Arhive kategorija: Препоруке за читање

Нови бројеви периодике. Април 2017.

Обавештавамо кориснике периодике о новим свескама које су стигле у фонд Народне библиотеке Бор:

autori

ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, мартовски број; часопис КУЛТУРА са тематима о лажи у уметности и култури (број 150) и о кафанама (151); мартовски број часописа СВЕСКЕ; број 503 часописа ПОЉА, са тематом о хипстерима; априлски број часописа NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA са тематом о савременој еволуцији људских бића.

Часописе можете читати у читаоници Одељења посебних фондова и периодике, на другом спрату библиотеке.

 

 

 

 

Клаудио Магрис, Нагађања о једној сабљи

nagadjanja-koricaНевелик обимом, овај епистоларни текст италијанског аутора Клаудија Магриса, (в. http://www.arhipelag.rs/magris_klaudio.htm) представља интригантно штиво, које тематизује статус прошлости у сећању и званичној историографији, питање историјског сведочанства и сведочења. Остарели свештеник пише своје писмо-извештај везан за лик козачког вође-нацисте с којим је неколико деценија раније био у кратком контакту, а поводом тврдњи да је његов гроб откривен и његов леш индентификован по извесној сабљи. С обзиром да у вези са њим и његовом смрћу постоје и другачија сведочанства која ову тврдњу оповргавају, свештеник још једном преиспитује своја сећања и сазнања, као и свој ранији извештај, у новом контексту. У том новом контексту јавља се и један до тада непостојећи проблем – самеравајући своја сећања и свој ранији извештај, приповедач више није сасвим убеђен у хронолошку и каузалну, дакле и онтолошку, предност стварности над њеним текстуалним репрезентом. Краснов, предмет свештениковог сећања и истраживања, био је и романописац – колико често су његове мисли и потези били одраз поступака његових ликова и процес симулације у роману већ конструисаних ситуација?! Испитујући туђе текстове о овој личности, туђа сведочења или накнадна тумачења, свештеник и у њима открива исти опсесивни мотив који се понавља: сусрећемо се, непрестано, с особама и ликовима који се уплићу у догађај појављујући се из књиге, у којој су већ проживели и испричали свој живот, и сада ето понављају, као сенке правих тела, поступке већ учињене и послате у сећање. Колико је историја понављање, реконструкција и поновно одигравање у колективној и индивидуалној свести већ похрањених митова, готових сижеа? Питање како у контексту таквог разумевања људске судбине тематизовати и протумачити проблем људске слободе, питање је које имплицитно мучи приповедача, и са теолошке и са историографске тачке гледишта. А са њим и питање какав став заузети према сопственој судбини, како одредити меру отпора и покорности.

Нагађање о једној сабљи и њеном власнику, чији лик у тежњи ка досезању хероијског обрасца, гравитира од патетике до гротеске, јесте у крајњој линији нагађање о разлозима због којих опстаје као несавладива човекова потреба да сопственом постојању прида задовољавајући смисао.

