредници, а у Прилогу бр. 5 дата је панорама свих полемика објављених у Делу. Прилог бр. 6 је изузетно занимљив. Ту су приложени одговори уредника на анкету о Делу. Анкету је Дејан Вукићевић замислио тако што је употребио нека од питања из Упитника Драгише Витошевића и Ђорђија Вуковића из публикације Српска књижевна пе- риодика : 1768–1941 : попис и други прилози, у оквиру пројекта Института за књижевност Историја српске књижевне периодике и требало је да на та питања у анкети одговоре дају главни и одговорни уредници. Аутор анкете се на самом почетку суочио са непремостивом препреком: већина уредника или оних који су били најистакнутији у стварању Дела, нису више били живи, а неки се, једноставно, нису одазивали позивима да учествују у анкети (Сло- бодан Благојевић). Из добијених одговора се може много сазнати о покретању самог часописа, уређивачкој политици, сарадњи чланова уредништва у часопису, о односу Дела према другим часописима и листовима, и уопште једна укупна друштвено-политичка и културна атмосфера која је пратила излажење Дела током година. Занимљиви у том смислу су одговори двојице уредника Мухарема Первића и Милосава Мирковића на питање да ли је у Делу било цензуре и да ли постоје подаци о томе. Ова двојица дали су у потпуности супротстављене одговоре. М. Первић је рекао да у Делу није било цензуре, док је М. Мирковић одговорио да ју је било, и то редовно, да је Дело често било на тапету разних идеолошких комисија; неколико пута било је забрањивано и повлачено из продаје.

На самом крају књиге Дело : (1955−1992) : библиографија, побројана је коришћена литература која заинтересованог читаоца може упутити у дубље истраживање, уколико је оно уопште и потребно као такво, јер је књига Дејана Вукићевића једно и више него широко и темељно познавање свих датих историјских и књижевно-теоријских, културних, па и политичких прилика у којима је излазило Дело. Иако изузетно обимна (857 страна), захтевна за читање, она је и написана и осмишљена да буде лепа и читка, прегледна и јасна.
И наше време изнедрило је једног врсног библиографа, вредног, упорног, доследног и одговорног, баш онаквог какав и треба да буде свако ко се лати посла на изучавању и писању библиографије. То су препознали и увидели значај његовог замашног дела и колеге из Библиотекарског друштва Србије, и 14. децембра, на 60. годишњицу од оснивања друштва, доделили Дејану Вукићевићу награду „Стојан Новаковић“ за 2007. годину за „објављено дело на српском језику из области библиотечкоинформационе делатности које представља допринос библиотекарству“.
Рад на библиографији Дела Дејан Вукићевић је започео у пролеће 1999. године, да би је, као магистарску тезу, одбранио 2004. године на Филолошком факултету у Београду. Било је потребно још три године да би овај магистарски рад могао бити објављен у облику и обиму ове изванредне књиге, која је више од библиографије, а не мање од сведочанства о једној епохи.

Белешка о аутору

Дејан Вукићевић (Краљево, 1965) дипломирао је на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности и магистрирао на Катедри за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду. Радио је на персоналним библиографијама Бранислава Петровића, Алека Вукадиновића, Борислава Радовића, Миодрага М. Пешића, Борислава Пекића, Данила Киша, Симона Симоновића, Младена Маркова, Матије Бећковића, Драгана Лакићевића, Борисава Станковића, Јована Јовановића Змаја, Алексе Шантића, Воје Чолановића, Десимира Благојевића, Владана Деснице, Јована Стерије Поповића, Виде Огњеновић, Николаја Тимченка. Објавио је Библиографију прилога у краље- вачкој књижевној периодици (Књ. 1 Освит−Октобар−Слово, 2000; Књ. 2 Повеља 1971−2000, 2001); Библиографију Матије Бећковића и Библиографију Драгана Лакићевића (Дерета, 2006). Управо припрема библиографију Николаја Тимченка. Дејан Вукићевић ради у Народној библиотеци Србије и управља Фондом старе, ретке и минијатурне књиге у овој установи.

