Архиве категорија: Периодика и посебни фондови

Чеслав Милош: ПЕСМА О КРАЈУ СВЕТА

На дан краја света, 

Пчела кружи око цвета драгољуба, 

Рибар блиставу мрежу поправља,

У мору скачу весели делфини, 

Врапци чаврљају у детелини

И змија има златну кожу, као што ваља. 

На дан краја света

Пољем иду жене са сунцобранима, 

На рубу травњака пијанац спава, 

На улици виче продавац варива

И чамац са жутим једром острву се приближава 

У ваздуху трају звуци виолине

И ноћ се звездана отвара. 

А они што чекали су муње и громове

Разочарани су. 

А они што чекали су арханђелске трубе и хорове

Не верују да то већ почиње. 

Док сунце и месец на небу стоје. 

Док бумбари посећују руже своје, 

Док се рађају румена деца, 

Нико не зна да то већ почиње. 

Само седи старац што био би пророк, 

Али није пророк јер брижљиво мора радити, 

Парадајз привезујући говори: 

Другог краја света неће бити, 

Другог краја света неће бити. 

Превео с пољског Петар Вујичић

(из књиге: Апокалипса: теорија, пракса и естетика пропасти света, приредио Горан Станковић, Службени гласник, Београд, 2013)

Саша Д. Ловић: Рефлексије из оштећеног живота

ЂУВЕЧ ЈЕ У ШПАЈЗ

Бојажљиво, Синиша спољним делом кажипрста додирује жицу.
Он клечи поред скроз-на-скроз растављеног шпорета марке „Горење“. Са десне
стране стоји троножац (који му служи као сточић), на њему стоје пепељара, кутија цигарета, упаљач, флаша и полупразна чашица (око ње лете ситне мушице). Синиша је добар
мајстор. Сам је код куће. Жена је повела малог да му купи ципеле. Синиша уздахну,
маши се за чашицу, испи, наточи другу. Гледа растављени шпорет и дође му да заплаче
од муке. Кроз отворени прозор допире весела вриска деце, разуздани звуци народне
музике, разговор комшија са спрата. Он се изнова маши за чашу, испи, лице му се згрчи
у гримасу (ону – после испијене чашице) и онда устаде, оде кроз ходник до чивилука. Из
унутрашњег џепа сакоа (сомотног,излизаног) извади неколико новчаница, па их тамо
и врати. Огрнуо је сако, ставио капу, вратио се у кухињу по цигарете. Тик испред врата,
обуо је мокасине – не сагињући се и изашао из стана.
Мислио је, мислио, док је ходао, и рече себи у браду:
„Свратићу до кума…“
Ногу пред ногу, кретао се Синиша, наизглед бесциљно, гледао излоге незаинтересовано, читао графите које су хулигани били исписали по прљавим зидовима и није
сретао никога познатог.
Тад му на памет паде како кум станује далеко и да би било боље да сврати „на по
једну“ у оближњу кафану, што и уради.
Кафана као кафана, полупразна, задимљена, конобар другарски расположен.
Синиша седе за сто до зида, сам, и наручи клековачу и киселу.
„Извол’те, буразеру!“, рече конобар, стављајући пиће пред Синишу и врати се за
сто, где је пијуцкао са неким брадоњом. Сасвим на другом крају кафане, у углу, неки
сумњиви тип се мучио да запали цигару, низ браду су му цуриле бале. Са десне стране
од њега, такође сам за столом, седео је један изузетно педантни чичица, доброћудан и
сед. Синиша га препозна и одушевљено га позва за свој сто.
Био је то Веља, песник.
Веља лежерно, са неизбежним смешком, пређе за сто, на који стави своје пиће и
табакеру са уграђеним упаљачем, наздравише, испише, наручише.
За столом до улаза седела су три пијана радника и гласно су се смејали, а конобар
и брадоња су се шапатом, за свој рачун, нешто домунђавали. Сумњиви тип је заспао и
цигарета му је догоревала међу прстима. И све је било како треба.
А онда…
У кафану уђоше два Циганина. Један је о рамену имао обешену хармонику, а други
под мишком тарабуку. Приђоше пијаним радницима и весеље је почело. Циганин, онај
са хармоником, срцепарајућим гласом Шабана Бајрамовића запева. Радници се обезнанише.
„Пиће за све! За све!“, викали су, конобар је задовољно трљао руке, Веља престаде
да прича Синиши своје догодовштине из младости и обојица се сетно загледаше у музиканте. Три пијана радника им приђоше, спојише столове. Севдалинке су стизале једна
другу, сви постадоше буразери, брадоња приђе, загрли Синишу и заурлаше колико их
грло носи. Ређала се тура за туром. Сумњиви тип је и даље спавао, док су се испред њега
ређале пуне чаше.
„Још, још, још…“, орило се до после поноћи, кад у кафану уђоше чувари реда. Било
је време да се крене. Остадоше столови пуни изгужваних новчаница, препуњених пепељара и полупразних чаша.
Синиша је прво одвео Вељу, песника, до стана, ту, у близини, а затим карактеристичним ходом кренуо пут својега дома. Пустим улицама одзвањали су његови кораци и
шкљоцање упаљача у његовој шаци.
Пара више имао није, а ни цигарета, па се унервозио. Кад је до улазних врата, иза
неког цвећа, повратио, помучио се са откључавањем. Напокон је ушао и кроз мрак дотумарао до кухиње, где упали светло. Тада је на столу угледао мале, грао, сомотне еспадриле и до њих парче хартије на коме је нечитко било исписано:
ЂУВЕЧ ЈЕ У ШПАЈЗ УЗМИ ЈЕДИ. ЕВО ЦИПЕЛЕ
САМ КУПИЛА ЗА МАЛОГ РАДМИЛА
Синиша је у држао у руци то парче хартије. Окрену се, угледа скроз-на-скроз растављени шпорет и дође му да заплаче од муке.

