Милорад Грбовић

1923–2003.

Пре годину дана у мојим рукама се нашла збирка песама Кавез, песника Милана Д. Милетића. У штурој биографији на крају књиге пише да је аутор рођен у Неготину, 1923. године. Пошто радим у завичајном фонду, тај податак беше довољан да почнем да трагам за подацима о Милану. Имао сам на располaгању опширнију биографију објављену у Лексикону писаца Југославије. Но, четврта књига Лексикона изашла је из штампе још 1997. године. Хтео сам да биографију допуним и проширим. Убрзо сазнајем да Милан више није међу живима. Живео је као пензионер у Београду, а ћерка Весна је негде у иностранству. Неискусан у истраживачком послу, као да сам се нашао пред великим зидом који не могу да прескочим. Остало је само да са „Кобиса” „скинем” библиографију, и готово. Нисам се мирио са тим. Нешто ме је вукло да наставим да трагам. И исплатило се. Као слагалица пред мојим очима откривао се живот једног дивног човека. Сазнао сам много, не само о Милану и Милетићима. Научио сам понешто и о Правди, Љубави, Истини, завирио мало у непозанте слике Неготина из прве половине прошлог века. На крају, научио сам нешто и о себи. Задовољство ми је да на страницама Бележнице пренесем део тих сазнања.
Порекло Милетића може да се прати још од времена књаза Милоша Обреновића. Њихов предак се звао Милета Милошевић, и био је Милошев ортак. Због некакве свађе са Обреновићима, 1821. г. одузето му је велико имање у Пожаревачком округу, а мало касније, за време Ђакове буне нестали су и Милета и Милошевићи. Преживео је само малолетни син Ђока. Он је пребегао из Србије, а када је одрастао и вратио се, покушавао је судским путем да поврати одузета имања. Због страха од Обреновића, променио је презиме и постао Милетић по оцу Милети. Имао је троје деце, ћерку Јелену и двојицу синова, Косту и Милана. Коста је умро као млад официр. Милан је рођен око 1848. године. Име Милана Милетића, судског практиканта у Пожаревцу, налазимо у списку претплатника на први часопис социјалистичког смера Преодница, објављеном у првом броју 1873. године. Четири године касније, 1877, у Горњем Милановцу, Милан ће се оженити Стаком Поњавић, ћерком Мијаила Поњавића, „бив. среског старешине”. И за Милана је опасно да помиње своје претке у време Обреновића и нерешених имовинских парница, па ће на изводу из Књиге венчаних, рубрике о његовим родитељима и години рођења остати празне. Венчани кум био је Радомир Путник, мајор.
Милан и Стака су живели у срећном браку и изродили деветоро деце, шест ћерки и тројицу синова. Подаци о годинама и месту рођења деце нису поуздани. Претпостављени редослед је овакав: Љубица, Радомир (1882), Драгомир (Крушевац, 1883), Драгиња–Гина (Крушевац, 1884), Вукосава–Вука (Крушевац), Наталија (Крушевац, 1887), Лепосава (Неготин, 1888), Милица–Мица (Неготин, 1890), Сава (Неготин, 1892). Милан је радио у Горњем Милановцу као судски писар, потом као судија у Крушевцу, а 1887. прелази у Неготин. У Неготину је провео пуних 13 година. Радио је као председник Првостепеног (окружног) суда у периоду 1889–1900. Потом је прешао у Београд. Умро је напрасно, у 57. години живота, 1905. године. Сломила га је смрт најстаријег сина Радомира 1903. године.
Током боравка у Неготину Милан је активно учествовао у политичком животу града. Припадао је Напредњачкој странци. Жар политичке борбе напредњака против либерала и радикала жестоко се распламсао крајем деветнаестог века у Крајини. И у буквалном значењу. Остало је забележено да су тих година у Крајини горели сењаци, штале и куће. Када су напредњаци освојили власт у Неготину, Милан је дошао на место председника суда. На следећим изборима су изгубили. У лето 1894. године, више од седамдесет грађана Неготина било је ухапшено и кажњено. Међу њима је био и Милан Милетић, председник Првостепеног суда, кажњен новчано са 150 динара и осуђен на 15 дана затвора. (Честе промене власти у Неготину последњих година показале су колико смо много напредовали за ових 11 деценија. Престали смо са паљевинама.)