Активности IFLA на развоју библиотека за децу и пропаганди читања

Мр Славица Јанковић, Медицинска школа „Надежда Петровић“, Београд

IFLA је невладина и независна међународна федерација библиотечких удружења и институција, која окупља око 1600 чланова из 145 земаља. IFLA представља отво- рени форум за размену идеја, подстицање заједничких пројеката и истраживања на свим пољима библиотечкоинформационе делатности. Највиши форум IFLA-е је Генерална скупштина коју чине делегати, представници свих чланова. Делегати Генералне скупштине предлажу и бирају председника IFLA- е, чланове Извршног одбора и руководиоце стручних секција и округлих столова. Сви пројекти IFLA- е реализују се кроз пет основних програма и осам одељења са 32 секције и 12 округлих столова. IFLA- ино одељење под називом „Јавне библиотеке“ има најзначајнију улогу у одређивању циљева и функција савремених јавних народних библиотека. Ово одељење се састоји од шест секција: јавне народне библиотеке, библиотеке за хендикепиране особе, дечије библиотеке, школске библиотеке, библиотеке за слепе и библиотечке услуге за мултикултуралну популацију и четири округла стола који се баве проблематиком документационих центара за дечију литературу, националних центара за библиотечке услуге, покретних библиотека и библиотека у великим градским центрима.
Јавне библиотеке обављају своју делатност према националним и међународним стандардима којим се утврђују врсте послова и активности. Најутицајнији и најзначајнији су IFLA-ини Стандарди за јавне библиотеке који су први пут публиковани 1973. године, а допуњени 1977. године. Важно је нагласити да је IFLA преиспитујући актуелност поменутих стандарда закључила да су заједнички нормативи превазиђени у савременом окружењу услед великих разлика између развијенијих земаља, земаља у транзицији и неразвијених земаља. Стога IFLA 1986. године објављује Смернице за јавне библиотеке¹ чију основу чине препоруке – шта треба урадити и са којим стручним и друштвеним циљевима. Насупрот правилима, IFLA је истакла искуства развијених библиотечких система у оквиру којих свака јавна библиотека може деловати у складу са својим особеностима, и информационим, културним, образовним и рекреативним потребама својих грађана, а у складу са потребама глобалне заједнице и новим захтевима информатичког доба.
Одговарајући на нове изазове савременог друштва, IFLA је основала Секцију библиотека за децу и омладину. Циљ Секције је да пружа помоћ јавним библиотекама приликом увођења услуга за децу.
У стратешком плану за 2004/2005. годину, као своје професионалне приоритете Секција истиче: побољшање улоге библиотеке у друштву, развој библиотекарске професије и промоцију стандарда, упутстава и најбољих примера у пракси. У оквиру својих активности, Секција је предвидела следеће задатке:
1. Објављивање Упутства за де- чије библиотеке, промоцију и презентацију истих као и превођење на шпански, немачки и руски;
2. Подстицање развоја међународне информатичке мреже и укључивање особља и корисника у њену активну примену;
3. Припрема локалних и регионалних сусрета, припрема Конференције у Буенос Ајресу 2004. године;
4. Отварање Форума за дискусије о различитим темама;
5. Номинација за најбоље ауторе и илустраторе дечијих књига, читалачки пројекат или особу која је допринела промоцији читања међу децом;
6. Ширење информација о деловању;
7. Осавременити веб страницу и отворити простор за презентацију најбољих примера из праксе земаља чланица Секције;
8. Публиковати две теме годишње у часопису SCL Newsletter;
9. Сарадња са Међународном читалачком асоцијацијом (International Reading Association) и Међународним одбором за књиге за младе (International Board on Books for Young people) и промоција Међународне дечије дигиталне библиотеке (International Children‘s Digital Library) и
10. Заједнички рад са школским библиотекама и Истраживачким центром Секције на припреми конференција у чијем ће програму бити обухваћене следеће теме: образовање и библиотеке, читање и библиотеке, промоција читања, образовна литература, развој читалач- ког материјала, литература на страним језицима, читалачки материјал на матерњем језику, извештаји о релевантним истраживањима и значајнији пројекти.
Имајући у виду различите финансијске и организационе капацитете библиотека у околностима великих економских и културних разлика богатих и сиромашних земаља, Стални одбор Секције библиотека за децу и омладину дефинисао је Упутства за дечије библиоте- ке (Guiddlines for Children‘s Libraries Services)². Упутства су усклађена са следећим публикацијама: IFLA- иним и UNESCO Манифестом за народне библиотеке; Упутствима за народне библиотеке; IFLA-иним и UNESCO-вим упутствима за развој служби и услуга и Упутствима за библиотекарске услуге за младе.
Сврха „Упутстава за дечије библиотеке“ је да помогне народним библиотекама у различитим земљама света да уведу висококвалитетне услуге за децу. У изради Упутстава се уважила вишеструка могућност комуникацијских достигнућа, али и све већа информацијска и културолошка разноликост новог доба која је унапредила развој библиотека за децу, али и библиотека уопште. Публикација је намењена библиотекарима, библиотечкој администрацији и онима који доносе одлуке везане за рад библиотека, студентима и професорима библиотекарства и информатике.
Први део Упутства односи се на објашњавање основних задатака дечије библиотеке са посебним нагласком да у вишејезичким земљама треба обезбедити књиге и аудиовизуелну грађу за децу на њиховом језику. други део је опширни и темељни приказ следећих тема: задовољавање потреба деце, циљне групе, циљеви, финансирање, грађа, критеријуми за избор грађе, простор, услуге, сарадња са другим установама, слика дечије библиотеке у јавности, библиотечко особље, руковођење и вредновање. Трећи део указује и апелује на потребу свих да се укључе у рад Секције, пруже одговарајућу помоћ и дају нове информације.