Милан Стојадиновић Бас: Moderato cantabile

СИПЉИВА КИША

Сипљива капље киша по прозорима
самујем као и те капи
и не верујем на реч више ником
чак ни мом матором мачору
што преде неку прастару вуну
свом газди на гуњу
на столу књига Маргарет Дирас
Moderato cantabile
ни сам не знам шта тражим у њој
можда давно заборављени зној
љубавних игара Кама сутре
ни слике више нема на старом раму
ни мелема за незараслу рану
само ми Бројгел у глави
и његова изобличена лица
сипљива киша капље по прозорима
самујем као те капи
а где бих и да одем кад нема
Moderato cantabile
кад нема Moderato cantabile

Песма је из Басове збирке НОЋ ЗРИКАВЦА (1997). Овде је у питању једна грешка – Moderato cantabile, уколико нешто ради, умножава и мути додатно осећаје усамљености, љубавне празнине, винске опијености и интимне неостварености, у њој нема љубавних игара, зноја и остварене еротике, само празнине и смрти. Тако да испада да је ово „ни сам не знам“ тачно, а ово после тога није. Битна је или није битна опрека између мора, ветра, светлости соба, пачетине са наранџом, магнолија и сонатина, и ових тешких капи кише, старог мачора и изобличених лица са Бројгелових слика.

Слободан Ж. Ракић: У Исфахану дивих се…

У Исфахану
дивих се
шах Султан
Хусеиновој медреси
сад причам
како је тамо било
чак и оно што се
није догодило

Године 1991. објављена је књига БУЛА ИЗ КАБУЛА Слободана Ж. Ракића, новинара и песника. Штампана је зеленом бојом слова – један стих из Курана каже да ће они који настањују рај носити фине свилене хаљине зелене боје. Књига има неколико делова: слике из Авганистана, Турске, један део који је препис текста са разгледница које је песник слао из Ирана, лирски записи из Пакистана и завршни део који су реминисценције писане четири године по доласку са Истока, из којих су узети горе наведени стихови. Тих година се из Бора и Југославије ишло у Персију да би се градиле фабрике, мостови, бране и насеља. Књига има доминантан магличаст меланхолично-сетни тон, праћен сликама улица, градова, разних свакодневних сцена. Медитативни ритам и кратке лирске структуре, као уједи неког безазленог, али моћног инсекта што изазивају мутне флешеве јарких боја и екстазе бола – конкретне сличице, фотографије, понекад графике, понекад разливени акварел сцене или речи или осећаја, понекад туга настала из осећаја растојања и недостајања. Дискретна и далека еротика.