Сва деца Милана и Стаке су школована, учили су музику и језике. Старије ћерке су се добро удале: Љубица за пуковника Илију Миладиновића (командант Марибора после 1. св. рата), Вука за Аћима Стевовића (један од оснивача и првих професора Политехичког факултета у Београду), Наталија је била учитељица, Мица је учила Уметничку школу у Београду, син Сава Трговачку академију. Изузетак је био син Драгомир. Био је брз и темпераментан, несташан, „црна овца” породице. По наредби оца судије, био је смештен у затвор, у самицу. Успео је да побегне. Једном приликом се, из обести, придружио радикалским демонстрацијама (а радикали су били жестоки политички противници очевим напредњацима) и био најгласнији у извикивању парола. Тако је добио надимак „Радикалац”, мада се политиком никад није бавио. После насртаја на професора, био је избачен из школе са забраном уписа у било коју школу у Србији. Да би му обезбедио било какву сигурност, отац га је дао на воскарско-лицидарски занат, а потом довео у Неготин, на периферију државе, где су већ живели и где је, радећи као судија, имао добра познанства.
Драгомир–Драги „Радикалац” се добро снашао у Неготину. Отворио је радњу и био способан трговац. И по томе се разликовао од породице. За кратко време купио је кућу и виноград у Бадњеву. Оженио се Неготинком Персидом–Пеком, рођеном Манојловић. Била је ћерка Анђела Манојловића, имућног трговца. Када је Анђел умро, породица је нагло осиромашила. Не желећи да живи од помоћи рођака, Пека је отишла код кума Милана Тодоровића Бечлије, обућара, и молила да је запосли. Није био обичај да девојке из добре куће раде, а она је седела у излогу обућарске радње, правила ципеле и била прва јавно запослена жена у Неготину. У том излогу ју је запазио и Драгомир. По мајчиној линији, Пека је била сестра од тетке Драгише Стојадиновића, комите, утемељивача војне кинематографије у нас и предратног посланика. Милетићи су живели у кући на углу, на почетку Дунавске улице (сада улица Стојанке Радосављевић). У тој улици, између два рата, становали су углавном чиновници, занатлије и богати трговци. Изродили су осморо деце. Деца су умирала као мала, преживела је само ћерка Десанка–Деса, рођена 1910. и најмлађи син Милан.
Милан Д. Милетић је рођен 26. 5. 1923. године. Основну школу и гимназију је завршио у Неготину. Много година касније, забележиће о себи: Ја сам син из градске породице, у мени је букнула вера када сам имао седам година, чак сам био једино дете које је у то време само ишло у цркву, па и кад је била празна, и чак сам за певницом читао и певао потребне делове…Када ме је у мојој четрнаестој повукла струја комуниста, постао сам скојевац, борац, сањар о једнакости и донекле и безверник све до моје осамнаесте године када је започео рат и када смо мало потом образовали борбени партизански одред… Комустичке идеје крајем тридесетих година међу средњошколском омладином у Неготину ширили су Тодор Бећирић и Миланова рођака Ксенија–Цица Стевовић, још као београдски студенти. Идеје о бескласном друштву и једнакости наишле су на плодно тле међу омладином увек спремном на бунт. Милан посећује родбину у Београду, посредством Цице упознаје се са комунистима и преузима пропагандни материјал (заставице са натписом „Бранићемо земљу” и часопис Младост), који касније растура међу неготинским средњошколцима. По завршетку студија, око 1939. Бећирићи прелазе у Неготин. Тодор је завршио медицину и у Неготину отворио приватну ординацију, а Цица је завршила филозофију, и по директиви бесплатно држала часове у Женској радничкој домаћичкој школи. У Неготин долази и Љуба Нешић, члан КПЈ, кога је Милан већ познавао преко Цице. Милан–Миле „Радикалац” постаје све активнији у ширењу и пропагирању комунистичких идеја. Одлази у Зајечар