Као основни задаци дечје биб- лиотеке истичу се:
Осигуравањем широког избора грађе и активности, народне библиотеке пружају деци могућност да осете радост читања и узбуђење откривања знања и дела маште. Децу и родитеље треба подучавати како да што боље искористе могућности које им пружа библиотека као и да развију вештине коришћења штампане и електронске грађе;
Народне библиотеке имају посебну одговорност у подршци учења читања и активности везане за библиотечке службе и изворе;
Децу треба охрабривати да се користе библиотеком од малих ногу, јер то повећава вероватност да ће и остати корисници библиотеке;
У вишејезичним библиотекама треба осигурати књиге и аудиовизуелну грађу за децу на њиховом матерњем језику.
Упутство за дечје библиотеке истиче да дечја библиотека мора да задовољи потребе деце у складу са Конвенцијом о правима детета Уједињених нација која наглашава право сваког детета да у потпуности развије своје потенцијале и оствари право на слободан и бесплатан приступ информацијама, грађи и програмима, под једнаким условима за све, без обзира на пол, расу, верску, националну и културну припадност, језик, социјални статус, умне и физичке способности и вештине. Иако на дете утичу многи глобални чиниоци, акценат је стављен на локалну заједницу, јер се одрастање детета одвија у локалној средини.
Према Упутствима из 2003. го- дине, дечије библиотеке имају следеће циљеве:
Сваком детету осигурати право на информацију, функционалну, визуелну, дигиталну и медијску писменост, културни развој, развој вештина и навика читања, доживотно учење и креативне програме у слободно време;
Сваком детету омогућити слободан приступ изворима и медијима;
Организовати различите активности за децу, родитеље, васпитаче и учитеље;
Омогућити породицама учество- вање у животу заједнице;
Оснажити децу и заговарати њихову слободу и сигурност;
Охрабривати децу да постану са- мопоуздани и способни људи;
Залагати се за мир у свету.
Дечије библиотеке су индивиду ално или групно намењене различитим корисничким групама. До сада су препознате следеће групе: дојенчад и мала деца, деца предшколског узраста, деца школског узраста до тринаесте године, деца са посебним потребама, родитељи и други чланови породице, васпитачи и учитељи и одрасле особе које раде са децом, књигама и медијима.
Стога дечије библиотеке тре- ба да поседују различиту развојно примерену грађу у свим форматима: штампана грађа (касете, дигитални видео дискови, компакт дискови); играчке, едукативне игре, рачунаре, софтвере и приступ интернету. При избору грађе морају се поштовати критеријуми који обезбеђују висок квалитет грађе, грађа мора бити примерена узрасту корисника, мора бити савремена, одраз разноликих вредности и мишљења, одраз културе локалне заједнице, али и увод у глобалну заједницу. Приликом формирања збирке и услуга библиотекари морају одабрати грађу у складу са постављеним циљевима и потребама препознатих циљних група, а у складу са следећим критеријуми- ма: висок квалитет грађе, савременост, прилагођеност узрасту, одраз разноликих вредности и мишљења, одраз културе локалне заједнице и увод у глобалну заједницу.
Упутства за дечије библиотеке сугеришу уређење ентеријера са којим се дете може идентификовати. Да би библиотека била привлачно и узбудљиво место за кориснике, она мора поседовати простор који се лако препознаје и разликује се од осталих делова библиотеке (посебно је уређен, намештен, окречен).
Услуге за децу треба једнако третирати као и услуге за одрасле, сматрају чланови Сталног одбора Секције библиотеке за децу и младе. Оне морају задовољити информацијске и културне потребе, као и потребе за разонодом и забавом што подразумева: издавање различите грађе, пружање информација и референсних услуга, помоћ деци да одаберу грађу, активно учешће деце у бирању грађе и развоју библиотечких услуга, организовање обуке за стицање вештина неопходних за сналажење у библиотеци и информацијско описмењавање, мотивација за читање, организовање креативних програма и причање прича, едукација родитеља, васпитача и учитеља, обезбеђивање референсне литературе и образовање за васпитаче, учитеље и библиотекаре, сарадња са организацијама и установама у заједници (задовољити потребу за књигом локалних установа кроз истраживање информационих и културних потреба локалне заједнице; школе, амбуланте, дечији вртићи као партнери у активностима популарисања читања међу децом, родитељима и особама које се професионално баве децом).
У Упутствима за дечије библиотеке се уводи појам менаџера у библиотеци као вештог руководиоца који користи неопходна маркетиншка средства и услуге дечијих библиотека, континуирано развија и промовише у локалној и широј заједници. Неопходно је дечије библиотеке представити и у јавности имајући у виду чињеницу да је борба за дететово време и пажњу све већа. У јавности се стално мора истицати да су вештина читања и писменост неопходне за комуникацију.³
На састанку Сталног одбора IFLA-ине Секције библиотека за децу и младе 2004. године истакнута је важност следећих активности: припрема конференције у Буенос Ајресу под насловом „Описмењавање од беба до тинејџера“, нужност промовисања Упутстава за библиотечке услуге за децу, прикупљање најбољих примера из праксе дечијих библиотека у земљама чланицама кроз пројекат који ће се састојати од кратких прилога на мрежној страници „Шта има ново у твојој земљи“, критеријуми за номинацију читалачког пројекта за Astrid Lindgren Award, у сваком броју Новости Секције договорено је да се представи по једна де- чија библиотека из света.

