Царске песме

Радиша Драгићевић

Милен Миливојевић: Царске песме, Инорог, Бор 2003.

Вековима, миленијумима, готово од памтивека, траје једна прича о два субјекта, једна тешко решива дилема. И као у сличној скаски, оној о кокошки и јајету и томе ко је старији, тако ни овде не можемо да будемо сасвим сигурни ко је старији: цар или народ. Да ли је из подивљих хорди прво настао народ, па су потом измислили свог цара, или је прво постао цар који је потом, измислио свој народ? Како год било, ове две појаве, од тада, иду једна уз другу: некад антагонистички настројене, некад љубављу везане; заувек нераскидиво спојене.
Однос поданика према цару, у зависности од прилика, иде у два отклона: од слепог идолопоклонског обожавања до непомирљиве мржње. Средине, дакле, равнодушја – ретко буде. Ово, углавном, важи за оне обичне људе, што би наша западна браћа срећније рекли – пучанство. Међутим, у том пучанству, нарочито у последња два века, на овом простору се издвојила и трећа категорија односа према цару, а коју чине, како би Светозар Марковић рекао, пробуђени делови народа, дакле писци, да будемо још одређенији – песници. Наравно, постојао је и раније тако изражен однос – узмимо само пример Јефимије и њене Похвале Кнезу Лазару, али је то било из других побуда. Оно карактеристично за нашу причу настало је у претпрошлом, 19. веку, поновним осамостаљивањем нашег национа и стварањем нових царева, а то је такозвана удворичка поезија. Тако се готово не може наћи ниједан иоле познати аутор који се није опробао у тој удворичкој работи, чак и они који су стварали поезију друге врсте, дакле сатиричну, пародије, и због тога били затварани. Но, уверења се мењају, што се показало до данас када су присутни неки аутори са естраде који мисле да наше памћење траје два дана и којима се мора једино признати сјајно изучена мимикрија, осећај да намиришу када у власти засмрди, па да на време промене табор.
Велики број аутора се, дакле удварао прво краљевима, њиховим породима, па највећем сину наших народа и народности (почев од једног Бранка Миљковића, Бранка Ћопића, Мире Алечковић…), а потом новом српском месији…
Али, као што се у свакој несрећи изнедри и покоја срећна околност, мора се признати, први пут јавно, баш за његово време, у Србији се сатирична форма (овде се мисли на све сатиричне форме, и на карикатуру) уздигла до тада до неслућених висина, извргавајући руглу и подсмеху и цара и поданике, и чини се, немерљиво руинирала престо, много више него крваве револуције и пушке. Хероји те нове револуције постали су, дакле, неки витезови другачијег кова, витезови пера.
Милен Миливојевић, осведочени сатиричар, иначе један од наших стваралаца који се подједнако успешно огледа у различитим књижевним формама, аутор до сада запажених збирки афоризама Ан пасан, Како сам постао уврнут, С ума, Није ово Данска, Тврдоглави Рајко и Црвенкапа, овом се књигом придружује тој војсци непомирљивих. Али не окаснело, дегутантно, како би неко, у први мах, могао да помисли – његова књига, упркос одласку неких субјеката на које се одмах може помислити да се односи, задржава своју пуну актуелност: одлазе, наиме, само ликови, али роле остају непромењене, поготово оне царске. Но, за разлику од већине оних директних стрелаца у мету, Милен Миливојевић у својим Царским песмама то чини на један сасвим другачији, танан, суптилан, не знамо колико је упутно употребити – софистицирани – начин.
Наоко удворички, ироничним језиком, готово горким сарказмом, аутор говори о цару и поданицима. У 33 песме које, и да су уобичајено подељене на циклусе, краси изражена компактност, опорим језиком дакле, Миливојевић јасно подвлачи ту једну, некад тешко видљиву, црту раздеобе између доброг и зла, да и не, аут и ин, како се сада каже, а сјајно приказану на корицама ове несвакидашње и надасве занимљиве књиге (идејно решење Драгана Стојменовића), где су графичком фузијом у један спојена два лика прошлог века: један, који је свету донео највише смеха, и други, који је донео највише суза. А треба само умети препознати. И одредити сопствени однос према њима. Тиме се, опет враћамо на почетак ове приче – дакле, на причу о цару и поданицима.

ЦАРСКА

И када цар ћути, и кад виче,
и кад млитаве речи једва сриче,
и кад му мисли не одјекују,
кад му речи не варниче,
и када цар прича несувисле
и свима давно познате приче –
царска се никада не пориче!
И када цар само бунца
јер, у ствари, у дубоком сну хрче,
и када његова немушта реч никога не подстиче,
и кад нема ваљаних разлога
да се цару аплаудира и кличе –
царска се ни тада не пориче!
И кад у царевини све ослаби,
а само се цареви људи очеличе,
и када све цареве наредбе
ни на шта више не личе,
и кад ни они цару најближи
не могу царем да се подиче –
царска се никако не пориче!
И кад бахати цар руши гнездо
у коме страда нејако птиче,
и када је у царству све мртво
и ништа се не миче,
и кад се у целој царевини
од јутра до сутра само нариче –
царска се никако не пориче!
И када се ни поштеним радом
ништа више поштено не стиче,
и кад ништа из слаткоречивих
обећања царевих не ниче,
и када се народ малог цара
и цар великог народа одриче –
царска се, с разлогом, не пориче!
И кад народ од свог цара бежи
и за први заклон му замиче,
и кад од царевог мрког погледа
и деца у колевци плачу и циче,
док се цар шепури и, као гусан,
на све само достојанствено шиче –
царска се, дакако, не пориче!
И када стомаци поданика
од глади почну да се грче,
кад у празној сељаковој штали
све престане да грокће и риче,
а, место сеоским двориштима,
на двору почне да ћурличе –
царска се, дабоме, не пориче!
И кад народ дубоко уздише
или од муке и бола урличе,
и кад народа, сасвим природно,
и те како почне да се тиче
што му цар никако не дозвољава
голу задњицу пред њим да измиче –
царска се, јасно је, не пориче!
И кад је свима у царевини
забрањено напред да потрче,
зато што није препоручљиво
да се цар тако лако претиче,
и када се свакодневно секу
главе које изнад других штрче –
царска се, уз наклон, не пориче!