Причати оно што се није догодило. Далеко изнад фактографије, голог недоживљеног путописа, унутар истине.

Милоје Ђуришић: Храстова ладовина

ИЗ НАШЕГ ГРОБЉА ЕПИТАФИ

Овде почива
Милун М. Јањић
који преко главе
претури
сва три рата
ни зрно га не очеша
погибе од ЈЕЗИКА
својега брата
Радована
године господње
иљаду деветсто четерс и неке

На корак од њега
у истој храстовој ладовини
у камен срасла слова
овде почива
Радован М. Јањић
погибе
године те и те
од РУКЕ својих синова
који му
и овај белег подигоше

То су, заправо, два белега. Један је белег оцеубица, који убијају и који о томе остављају траг – нити се хвале, нити се жале, већ остављају знак понављања и прихватања, озакоњења злочина као дела традиције. Други је белег песника, који то озакоњење нити хвали, нити куди, већ га доводи у питање, довођењем у свест. Погибија од језика је смештена у конкретно време – само је остављено да се учита из које етапе злочина је дело – предратно, ратно или поратно. Било је џелата у свим временима и стално се нешто није смело.

LYRIKA PINUS SILVESTRIS, Прво доба.

Петар Мошић: Мој живот је курва из бордела

ЛЕЛА

Мој живот је курва из бордела
дивља орхидеја
албатрос Шарла Бодлера
ономатопеја
труба и чинела
Неком је живот дар с неба
Бродвеј
спреј
музике болера
и мио-мирис
шанела
или “Цвеће зла”
комад “Отела”

Кад би ме хтела
ирис
Лела
продавачица козметике
и одела
о само кад би ме добра
беба
волела
био би топла леја
хор или симфонија
хармонија
духа и тела

Петар Мошић (1964-201?), један од изабраних песника тзв. Трећег доба унутар aнтологије Милана Стојадиновића Баса LYRIKA PINUS SIVESTRIS (1994). Песма је једноставна и тематски и структурно универзално присутна током читаве историје светског песништва – једна кондиционалнa страница љубавног романа. Када би ме волела, био бих хармонија душе и тела.

Слика из првог стиха је вештачка, далека, позајмљена, као уосталом и оне наредне: мој живот је курва из бордела. Вероватно управо из поменутог Бодлера или можда из неког другог деветнаестовековног европског дендија, хашишара, еротичара. С друге стране, продавачица козметике и одела је ирис, лепа, приземна и реална, свакодневна и чаробна. Тако да на крају коначно и поверујемо у могућност те хармоније.

Венко Христов Борејн: Резигнација и туга

ДОМ ЗА СПОМЕНИК

Да су знали,
никад не би пали.
У згради посвећеној њима
надмећу се златоусти и вештачка
клима.

Срушише одају уплашених пионира,
све у име тобож кућног мира.
На даскама које живот зраче,
копља укрштају виловњаци и
корњаче.

Револуцијо, остаде ти
и ова црква полугола,
скамењена, без љубави
и са пуно бола!

  1. 3. 1996

Пригодна или, по речима самог песника Венка Христова Борејна (1946-2009), „дневна“ песма, посвећена судбини зграде Дома културе у Бору и деци револуције која су за њу дала своје животе. Патриотској патетици првим двама стиховима ударен је шамар. Мада, овде заиста нема ничега пригодног или свакодневног. Вероватно је у приватном или стеченом вредносном регистру оваква тематика, критичка и социјална, историјска и надлична, заузимала неко друго, треће место. Тако је песма о љубави или о песми довољно песма, довољно модернистичка. Песма која третира друштвено је из нижег регистра, више је журналистичка, више сличи јавности, више је отворена, тако и пролазнија, рањивија. Песма је из прве и једине Христовљеве књиге, објављене по његовој смрти (ЖИВИ СПОМЕНИК, Народна библиотека Бор, 2011). Песник је одабрао тон резигнације и туге – да је знао како ће ова прича, судбине зграде и судбине револуције и некадашњег социјалистичког друштва данас да се заврши, можда би тон био још тужнији, хладнији и безнадежнији. Али већ тада, средином деведесетих година 20. века, биле су ту чињенице распада, иако се тај свет сећањима и темељима још чврсто држао давно прошлих времена. Када са стране дођу гости у библиотеку, нарочито они који су склони левим погледима на свет, фотографишу обично тај натпис, чудећи се гласно како је та група речи уопште преживела оне који су дошли после оних који су их урезивали у камен.