НАПОМЕНЕ: 1 Guidelines for Public Libraries, prepared for IFLA, 1986. 2 Guidelines for Children’s Libraries Services, The Hague, IFLA Headquarters, 2003. 3 Смернице за библиотечке услуге за децу, Хрватско књижничарско друштво, Загреб, 2004. 4 Libraries for Children and Young Adults Section, Strategic Plan 2004‑2005, http://www.ifla.org/VII/s10/annual/sp10-04. htm, posećen 16. 10. 2004.

Хронике села – специфична колекција завичајног фонда Народне библиотеке Пирот

Нарциса Алексић, Надица Костић

Посебност завичајног фонда Народне библиотеке Пирот представља богата колекција хроника села, која садржи како хронике села пиротског округа, тако и хронике аутора који потичу из овог краја. И поред чињенице да их има у свим библиотекама и да неоспорно имају велику документарну и ис- торијску вредност, хронике села су и даље маргинализована колекција. Чињеница је да села старе и гасе се и да ће временом хронике као сведочанство о животу који нестаје све више добијати на значају.
Хроника (летопис) у Библиотекарском лексикону је дефинисана као врста списа који хронолошким редом бележи значајне догађаје; има културну вредност и служи као из- вор за историју.
Хронике села обухватају развој и живот села од настанка до данашњих дана и у њима су описани значајни догађаји из привредног и друштвеног живота места, као и знамените личности. Аутори хроника систематски прате све релевантне аспекте које захтева овакво стваралаштво: настанак и развој места, географски положај, друштвеноекономске прилике, обичаје, порекло становништва и родосло- ве породица, школство, задругарство, спорт, учешће становника у ослободилачким ратовима итд, настојећи да све аргументују чињеницама и фотографијама. Објективност, истинитост и тачност података, веродостојност су основни принципи на којима се заснива израда хроника. Монографије не претендују да прикажу настанак и развој села у свим детаљима, кроз цео период његовог постојања, већ да забележе и илуструју оне чињенице из његовог живота које су познате и несумњиве, дајући на тај начин основу за будућа истраживања и допуну новим подацима до којих се буде дошло.
Хронике села писане су спо- радично и у ранијим раздобљима (најстарија хроника у Народној библиотеци Пирот је монографија села Крупац из 1974. године, чији су аутори др Јован Ћирић и Витомир Живковић), али тек крајем осамдестих година прошлог века, на иницијативу Одбора за проучавање села Српске академије наука и уметности у заједници са Заводом за проучавање културног наслеђа − развоја Србије писању хроника приступило се на један организован начин. Оформљена је Библиотека „Хронике села“ и израђено је Упутство за писање хронике, које Одбор доставља свим заинтересованим писцима.
Без обзира што хроничари нису препуштени себи, често је процес сакупљања грађе због оскудног материјала (у многим селима су уништене архиве) мукотрпан и траје годинама, а некад и деценијама. Аутори своја истраживања базирају на доступној архивској грађи, изворним документима, аутентичним етнолошким подацима, релевантној литератури, али се ослањају и на казивања, па и на сопствено искуство. Посебан проблем представља свеобухватност теме, што захтева мултидисциплинарни приступ, тако да писању хроника села приступају заиста истински ентузијасти. Иако су то људи врло различитих профила и образовног нивоа, оно што их повезује је љубав према родном месту, која надокнађује некад скромно образовање аутора. Сви они посвећени су идеји да оставе писани траг о животу свог села и да отму од заборава богато народно стваралаштво; са аманетом да се истраживања наставе, празнине попуне, да се прате и бележе даља животна збивања. Стога неретко у посвети аутора хронике стоји само: потомству.
Завичајно познавање села пи- ротског округа није до скора било обухваћено садржајним системат- ским изучавањима, а села и засеоци у овом крају буквално одумиру као што су: Басара, Милојковац, Височка Ржана, Изатовци, Куманово, Планиница, Радејна, Масуровци, Мирановачка Кула… Ових села ускоро неће бити на географској карти. Стога, настојање аутора да бар кроз писање монографије о свом селу отргну од заборава живот и обичаје села, представља племениту и понекад „немогућу“ мисију јер малобројни и скромни писани документи или ретки успутни записи о селу једва да су довољни да се употпуни слика о вековном постојању српског села. Понекад узрок нестајања неког места места може бити и природна катастрофа, каква је задесила село Завој 1963. године када се земљиште са падина Старе планине сурвало у долину реке Височице и преградило њен ток, што је довело до потапања села. Тако се на тој истој географској карти уместо села Завој нашло Завојско језеро, а као успомена на село којег више нема остале су приче и сећање и монографија Завој чији је аутор Војислав Минић.
Колекција хроника села, због свог едукативно-документаристичког стила, обиља података илустрованих фотографијама, табелама и графиконима, представља богат извор информација и основу за даља истраживања. Запослени у Народној библиотеци Пирот могу и на основу статистичких података да потврде да су ученици и студенти чести посетиоци завичајног одељења који литературу са овог одељења користе за израду семинарских, матурских и дипломских радова. Писци хроника и потенцијални аутори овог вида стваралаштва такође спадају у редовне кориснике завичајног одељења. Они вредно трагају за подацима с невероватном љубављу према родном месту или месту у коме су дуже боравили или радили (углавном су то некадашњи учитељи и наставници, сада у пензији), перманентно са- купљајући грађу за настанак хронике. Јер, писање хронике је, пре свега, „сакупљачки“ посао, скопчан с бројним потешкоћама и проблемима (без обзира на постојање Упутства за писање хронике, хроничари су углавном истраживачи − аматери, а не стручњаци за све поменуте области). Велика посвећеност и радозналост духа, истрајност и ентузијазам основне су одлике доброг хроничара, и још понешто. Свестан те чињенице, један од оснивача за- вичајног одељења Народне библиотеке Пирот Момчило Антић спровео је анкету међу хроничарима из које се видело који су заправо мотиви и моменти пресудни за настанак записа о местима.
На питање када су одлучили да напишу хронику − монографију свог села, већина аутора каже да је и пре тога бележила народно стваралаштво, сакупљала податке о свом „породичном стаблу“, понекад и деценијама чувајући своје белешке, али да се усуде да отпочну с озбиљним писањем монографије свог села обично им је био потребан подстицај са стране, наговор пријатеља књижевника или професора, рођака или познаника. Понекад нека срећна околност као што је неочекивно прибављање вредне архивске грађе о селу, о чему говори један од аутора хронике Паклештица Никола Ђорђевић, буде управо тај пресудни моменат. А некад је то збуњеност и немоћ аутора пред сазнањем да се о свом родном месту најмање зна услед изостанка било каквог писаног трага и завичајне литературе.
Хроничари су једногласни да им је долажење до нових сазнања, било проналажењем аутентичних докумената или кроз разговор, интервјуе са савременицима о догађајима у селу чији су сведоци били или о којима су им преци приповедали, представљало највеће задовољство приликом истраживања и писања монографије.
Проблеми у раду су били бро ни, почев од нарушеног здравља, недостатка времена и материјалних средстава, разноврсности материје и њеног обима, непотпуног материјала, оскудног казивања старијих људи. Један од анкетираних хроничара, чак каже, да је веома тешко долазио до основних средстава за писање, папира и машине за куцање. Међутим, у већини случајева прави проблеми су настајали онда када је материјал коначно био прикупљен и систематизован а новчаних средстава за штампање није било, без обзира што је већина мештана благонаклоно гледала на писање монографије, поздрављајући могућност да буде одштампана хроника њиховог села.