и растура летке приликом обележавања годишњице Тимочке буне на Краљевици. Када су 1938. године ухапшени ђаци после штра јка у пољопривредној школи у Буко ву, и затворени у затвору Среског начелства, а осталим ђацима из интерната забрањен излазак у град, Милан добија задатак да пренесе поруку Владимиру Шарановићу, организатору штрајка. Приметио га је жандар и ухватио га, али га је полицијски писар пустио. Одличан ђак, начитан и речит, Милан постаје једна од кључних фигура међу средњошколском омладином. Ипак, остаће забележено да је на крају седмог разреда школске 1939/40, полагао поправни испит из немачког језика. Од 1940. године води посебни скојевски актив Неготинске гимназије. Своје литерарне радове чита на заједничким седницама литерарних дружина средњих шко ла у Неготину. Управу заједничке литерарне дружине скојевци преузимају у своје руке у јесен 1940. У оквиру ње формирана је књижевна комисија, а Милан је њен председник. По директиви Љубе Нешића организовани су састанци и са радницима, обично у кукурузу или шипражју на периферији града, а Милан растура и загребачку напредну радничку штампу (орган УРС-а Тједник). Марта 1941. године полиција претреса кућу Милетића, али не налази ништа од компромитујућег материјала. Милан учествује у демонстрацијама 27. марта у Неготину. Заједно са школским другом Миланом Беширом, 15. августа 1941. напушта Неготин и одлази ка брду Алија где је сутрадан, 16. августа формиран Крајински партизански одред.
Као свршени матурант, искусан активиста и добар говорник, Милан је у одреду задужен за политички рад. Но, пракса и ставови које је по партијским директивама морао да заступа све више одступају од идеала које је имао. Испоставило се да су они који су пре рата били скаути већином пришли партизанима, а припадници соколског покрета отишли су у четнике. Школски другови су постали непријатељи. Договор о ненападању још је некако поштован, али се ужас грађанског рата могао наслутити.
После разбијања Крајинског партизанског одреда на Стеванским ливадама 29. септембра 1941, Милана и његовог имењака Михајловића је заробила немачка казнена експедиција. Сећање на непроспавану ноћ, док су чекали да буду стрељани, Милан ће, четрдесет година касније, записати. После неколико дана скривања у кући, Милана хапсе жандарми и са још 53 заробљеника одводе на железничку станицу. Пролазе близу куће и мајка Пека га види везаног, у ланцима. Но, на списку је 4 имена више и Милан остаје у Неготину, а транспорт са 50 заробљеника, уместо у Београд, бива упућен у Бор, где су сви обешени или стрељани. Хапшен је укупно седам пута. После четвртог хапшења, са групом од 40 заробљеника одведен је у Зајечар у Окружни затвор, а потом, фебруара 1942. у логор. У зајечарском логору су га саслушавали Немци, са добро припремљеном документацијом. Имали су чак и његову фотографију. И он, као и сви заробљени, добро се држао на саслушању. Мало је теже реконструисати његово кретање после логора у Зајечару, али се зна да је илегалисао и бивао хапшен и у Београду. Крај рата је дочекао у логору Најрупин на северу Немачке.
У Београд је стигао тек у лето 1945. године. Мајка Пека је умрла 1944, а отац Драги, предратни трговац, имућан, био је већ ухапшен, а виноград у Бадњеву одузет. Осуђен је на две године затвора и принудног рада. Од Милана, предратног скојевца, првоборца и логораша тражено је да се јавно одрекне оца. Није пристао. Уследила је, убрзо, Резолуција Информбироа и ново искушење. Бројни другови су већ били на Голом отоку. После вишесатног чекања, примио га је Крцун, лично. Но, Милан више није волео Стаљина. Није више волео ни Тита. Волео је само још Мају Семенич, студенткињу медицине, Словенку. Венчали су се 1949. године, а две године касније добили су ћерку Весну.