Замак укрштених судбина

Итало Калвино, Замак укрштених судбина

Калвино, италијански писац познат по својим експериментима са приповедачким модусима и поступцима, пре свега по свом роману Ако једне зимске ноћи неки путник … необичном по томе што је његов главни јунак читалац, или Читалац, а његова „радња“ читаочево читање, у овом прозном делу испитује могућност приповедања помоћу карата, тачније тарот карата и њихових симболичних и алегоријских слика. Састављена из два дела – „Замак укрштених судбина“ и „Крчма укрштених судбина“ ова књига тежи таквом преплету појединачних прича који ће омогућити да се след истоветних слика – мотива чита на увек другачији а подједнако фабулозан начин полазећи са различитих крајева. У оба случаја реч је о приповедачу који је после низа догодовштина у тајанственој шуми, који су само наговештени али не и испричани, наишао на грађевину – замак или крчму – у којој је пронашао друге који су, попут њега самог, после својих шумских догодовштина остали без моћи говора, па приморани нагоном за комуницирањем и приповедањем, користе слике тарот карата како би своју судбину изразили. У оба случаја приповедач је тај који нам следове слика које други „приповедачи“ ређају тумачи, те дакле наше сазнање бива вишеструко посредовано његовим интерпретативно-врачарским интервенцијама. У случају првог приповедача, чији се тон и избор лексике саображавају ренесансном духу, усвајајући племенитост и достојанство склоно колико хероизму, толико и сентименталности, тумачење карата и приче коју оне својим међусобним односом граде не скрива своју муку проналажења и откривања кохеренције и приповедачке нити, своја херменеутичка лутања и нужност нагађања, рад Разум(а) приповедања који тиња испод случаја што комбинује разбацане карте. Ту вишеструкост и вишесмисленост сваког знака, било тарот карте са њеном сликом, која традиционално указује на будућност, а овде на прошлост, било гестова, погледа и израза лица, наговештава већ прва појава грађевине у којој се ликови налазе, а која је истовремено замак срозан до крчме и крчма достојанством својих гостију уздигнута до замка. Све наводи на то да се процеси и односи које уобичајено разумевамо као једносмерне сагледају као реверзибилни, те да се опозиције као што су почетак/крај, ознака/означено, напред/назад, лице/наличје итд. сагледају у оквиру мозаика, укрштенице или магичног квадрата, како је сам Калвино видео ово своје дело, унутар којег се њиховa дистинктивност усложњава и доводи у питање. Други приповедач у једном тренутку себе експлицитно поистовећује са писцем текста у коме је дотле само један, додуше повлашћени, лик а писца са жонглером, што Калвино у овој књизи заиста и јесте, са својом маестралном комбинаториком, усредсређеном на остваривање укрштања и паралелног протицања у супротном смеру различитих приповедних токова. Нешто о тој игри варијацијама и комбинацијама, као и о конкретним шпиловима тарот карата чијим се сликама Калвино овде служи, може се прочитати у додатку „Аутор о овој књизи“, који је Калвино написао у време објављивања другог дела овог текста. Приповедач из крме је на почетку смушенији и усплахиренији него приповедач из Замка,али је касније у својим тумачењима слободнији, шири и одлучнији. Његов приповедачки став одговара распојасаности коју крчма евоцира у контрасту према замку. Саме приповести, како у првом, тако и у другом делу књиге, представљају мање или више модификоване варијанте већ познатих прича, митова, легенди. Орландо, Фауст, Едип, Хамлет, Магбет и његова леди, Јустина Маркиза де Сада, мотиви из средњевековних и ренесансних епова, фантастична бића попут Менада, вампира, амазонки … Сва Калвинова дела, између осталог, представљају и покушај да се од више појединачних прича, које саме по себи поседују особеност и кохерентност, сагради, исконструише, или да се из њиховог сплета истка једна нова, која ће их све садржати, али их и својом целином превазилазити, једна Прича над причама, Хлебњиковљева над-приповест, или Рушдијево Море прича …

Берлин Александерплац

1929. године немачки писац Деблин објавио је роман Берлин Александерплац којим је, заједно са својим савременицима попут Џојса, Рилкеа, Белог …, учинио значајан помак у авангардној тежњи ка разградњи и реорганизацији традиционалних облика уметничког стваралаштва. На самом почетку Деблин експлицира дидактичке аспекте „извештаја“ који ће предочити читаоцу – причао о Францу Биберкофу треба да буде не просто интересантан и забаван след догађаја, већ прича чији је развој поучан и егземпларан. Она почиње Биберкофовим изласком из затвора у којем је одлежао због убиства веренице. Поновни улазак у свакодневни живот и свет прилика је да се кроз роман огласи сама свакодневица. Биберкофова прича нераскидиво је уплетена у причу о самом граду. Мисли, сећања, осећаји, визије и перцепције Деблиновог јунака преплићу се са гласовима случајних пролазника, колпортера, оглашивача … кроз роман се провлаче огласи и рекламе, одломци популарних песама, новинских вести и чланака, статистичких података. Читалац се креће кроз Берлин заједно са Биберкофом, час се са њим поистовећујући и перципирајући из његове свести, час се, заједно са приповедачем, од њега дистанцирајући, посматрајући га у контексту који сви ти аудитивни, визуелни, и др. елементи града изграђују.

Биберкофова прича има драматичан и драмски карактер: изашавши из затвора збуњен и потресен, како својом одвикнутошћу од свакодневног живота, тако и својом потребом да превазиђе себе некадашњег, Биберкоф одлучује да „буде поштен“. Међутим, живот на дну друштвене лествице, међу лоповима и сиротињом, случајни сусрети, његова непромишљеност и неспособност да контролише сопствени живот, доводе до неколико преломних момената. Први ударац тзв. судбине завршава се Биберкофовим вишемесечним пијанством – одбијањем да живи међу људима и са људима – Биберкоф се затвара у бедни собичак и бунило. Затим се појављује извесни Рејнхолд, егоистични и настрани Дон Жуан и криминалац, чији поступци одређују даљу Биберкофову судбину – Франц остаје без једне руке, а затим и без вољене жене, дозвољавајући да Рејнхолдови хирови и његова лична лакомислена самоувереност надвладају његову вољу. Живот Франца Биберкофа је, попут Александерплаза, за који се casino online везује велики део романа, пун раскрсница, хаотичан, у сталној изградњи и реорганизацији – врева и жамор који човека без чврстог психичког и етичког упоришта носе и разносе. Пред крај романа Биберкоф стиже и до луднице, симболичног назива „Књига „ (Buch) А књига у којој он „живи“ заиста и јесте лудница – хор лопова, портира, проститутки, лекара, крчмара, психолога, статистичара … , халуцинације јунака и визије приповедача кроз које у свет романа улазе ликови анђела чувара, Бога, Смрти, библијских праотаца и пророка. Колоквијални језик и жаргон смењују се са библијским цитатима, изрекама, метафорама, екстензивним статистичким подацима, репортерским описима делова Берлина, временском прогнозом; делови огласа и реклама, рефрени песама, војничких или љубавних, новински наслови или делови чланака прекидају ток нарације или упадају у ток мисли јунака; неколико десетина споредних ликова и безимених фигура са којима Франц долази у додир на овај или онај начин, показују сву хаотичност и несредивост контекста који одређује судбину човека, док епизодично евоцирање ликова попут Јова, Аврама, Ореста … гради интертекстуалне и атемпоралне референце за Биберкофову судбину, проширујући репертоар страдања и странпутица, као и могућих исхода. Пародија и пастиш неизбежни су пратиоци Деблиновог јукстапозирања хероизма и патоса које евоцирају ови претходници и судбине његовог јелу и пићу склоног јунака, који је далеко од класичне трагедије и библијског разумевања кривице и греха. Ово посезање за архетипским ликовима западне културе у контексту живота човека чија се свест тешком муком успиње до нивоа ауторефлексије и чије осцилирање између мелодраматичне сентименталности и насилништва остаје до краја неразрешиво, уводи у стилски регистар романа иронију и критичку дистанцу.