Анализирајући све ове одговоре дошло се до сазнања да заправо сви аутори, без обзира на бројне потешкоће и проблеме, осећају огромно задовољство при раду јер су уверени у оправданост и значај свог подухвата, па је то и објашњење за њихову велику истрајност и упорност. Жеља да се расветли прошлост и сачува од заборава, а потомству дају одговори на бројна питања такође је један од мотива за настанак хроника, о чему пише у предговору своје књиге Моје село Велико Боњинце Предраг Станковић, истичићу да је њему као учитељу најтеже било кад на постављено питање нема одговор. Као значајно, а што није обухваћено питањима, Ч. Спасић истиче: „Има доста села на подручју Пирота, са богатом историјском, верском и културном прошлошћу о којима није скоро ништа записано. Треба охрабрити истраживаче. Никад није касно да се отпочне са истраживањем. Боље је забележити то што се још може ишчепркати у сачуваним архивама и памћењу старијих људи, него да се то остави за- бораву“.
Све ово јасно указује на психо- лошке мотиве аутора хроника села. Нећемо погрешити ако кажемо да су хроничари истински заљубљеници у свој завичај, носталгичари који у крајњем желе да потврде своје корене, порекло и идентитет. Али, нису ли колекције хроника у завичајном одељењу управо идентитет једне средине? На то питање и још мно- га друга везана за настанак и значај хроника, али и проблеме приликом дугогодишњег рада, одговоре можемо наћи у самим хроникама.
Писање хроника села је трајна активност. Сваког дана јављају се нови аутори, тако да је од 87 потенцијалних писаца окупљених на првом састанку Одбора САНУ за проучавање села, тај број нарастао на близу хиљаду писаца који су укључени или заинтересовани за израду хроника села. Све је више и разних установа које се укуључују у акцију писања хроника и свега што прати ову активност, а као издавачи, поред САНУ и Културно просветне заједнице Републике Србије, јављају се и библиотеке, музеји, месне заједнице, што објашњава неуједначен изглед издања.
Ваља истаћи да хронике села досад написане оправдавају напоре писаца и Одбора, јер су својеврстан скуп историографских, демографских, социолошких, етнолошких, етнографских и антропогеографских карактеристика српског села; у овим хроникама дати су „душа, живот и карактер народни“. На примеру хроника уочљив је и процес ретрадиционализације, односно „враћања коренима“ кроз тежњу појединаца да сазнају одговоре на питања: како је настало село, ко су и одакле наши преци, како су живели, итд.
Уколико о једном насељу нема сачуваних писаних трагова, оно као да није ни постојало, што је још израженије код сеоских насеља која убрзано нестају са онима који старе и умиру. Без записа, села немају ни своју историју. Управо из тог разлога је и поникла идеја и иницијатива Српске академије наука и уметности да се организовано приступи писању хроника села с циљем да свеукупни народни живот и стваралаштво буду сабрани на једном месту. Без обзира на њихов локални домет и значај, овако обједињене хронике могу представљати основу за израду историје Србије засноване на објективним чињеницама и аргументима.
Свесни те чињенице, радници Народне библиотеке Пирот настоје да фонд завичајног одељења библиотеке континуирано принављају завичајном грађом, а значајан део овог фонда чине управо хронике села. Оне су својеврсна колекција у колекцији, коју смо формирали постепено, углавном од поклона самих аутора. Хроничари су, тек када су књигу поклонили библиотеци, сматрали да је њихов рад заокружен. За њих књига представља део њих самих, а за завичајни фонд део колекције који одише посебним сензибилитетом. Даривајући књиге библиотеци, свесни сазнања да један део свог личног доживљаја базираног на документима дају на увид јавности, хроничари су и чести посетиоци завичајног фонда са скромним питањем „да ли се моја хроника чита?“. То указује на жељу аутора да се сазна, отргне од забора- ва, али и да се наставе истраживања а хроника користи као основ и подстицај за неке даље свеобухватније радове. У том смислу ова колекција може представљати значајну потпору у информационом систему региона за изучавање прошлости, па и креирање неких догађаја и појава.
Тиме се може објаснити наша заинтересованост за ову врсту грађе, али и решеност да јој обезбедимо третман и место какво би требало да има. Народна библиотека Пирот планира да у скорије време организује изложбу хроника села коју ће пратити адекватан каталог. Пажљиво пратимо и помажемо у изради нових хроника са јасним циљем: сачувати идентитет сваког места, презентовати и оставити за будућа поколења, што је коначно и жеља самих аутора. Оно што није записано као да се није ни догодило!