Драган Проле: Ничеови трубадури

Позивамо вас да оквиру циклуса предавања ИДИОМ у вечерњем термину присуствујете предавању НИЧЕОВИ ТРУБАДУРИ. проф. др Драгана Пролеа (Нови Сад).

Драган Проле је редовни професор на Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Новом Саду. Аутор је, приређивач, преводилац бројних књига из области филозофије (ЈЕДНАКОСТ НЕЈЕДНАКОГ, ПОЈАВЕ ОДСУТНОГ, НИЧЕОВИ ТРУБАДУРИ, УНУТРАШЊЕ ИНОСТРАНСТВО, ХУМАНОСТ СТРАНОГ ЧОВЕКА, СТРАНОСТ БИЋА…). Нарочито треба истаћи његов рад и допринос у оквиру тзв. феноменологије страног и преводе двеју књига Бернхарда Валденфелса (ОСНОВНИ МОТИВИ ФЕНОМЕНОЛОГИЈЕ СТРАНОГ, ТОПОГРАФИЈА СТРАНОГ)

Читалачкој пажњи препоручује се и низом књига које тематизују феноменолошке стране смртних грхова (РАЗВРАТ, ГОРДОСТ, ГНЕВ, ПРОЖДРЉИВОСТ, ЛЕЊОСТ, ЗАВИСТ, ПОХЛЕПА).

Фридрих Ниче је у оквиру његових књига тематизован у већ поменутој књизи НИЧЕОВИ ТРУБАДУРИ и у зборнику НИЧЕ И КУЛТУРА РЕСАНТИМАНА.

Драган Проле је за свој рад добио неколико домаћих признања (награда „Никола Милошевић“ Радио Београда 2 за књигу године, награду „Стеван Пешић“ за књигу године 2013, награду „Сретен Марић“ итд.)

Драган Проле први пут гостује у Бору, у оквиру овогодишњих Дана књиге.

Предавање ће бити одржано у сали библиотеке у уторак 6. јуна у 20 часова.

Добро дошли.

Поводом Светског дана књиге и ауторских права

Од када постоје, (про)читане или не, књиге нису служиле само за читање и(ли) гледање садржаја који је у њима забележен односно одштампан. Служиле су и служе много чему: представљању, разметању, као фетиш, али и као приручно средство за нивелисање мобилијара и подупирање врата, за жврљање и окретање шоље, а користиле су се и за заклињање, прорицање, обожавање или пак искаљивање мржње или беса… Данас их многи користе као материјал за израду декоративних или употребних предмета, скулптура или архитектонских детаља. Иако сви начини стварања тзв. измењених књига, рециклирања књиге или више њих као предмета – понекад и независно од садржаја тих предмета као медија текста и(ли) слике, а понекад и да би се таквим делом прокоментарисао или интерпретирао неки аспекат конкретног садржаја или пак статуса, функција и карактеристика књиге уопште – подразумевају физичко уништавање књига, на праксе преображавања постојећих књига у скулптуре, употребне предмете, украсе или онеобичене и личне примерке обично се не гледа као на још један вид тзв. либрицида (систематско уништавање књига из политичких или идеолошких разлога). Напротив. Што због хиперпродукције штампаних издања у непотребним тиражима, што због све распрострањеније тенденције библиотека да књиге проглашавају неактуелним, самим тим и „зрелим“ за расход после неколико година њиховог некоришћења, што због брзог развоја дигитализације и електронских издања, материјал за стварање измењених књига и „књигобјекта“ лако је доступан свима, и „званичним“ уметницима и другим креативним појединцима који на тај начин доприносе разматрањима везаним за актуелност или застарелост (штампане, материјалне, опипљиве, миришљаве) књиге као медија, као и за питања у вези са читањем, учењем, памћењем које имплицира овакав или онакав статус књиге у друштву и личном животу.