Милан је у Београду завршио Правни факултет (1945–1951). Променио је више радних места, али је највише радио као адвокат. Адвокатуру је волео и до смрти се представљао као „адвокат у пензији”. Био је одличан кривичар, али свој рад није умео да уновчи. Добро је познавао људску душу и успешно бранио своје клијенте. Једном приликом је своје једино одело поклонио оптуженом да би овај изгледао пристојно пред судијама. Крунослав Спасић, докторант са Сорбоне и Миланов пријатељ још из гимназијских дана (Крунослављев отац Јован био је директор Учитељске школе у Неготину), испричао ми је и следећу анегдоту:
Миле „Радикалац”, диван човек и добар говорник, убедљив у јавном наступу, имао је необичан стил одбране. Једном је, у жару одбране оптуженог за убиство таште, упитао судију: Па, друже судија, зар је грех убити ташту?
Увек је живео скромно, па тако сâм наводи да је, неко време, живео у монтажној кућици, а кад му се материјално стање мало поправило, купио је најјефтинији ауто на свету – фићу. Још током долазака у Београд пре рата, и касније, током скривања и илегалисања, стекао је бројна познанства. Много пута гледајући смрти у очи, научио је да цени живот и видео је само лепоту у свему и у свакоме. Био је дружељубив, шармантан, добар говорник и имао велики круг пријатеља. Позната је четворка пријатеља који су заједно стасавали и дружили се: Милан Милетић, Владета Јеротић, Мија Павловић и Љуба Рајчевић. Дружио се са књижевницима Слободаном–Бодом Марковићем, Васком Попом, Миодрагом Булатовићем, Весном Парун, Михизом, Драгишом Витошевићем, Зораном Глушчевићем, са уметницима Пеђом Милосављевићем, Ољом Иваницки, Павлом Вујисићем, са владикама Иринејом Буловићем, Атанасијем, Амфилохијем и Артемијем. Са Добрицом Ћосићем се познавао још из средње школе (Добрица је био ученик Пољопривредне школе у Букову). Најближи пријатељ током каснијег, зрелог периода био му је композитор Енрико Јосиф.
Средином педесетих година прошлог века, Владета Јеротић одводи своја три пријатеља у манастир Ћелије код Оца Јустина Поповића. Беше то време када није било препоручљиво одлазити у цркву и када су богослужења обављана у присуству само два-три човека. Тај мали круг људи Милан назива „последњом одбраном Београда”, а престоницу Србије приказује у једној реченици: Малопре сам бацио поглед на две трећине Београда, и видим само једну грађевину која се нова диже, а то је Централни затвор. Од тада, Милан редовно посећује Јустина у Ћелијама. Све чешће са собом води и своје бројне пријатеље које упознаје са Јустином. Јустин посећује Милана када долази у Београд на заседање Светог Синода. То су иначе била једина путовања која су му власти дозвољавале, јер овај монах беше у некој врсти притвора. Као што су Милана волели пријатељи и радо се код њега окупљали, волели су га и свештеници и монаси. Вреди напоменути да се 31. јануара 1973. године, на дан св. Атанисија Великог, крсној слави Милетића, поред пароха, без Милановог аранжирања, што самостално, што са Оцем Јустином нашло код мене седам црномантијаша. Поред сусрета и разговора, значајна је и преписка коју је водио са Јустином. Милан је био у Ћелијама и на дан Благовести, 1979. године, када се, после тачно 80 година, на дан када се и родио, упокојио Ава Јустин. Своје утиске о разговорима са Јустином, а утисци су једино што остаје и после сазнања, Милан је написао у књизи Заљубљен у Христа, коју су објавили Задужбина Аве Јустина „Свети Јован Златоуст” и Манастир Ћелије 2002. године. Када су људи почели да добијају пасоше и путују у иностранство са групом академика и јавних радника, Милан путује на Свету гору и први пут посећује српски манастир Хиландар. У Хиландар је одлазио и касније и био повлашћени гост.
Литерарни рад, започет у гимназији, Милан је наставио до краја живота. Писао је много, а објавио мало. Сваког дана би написао по сонет, ту строгу песничку форму. Поред великог броја рукописа, много радова је оставио и у компјутеру. Први објављени рад је приповетка „Мрак није потпун”, објављена у часопису Млада култура 1956. године. Поред тога, песме и приповетке објављивао је у Књижевним новинама, НИН-у, Југословенској адвокатури, Дуги, Политици. Доста текстова је објавио у Православљу. Текстове је објављивао и под псеудонимом М. Веснић. Прву збирку песама Кавез објавио је 1967. године. Аутор је и првог савременог романа о Светом Сави – Извори. Није био члан Удружења књижевника Србије.