Стручна звања у библиотечко- информационој делатности у Републици Србији у периоду 2000–2006. године

Mр Драгана Милуновић, Народна библиотека Србије

Увод

Стицање стручних звања у библиотечкој делатности, као својеврстан облик напредовања у струци, представља право сваког стручног радника на библиотечким пословима које се остварује у складу са законски утврђеним прописима.
Ова анализа третира питање динамике стицања стручних звања у библиотекарској струци на територији Републике Србије у периоду од 2000–2006. године. Поред увођења у међународне препоруке које се баве овом материјом, представљен је правни оквир остваривања права на стицање звања у библиотечко-информационој делатности у Републици Србији, субјекти надлежни за његово спровођење, док се централни део рада бави упоред- ном анализом броја и структуре додељених звања и укупног броја радника на стручним пословима у свакој појединачној години.
Анализа је обухватила подручје централне Србије и АП Војводинa. На подручју АП Косово и Метохија библиотеке су од почетка рата 1999. године и присуства снага НАТО пакта, односно мировних снага Уједињених нација, делимично искључене из библиотечко-информационог система Републике Србије, што, међутим, није случај када је у питању могућност стицања стручних звања. Међутим, као што ће се видети из текста, у периоду којим се анализа бави, са територије АП Косово и Метохија за стицање стручног звања иницијативу је поднео само један кандидат, те у том смислу звања са ове територијалне јединице неће бити предмет анализе.
Анализа се темељи на докумен- тацији Народне библиотеке Србије, као и подацима преузетим из базе Мрежа библиотека Србије који су омогућили увид у укупан број запослених на библиотечким пословима у назначеном периоду.
Индикатори стања представљени су и табеларно, као прилози уз текст.

Међународне препоруке у области остваривања права на напредовање у струци

На међународном плану, ИФЛА/ УНЕСКО Смернице за развој јавних библиотека и ИФЛА Манифест за јавне библиотеке¹, бавећи се питањем људских потенцијала у библиотекама, истичу значај омогућавања напредовања у каријери. Особље библиотека које је обучено за стручне послове и у чије се усавршавање непрекидно улаже, мора се мотивисати како би се спречио његов одлив. Због тога је могућност напредовања нужно обезбедити на свим нивоима. Смернице препоручују успостављање схеме процене стручног радног учинка која би особљу омогућила на само сагледавање и оцењивање властитог тренутног учинка, већ и увид у његово могуће унапређивање, односно сагледавање могућности за евентуални будући напредак у каријери.²
ИФЛА Смернице за јавне библиотеке разликују три категорије стручних радника у библиотеци:
1. Обучене библиотекаре;
2. Библиотекарске помоћнике;
3. Квалификовано специјализовано особље,
док у неким земљама постоји и категорија библиотечких техничара или помоћника са међустепеном квалификација.³
Обучени библиотекари су стручни библиотечки радници “који су прошли студије библиотекарства до дипломског нивоа”. Њихови задаци везани су за реализацију најсложенијих послова у библиотеци који укључују формирање и спровођење набавне политике, развој система, развој сервиса, обуку корисника за самостално претраживање ресурса, анализе ресурса и корисничких потреба, стартешко планирање, израду буџета, стручну обраду грађе, праћење нових достигнућа, итд.
Библиотекарски помоћници обављају основне библиотечке послове у вези са раздуживањем и задуживањем корисника, смештајем публикација, улагањем грађе, итд.
Под квалификованим специјализованим особљем сматрају се специјалисти из разнородних посебних области чије су услуге потребне библиотеци. “Квалификовано специјализовано особље обично има квалификације за своју струку, а не обуку из библиотекарства“. На пример, то су систем инжењери, администратори, психолози, итд.