Пригодно и лично Читамо периодику: Колектив о 8. марту 1948. године

У чланку ЖЕНЕ БОРА ПРИПРЕМАЈУ ПРОСЛАВУ 8. МАРТА (раднички лист Колектив, број 4, 1948. година, стр. 2) – у чланку и друштвеном кулоару иза чланка – нема данашњих слика хистерије осмомартовских вечерњих тоалета, празничних планова за прељубу, као постојаног калема селективне класне надградње, нити наговештаја петочасовних ранијих излазака са посла зарад колмовања свемогућих фризура и психофизичке припреме за следујуће епско преједање и ништење алкохолом, нити цитата колоквијалних и теоријских преподневних препирки у вези са плимом надолазећег менија, нити има слика и некаквих призвука десантних јединица продаваца еротских чарапа, кармина или фејк парфемских вода, које опседају болничка одељења или управне департмане општине борске или зборнице градских школа или заједничке радничке просторије у руднику или предсобља уцвељених институција. Нема раскошне и слатке потрошачке психоделије осмомартовских свечаних прослава, нити бесвесног ништења идеје о жени кроз општу патетику, нити кафанске носфератуовске атмосфере фаталности и грча последњег и безграничног времена, жена.

У непотписаном чланку пише да самосвесне жене тога раног послератног времена празник дочекују пуне радног полета, који се има трошити плански, са циљевима који се тичу развоја заједнице, града, друштва и државе, у складу са постојећим плановима. Оне су представљене као храбре и идеолошки освешћене освајачице загарантованих али неуручених слобода, кроз учествовање у свим сегментима друштвеног живота као простора у који им је приступ гарантовало једно апстрактно и у социјализму достигнуто вредносно мерило – принцип равноправности. Та своја права оне завређују тако што раде и свој празник оне проводе мерећи своје радне учинке према учинцима својих другарица, како у суседном колективу и у сопственој земљи, тако и у свету. Занимљиво је и једно за данашње услове искрено и неусиљено помињање и третирање појма „демократија“: постојала је Светска федерација демократских жена, која је инсистирала на окупљању жена око протеста против светских колонизатора и планетарних војски кроз антимилитаризам, демократизацију и уравнотежење националниох држава на принципима једнакости и солидарности. И Боранке су биле део тог високог активизма. Жене су се озбиљно бавиле политиком и то оном животном, на великим позорницама својих малих живота. Данас се, напротив, у језику осмомартовског духа, место појмова слободе и демократије користе појмови: Prada – night, пуњена пљескавица и Јована Јеремић. Боранке су, тога времена, биле део тога борачко-демократског света. Тако пише у овом чланку и нешто се очигледно десило. Или се није десило баш ништа.

Жене тадашњег Бора радиле су на изградњи водовода и на грађењу станова. Пошумљавале су град. Основале су и опремиле јаслени простор за децу. Специјално за 8. март, обукле су у нова одела десеторо борске деце. Оснивале су бројне читаонице и тамо се заиста и читало, групно и посвећено. Куповале су књиге за мале градске књижнице. Било је доста библиотека, и у граду, и у фабрикама. Антифашистички фронт жена организовао је за мајке предавања из педагогије, зарад квалитетног васпитавања деце. Када је дошао Празник жена, оне су се свега тога сетиле и премериле су да ли су могле више. Да ли смо могле више?, питале су се. Да, могле смо, да смо биле боље организоване. Уз изградњу града и подизање друштва, имамо још један задатак. Опредметити саме себе. То је био дух тога времена.

(Раднички лист Колектив чланови Народне библиотеке Бор могу читати у штампаном и дигиталном издању.)

Горан Миленковић