На самом крају, у тренутку када више нема снаге да уверава себе у своју чврстину, у сусрету са Смрћу и кроз разговор са њом, Франц доживљава просветљење и преображај за који се заваравао да га је остварио по изласку из затвора. Смрт му његов дотадашњи живот приказује у новом светлу, тачније, осветљава му мрак његовог дотадашњег неодговорног живљења, те се Франц поново, овога пута и коначно, усправља и враћа животу уз звуке ратничке песме која захтева непрестану будност и спремност.

d0b1d0b5d180d0bbd0b8d0bd1

Лившиц Бенедикт, Једноипооки стрелац


Мемоари Лившица, руског песника из прве половине 20. б, као и увек када су у питању текстови модерниста и авангардиста, представља хибридну творевину, целину сећања на догађаје из периода 1911-1914 чију наративну потку представља формирање и рад извесног броја руских авангардних уметника, футуриста и њима сродних песника, сликара, музичара и есеја, теоријских експликација ставова самог Лившица и коментара и анализе схватања других уметника са којима се Лившиц дружио или само познавао.

Писана тридесетих година, дакле са довољном временском дистанцом, која је у Лившицовом случају била и естетска, с обзиром да се он после Првог светског рата удаљио од програма својих предратних сабораца, ова невелика књига представља колико врло вредно сведочанство о формирању разних авангардних група у предратној и предреволуционарној Русији, о њиховом цепању и/или међусобном укрштању и сливању једних у друге, толико и критички осврт на тај период превредновања, превирања, културно-уметничке анархија и интензивног трагања које је подразумевало, као и у читавој Европи, бројне скандале и сензације, као и озбиљне теоријске и програмске сукобе, али и много празне и бучне реторике, оспоравања без принципа и алтернатива.

Лившиц у овој књизи о себи говори у контексту својих тадашњих младалачких и почетничких покушаја формулисања књижевно-естетских ставова, дакле у контексту својих дружења са уметницима чија су дела и деловања довела до низа нових и аутентичних појава у руској уметности. Од браће Бурљук, сликара, преко младог, робусног, пргавог скандал-мајстора Мајаковског, преко озбиљног и методичног Хлебњикова и његове заумне поезије, па све до знаменитог сусрета петроградских уметника са „оцем футуризма“ Маринетијем, Лившиц описује али и критикује низ ликова, феномена, догађаја, уметничких пракси, разговора, завршавајући своја сећања у тренутку када као регрут одлази на фронт, који је истовремено и тренутак када дотад само наслућивана веза између уметничких и социјално-политичких ставова у његовој свсти постаје чињеница.

Лившицово приповедање је живо и пластично; Једноипооки стрелац нема само документарно-теоријску вредност:

Владимир Мајаковски
Владимир Мајаковски

Свет јесте био сав хаотичан, али ми је још увек припадао. Покретна сенка, налик на паука, коју је осветљени вагон бацао с перона на стакло покривено ињем – била је моја; моје су биле избледеле папирне руже на млечној белој мушеми исполиваној пивом на шанку у биифеу; мој је био заспали стручњак за винарство у бунди од сибирске куне са репићима што су подрхтавали при сваком удисају и издисају; мој је био и портир у затупастим суворовским чизмама који се поред врата премештао с ноге на ногу и чезнутљиво гледао сендвиче под мрежастим поклопцем. Све ми се то приближавало под мутном ћилибарском светлошћу што је допирала из углова, од лампи испљуваних мувама, у зарђалом тутњу железничке ноћи, све сам то узимао голим рукама.

Не, није се чак ни приближавало, нити сам ја што узимао. То сам био ја, требало је само све записати.

Тако је, сама од себе, настала Станица ноћу.