Правни оквир остваривања права на стицање стручних звања у библиотечко- информационој делатности у Републици Србији

Стицање стручних звања запослених на стручним пословима у библиотечкој делатности у Републици Србији прописано је чланом 25. став 1, 2. и 3. Закона о библиотечкој делатности (Службени глас- ник РС, бр. 34/94, 101/2005). Овим чланом дефинисана су стручна звања у библиотечконформационој делатности и то у складу са одређењем стручних послова у библиотеци и сагласно члану 21. истог Закона.
Лица која у библиотеци обављају стручне послове за које је неопходна висока стручна спрема стичу следећа стручна звања:
1. библиотекар, виши библиотекар, библиотекар саветник;
2. библиограф, виши библиограф, библиограф саветник;
3. археограф, виши археограф, археограф саветник;
4. документалиста, виши документалиста, документалиста саветник;
5. информатор, виши информатор, информатор саветник;
6. конзерватор, виши конзерватор, конзерватор саветник.
Лица која у библиотеци обављају стручне послове за које је потребна виша стручна спрема, стичу следећа стручна звања:
1. виши књижничар
2. самостални виши књижничар
Лица која у библиотеци обављају стручне послове за које је потребна средња стручна спрема, стичу следећа стручна звања:
1. књижничар
2. самостални књижничар
Сагласно одредбама члана 25. став. 4. поменутог Закона, министар културе је донео Правилник о ближим условима за стицање звања лица која обављају стручне послове у библиотеци (Службени гласник РС, бр. 63/1994), којим су ближе одређени услови за стицање стручних звања.
Чланом 2. Правилника утврђено је да основна звања (библиотекар, библиограф, археограф, документалиста, информатор и конзерватор) могу стећи лица са одговарајућом високом стручном спремом после једногодишњег оспособљавања у библиотеци и с положеним одговарајућим стручним испитом.
Чланом 3. Правилника прописани су услови за стицање следећег вишег звања који подразумевају прописани минимални број година проведених у библиотеци на стручним пословима за одређено звање, као и објављене и јавности доступне стручне и научно истраживачке радове (прецизно дефинисане чланом 5. Правилника), односно запажене разултате у раду и на унапређивању поменутих области или академске титуле.
Чланом 4. Правилника дефинисани су услови за стицање наредног стручног звања који подразумевају минимум трајања претходног звања од три године, као и више објављених или јавности доступних признатих научно-истраживачких или теоријско-стручних радова који имају утицај на развој и унапређење поменутих области. Овај члан изузетно предвиђа и стицање звања на основу запажених резултата на унапређивању библиотечко-информационе делатности.
Основно звање за лица са вишом стручном спремом, виши књижничар, дефинисано чланом 6, стичу лица која су годину дана оспособљавана за стручне послове у библиотеци и која су положила стручни испит. Више стручно звање, самостални виши књижничар, у складу са чланом 7, стичу виши књижничари са одређеним бројем година рада на сложенијим пословима у областима дефинисаним Правилником. Основно звање књижничар, сагласно члану 8. Правилника, могу стећи лица са одговарајућом средњом стручном спремом након деветомесечног оспособљавања на стручним пословима у библиотеци и са положеним стручним испитом. За звање самосталног књижничара, лица са средњом спремом могу конкурисати након одговарајућег броја година проведених на сложенијим стручним пословима у библиотеци или на основу објављених или јавности доступних стручних радова из области дефинисаних Правилником.
У циљу сповођења поменутог Правилника, управник Народне библиотеке Србије, на основу члана 13. Закона о библиотечкој делатности и члана 35. Статута Народне библиотеке Србије, донео је Стручно упутство о поступку и начину стицања звања лица која обављају стручне послове у библиотеци.
Стручно упутство ближе уређује спровођење процедуре сти- цања стручних звања лица која обављају послове у библиотечкоинформационој делатности, која подразумева подношење иницијативе за доделу стучног звања, прописану документацију, начин формирања комисија за утврђивање предлога за стицање стручних звања, поступак рада комисија, рокове за подношење извештаја о раду комисија, као и могућност и поступак улагања жалби, односно приговора на рад комисија.

Субјекти надлежни за остваривања права на стицање стручних звања у библиотечко- информационој делатности у Републици Србији

Сагласно члану 2. Стручног упутства о поступку и начину стицања звања лица која обављају стручне послове у библиотеци, субјекти надлежни за утврђивање предлога за стицање стручних звања јесу надлежне комисије и то комисије за утврђивање предлога за стицање звања надлежних матичних библиотека и Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, као и управник Народне библиотеке Србије.
Иницијативу за стицање звања заинтересовано лице или библиотека подноси, уз прописану документацију, на одговарајућем обрасцу (Предлог за стицање вишег струч- ног звања у библиотечкој делатнос- ти) Комисији за утврђивање предлога за стицање звања надлежне матичне библиотеке. Члан 2. Стручног упутства прописује састав комисија, као и начин њиховог рада.
Образложени предлог за стицање звања Комисија матичне библиотеке доставља Комисији Народне библиотеке Србије.
Коначну одлуку о стицању звања, на предлог Комисије Народне библиотеке Србије, доноси управник Народне библиотеке Србије. На одлуку о додели звања може се поднети приговор управнику Народне библиотеке Србије.
Одлука о стеченом звању доставља се кандидату, библиотеци у којој је кандидат запослен и Комисији матичне библиотеке.
Уколико Комисија матичне библиотеке да негативно мишљење о иницијативи за доделу звања, кандидат има право да, уз посебно образложење, о томе обавести Комисију Народне библиотеке Србије која ће разматрати приговор.