Милан је у Неготин долазио ретко. Отац Драги је умро 1961. године, кућа у Дунавској је продата. Родбине више није имао, материјално стање је увек, како каже, било критично, а Неготин далеко. Ипак, волео је да прича о граду у коме је одрастао и да одавде узима карактере за своје романе. По посвети на поклоњеној књизи види се да је, вероватно последњи пут, у Неготину био у мају 2001. г, када је даривао Храм Свете Тројице. У објављеној грађи о предратним скојевцима и Крајинском партизанском одреду помиње се мало, увек некако узгред.
После 13 година брака, развео се са првом супругом Мајом. Остали су добри пријатељи, а 1963. године оженио се Загорком. Венчао их је Отац Јустин. Олга–Олика Радовић, академска сликарка, урадила је портрете Милана и његове породице. Када је Олга умрла, сахрањена је у манастиру Ћелије, а Милан је био извршитељ њеног тестамента. Супруга Загорка је умрла 2000. године, Милан 25. октобра 2003. и сахрањен је у манастиру Ћелије. Монахиње манастира су у знак сећања на овог дивног и дубоко верујућег човека и искреног пријатеља уредиле спомен-собу у којој чувају његову заоставштину. Милан је, за живота, написао и свој уметнички тестамент који, на страницама Бележнице, први пут дајем читаоцима на увид.
Ћерка Весна живи у Словенији и захвалан сам јој што ми је, дајући ми на увид породичну документацију, и препричавајући успомене на оца, несебично помогла да довршим овај текст.
Библиографија објављених књига Милана Д. Милетића:
1. Кавез, Београд 1967.
2. Велики концерт, Велика Плана, 1975.
3. Бројанице Светог Саве, Крњево, 1980.
4. Бројанице Светог Саве : повест о љубави, Нови Сад, 1997. (2. исправљено изд.)
5. Извори : роман о Немањи и Светом Сави, Београд, 2000.
6. Извори : роман о Немањи и Светом Сави, Сланци, 2002. (2. допуњено изд.)
7. Заљубљен у Христа, Београд; Ваљево, 2002.
Заступљен је и у следећим књигама:
1. Отац Јустин у песми, (б.м.;б.и.), 1979. (Јустин Поповић / Милан Д. Милетић)
2. Хелен Келер, Моја религија, Београд, 1988. ( аутор додатног текста)
3. Лепа Ђорђевић, Лирске заповести, Београд, 1995. ( аутор поговора)
4. Хелен Келер, Моја религија = My Religion, Београд, 2001. (аутор предговора, редактор)
Литература:
1. Божидар Благојевић, Неготин и Крајина : 1941–1944, Неготин, 1988.
2. Ђорђе Божиновић, Неготински сокаци, Неготин, 1987.
3. Станоје Динкић, Неготин, његове улице и тргови, Неготин, 2002.
4. Лексикон писаца Југославије. Књ. 4, М-Њ, Нови Сад, 1997.
5. Извештај за школску 1939/40. годину, Неготинска гимназија, Неготин, 1940.
6. Неготинска гимназија : 1839–1989, Неготин, 1989.
7. Милан Перић, Неготин и Крајина : раднички покрет од 1871. до 1941. године, Неготин, 1973.
8. Андрија Раденић, Социјалистички листови и часописи у Србији : 1871–1918, Београд, 1977.
9. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина : од 1859. до 1940. године, Неготин, 1980.
10. Развитак, бр. 6, Зајечар, 1963.
Необјављена грађа:
1. Стенографске белешке са састанака Историјске групе за писање историјата НОБ Крајинског среза, одржаних 22, 23, 24. новембра 1954. у Неготину.
2. Стенографске белешке – подаци о покрету у Неготинској Крајини дати на састанцима у Историјском архиву од 9 до 15. јула 1956.
3. Приватна документација породице Милетић.

Штампај (пдф)