Приказ стања додељивања стручних звања у библиотекарству у Републици Србији од 2000. до 2006. године

У периоду од 2000. до 2006. го- дине, укупан број стручних радника на библиотечким пословима у мрежи библиотека у Републици Србији који су имали право покретања иницијативе за стицање вишег стручног звања, кретао се око 4000 запослених, док се број додељених стручних звања кретао од 30–45 годишње. У том смислу, обухваћеност укупног броја кадрова додељеним стучним звањима на годишњем нивоу у посматраном периоду кретала се у висини од око 1%.
У 2000. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 31 стручно звање, од чега 2 кандидатима са териорије Војводине, односно 29 кандидатима са територије централне Србије.
Структура додељених звања у 2000. години обухватила је 9 библиотекара саветника, 9 виших библиотекара, 2 самостална виша књижничара и 11 самосталних књижничара на територији централне Србије, односно 2 библиотекара саветника са територије АП Војводине.
У 2001. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 29 стручних звања, од чега 13 кандидатима са териорије Војводине, односно 16 кандидатима са територије централне Србије.
Структура додељених звања у 2001. години обухватила је 5 библиотекара саветника, 11 виших библиотекара, 4 самостална виша књижничара и 14 самосталних књижничара на територији централне Србије, односно 2 библиотекара саветника, 4 виша библиотекара, 2 самостална виша књижничара и 5 самостална књижничара са територије АП Војводине.
У 2002. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 29 стручних звања, од чега 3 кандидатима са територије Војводине, односно 26 кандидатима са територије централне Србије.
У 2002. години Комисија је доделила и стручна звања за 2 кандидата из Југословенског библиографског института, 3 кандидата из библиотека у мрежи библиотека Војске Југославије и 1 кандидата са територије АП Косово и Метохија.
Структура додељених звања у 2002. години обухватила је 4 библиотекара саветника, 14 виших библиотекара, 7 самосталних виших књижничара и 8 самосталних књижничара на територији централне Србије, односно 3 виша библиотекара са територије АП Војво- дине.
У 2003. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 44 стручна звања, од чега 12 кандидатима са териорије Војводине, односно 32 кандидатима са терито- рије централне Србије.
У 2003. години Комисија је одбила приговоре 2 кандидата.
Структура додељених звања у 2003. години обухватила је 5 библиотекара саветника, 18 виших библиотекара, 5 самосталних виших књижничара и 16 самосталних књижничара на територији централне Србије, односно 3 библиотекара саветника, 4 виша библиотекара, 2 самостална виша књижничара и 3 књижничара са територије АП Војводине.
У 2004. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 37 стручних звања, од чега 8 кандидатима са територије Војводине, односно 29 кандидатима са територије централне Србије.
У 2004. години Комисија је одбила приговоре 2 кандидата.
Структура додељених звања у 2004. години обухватила је 14 библиотекара саветника, 12 виших библиотекара, 2 самостална виша књижничара и 9 књижничара са територије централне Србије, односно 3 библиотекара саветника, 2 виша библиотекара, 1 самосталног вишег књижничара и 2 књижничара са територије АП Војводина.
У 2005. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 48 стручних звања, од чега 4 кандидатима са териорије Војводине, односно 44 кандидатима са територије централне Србије.
У 2005. години Комисија је одбила приговоре 2 кандидата.
Структура додељених звања у 2005. години обухватила је 4 библиотекара саветника, 26 виших библиотекара, 4 самостална виша књижничара и 14 књижничара са територије централне Србије, односно 1 библиотекара саветника, 2 виша библиотекара и 1 књижничара са територије АП Војводина.
У 2006. години Комисија Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, доделила је укупно 41 стручно звање, од чега 10 кандидатима са териорије Војводине, односно 31 кандидатима са територије централне Србије.
У 2006. години Комисија је одбила приговоре 4 кандидата.
Структура додељених звања у 2006. години обухватила је 16 библиотекара саветника, 14 виших библиотекара и 11 књижничара са територије централне Србије, односно 3 библиотекара саветника и 7 виших библиотекара са територије АП Војводина.

Отворена питања

У свакодневном раду Комисије Народне библиотеке Србије за утврђивање предлога за стицање звања за лица која обављају стручне послове у библиотеци, као и комисија матичних библиотека, присутне су одређене дилеме које се тичу тумачења правне регулативе којом је дефинисана ова област библиотекарства, али и валидности докумената на основу којих се утврђују предлози за стицање стручних звања.
Питање иновирања Правилника и Стручног упутства све чешће се отвара пред известиоцима који се, у наступајућој ери информатике и масовних комуникација, суочавају са иницијативама кандидата чији стручни и научни радови припадају неким новим пограничним областима које су блиске библиотекарству, али које важећим документима нису предвиђене.
Као један од суштинских отворених проблема јавља се и отворен простор за субјективност тумачења стручног доприноса у раду у библиотеци који са собом повлачи и питање тумачења смисла и сврхе додељивања стручних звања: јесу ли она признања за стручни рад и допринос развоју библиотечко-информационе делатности или у њима треба видети платне разреде? Да ли је за стицање звања довољно приљежно обављати основни посао дефинисан правилницима о систематизацији радних места у библиотекама или је оваква врста напредовања захтева додатни ангажман у раду који је потребно отеловити у стручним радовима или другим облицима мерљивог доприноса развоју струке?

НАПОМЕНЕ: 1 ИФЛА/УНЕСКО Смернице за развој јав- них библиотека и ИФЛА Манифест за јавне библиотеке, Народна библиотека Србије; Библиотека града Београда, Београд, 2005. 2 Исто. 3 Исто. 4 Исто. 5 Исто.